Na kraju svake priče ostaju ljudi

Pre nekoliko godina prenoćila sam u konaku manastira Končul nedaleko od Raške. U rano letnje jutro, dok smo pili kafu na terasi, posmatrali smo Ibar koji se presijavao u daljini i tada sam obećala sebi da ću narednog leta ponovo doći i dolinom Ibra se zaputiti do Kosova, u obilazak mesta vezanih za istoriju moje porodice.

Došla je ta naredna godina, pa još jedna i tako redom, a obećanje nisam ispunila. Poslednji put sam u tim krajevima bila kao student, zapravo bili smo nas četvoro, jedna moja imenjakinja i kumovi Dragan i Nena, svi studenti istorije umetnosti. U kumovskom “amiju 6” obišli smo Dečane, Prizren, zatim prenoćili u Kosovskoj Mitrovici i nastavili na sever ka Sopoćanima, Studenici, Manasiji. Tada mi nije palo na pamet da bih u Prizrenu mogla da odem na groblje, tek da proverim da li postoji grob moga dede Dragoljuba Kujundžiča. A još manje sam bila zainteresovana da odem do Orahovca i Velike Hoče, da vidim odakle su mi preci. Ovakva interesovanja valjda rastu s godinama, kada čovek shvati da oko njega ima više prošlosti nego budućnosti.

U porodici je kružila priča da su Kjundžići stigli do Orahovca iz Makedonije gde je daleki predak Janja držao mehanu; novija istorija beleži da su po zanimanju bili sveštenici, poput popa Damjana koji se rukopoložio u orahovačkoj crkvi 1879. godine, ili učitelji kao moj rano preminuli pradeda Blagoje ili njegov brat od strica Lazar koga krasi oreol nacionalnog junaka, ali ni on nije dugo poživeo.

Lazar je bio jedan od osnivača komitskog pokreta u Srbiji. Nadežda Petrović je zabeležila da je bio visok i lep, tek oženjen kada ga je upoznala u Kičevu i kada se pored njega fotografisala na planini Kožul 1903. godine. Na toj fotografiji sam prvi put videla kako je izgledao, a potom sam naišla i na fotografiju snimljenu povodom njegove inauguracije u komitu, pod punom bojnom opremom, sa šubarom koji nije mogla da sakrije njegove neobične uši, zbog kojih je dobio nadimak Klempa. Neobičan nadimak za jednog nacionalnog heroja, koji se suočio sa smrću u velikoj Hoći u maju 1905. godine. Do danas stradanje komitske čete u kuli porodice Ukaj u Velikoj Hoči nije do kraja rasvetljeno – zašto je albanska porodica pogazila besu i odala Turcima komite koji su zanoćili pod njihovim krovom. Za razliku od Lazara, moj pradeda Blagoje nije bio junak, bio je đak Bogoslovije i potom učitelj, preminuo od tuberkuloze i ostavio udovicu i sina od godinu dana.



E taj njegov sin, moj deda Dragoljub, imao je zanimljiv život i žao mi je što ga nisam upoznala. Već kao mlad naučio je da piše arabicu, tursko pismo za srpski jezik i verovatno bi krenuo stopama svog oca, završio prizrensku Bogosloviju i postao učitelj, da nije došlo do ratova, najpre dva balkanska, a potom i Prvog svetskog, kada se četrnaestogodišnji Dragoljub zaputio preko Albanije, stigao do Francuske i u Parizu završio licej. Potom je na Londonskom univerzitetu završio elektrotehniku i specijalizovao preradu soli. Ovo potonje bilo je presudno za njegovu karijeru. Vreme je za malu digresiju ‒ godine 1924. oženio se lepom Milicom iz cincarske porodice Mitić/Sotirović i odveo je u Prizren da je upozna s porodicom. Sledeći put Milica je boravila u Prizrenu dve decenije kasnije, mnogo tužnijim povodom, ali o tom potom.

Prvo u Beogradu, a potom u niškoj fabrici duvana, Dragoljub je karijeru počeo kao službenik Državnog monopola. Budući da je poznavao preradu soli, možda jedini u Krajevini, s porodicom se preselio na Jadran i najpre na Pagu, a potom u Stonu i konačno u Ulcinju, rukovodio je radom solana. Budući da je solana u Ulcinju počela sa radom 1935. godine, verovatno je bio prvi i jedini predratni direktor. Znam da je njegovo ime zabeleženo u solanama na Pagu i u Stonu, koje i danas rade, dok je ulcinjska solana postala žrtva tranzicije, u kojoj je zaginulo i sećanje na ljude. A upravo tu bi trebalo da ga pamte – sklanjajući radnike tokom savezničkog bombardovanja u decembru 1943. godine, stradao je od zalutalog šrapnela. Engleski đak, u čijoj zaostavštini sam našla mnoštvo knjiga s posvetom njegovih engleskih prijatelja, pisaca i prevodilaca, stradao je ni manje ni više od engleskih aviona.



I tu se nadovezujemo na ono prethodno pominjanje Prizrena. Njegova udovica Milica, s troje dece i imovinom koju je usred rata mogla da ponese, kao tužna pratnja Dragoljubovih posmrtnih ostataka, zaputila se u Prizren gde su ga sahranili. Pretpostavljam da su se tamo zadržali da obeleže četrdeset dana, da bi potom dobili pasoš koji im je omogućio putovanje u jednom pravcu – do Kosovske Mitrovice, preko granice u Srbiju i do Beograda. Uz pasoš je išao i tovarni list s precizno nabrojanim prtljagom koji su smeli da ponesu.

Kada sam, u pregledanju zaostavštine mog oca, naišla na te dokumente, prvi put sam zažalila što onomad nisam u Prizrenu otišla na groblje da proverim da li je makar tamo upamćeno Dragoljubovo ime. To ne bi bilo od nekog značaja za dalju sudbinu porodice mog oca Miodraga, koji nikad nije kročio na tle Kosova mada je neke novinske članke potpisivao kao M. Kosovac, ali bi bilo značajno za činjenicu da na kraju svake priče, ma kako ona bila velika, ostaju ljudi. Briga o ljudima, gde god da su, uglavnom je važnija od velikih reči i zastava, grbova i zakletvi. Ne znam da li je to proces koji se podrazumeva, ili uči, ali znam da je veoma važan, ne zbog prošlosti, već zato da bismo imali budućnost.