Musolinijev dokaz da je Italija oduvek bila tu

“Da je ovo u Evropi, tu bi se dnevno obrtali milioni evra!”, rekao sam svojim saputnicima kada smo došli na prazan parking ispred Leptis Magne, jednog od najvećih antičkih arheoloških nalazišta na Mediteranu – površina mu je 387.485 hektara.

Sat i po ranije, napustili smo Tripoli i uz obalu krenuli na istok ka Leptis Magni. Obišao sam mnoga ovakva mesta – od Čičen Ice u Meksiku do portugalskih crkava obraslih u džunglu u indijskoj Go, ali ništa tako veliko i grandiozno nisam video.

Leptis Magna (Veliki Leptis) bio je značajan grad u Kartagini i kasnije Rimskom carstvu. Osnovan još u 500. godini pre nove ere kao Punsko naselje, Leptis Magna je svoju najveću ekspanziju doživeo u vreme rimskog cara Septimija Severa (193–211) koji je rođen u ovom gradu. U 3. veku Dioklecijan ga je proglasio sedištem provincije i on nastavlja da raste i prosperira sve do 439. kada je pao pred invazijom Vandala. Pre toga grad je dva puta rušen – prvo u zemljotresu a onda i pod udarima cunamija. Postao je deo Istočnog rimskog carstva 533. ali zbog čestih napada Berbera nikada nije povratio stari značaj. Posle Muslimanske invazije 647. gotovo svo stanovništvo ga napušta a stotine građevina završava pod debelim slojem peska.

foto: r. čoban

Navikli na guranje sa stotinama drugih posetilaca na ovakvim mestima u Evropi, delovalo nam je nestvarno da gotovo potpuno sami, poput likova iz nekog romana Agate Kristi, šetamo kroz ovako veliki kompleks. Tu su hramovi, vile, amfiteatri, pijace i javna kupatila sa sačuvanim antičkim toaletima u kojima su posetioci sedeli jedan do drugog vršeći nuždu, bez pregrade koja bi omogućavala diskreciju, što je doduše bila praksa i na francuskim dvorovima do kraja 18. veka. Naš vodič na solidnom engleskom priča nam kako je deo drevnog hrama iz Leptis Magne prenet u Britanski muzej 1816. a deo je postavljen u kraljevskoj rezidenciji Fort Belvedere.

Kada su 1911. Italijani zauzeli Libiju, uložili su velike napore da javnosti ponovo prikažu Leptis Magnu koja je više od jednog milenijuma ležala ispod peska. Kada je došao na vlast, Musoliniju je to bio još jedan dokaz da ovde nisu okupatori nego su “još pre dve hiljade godina bili tu”, kako je i rekao 1926. prilikom prve posete lokalitetu. Za njegovo vreme arheološki radovi su se dodatno ubrzali i na svetlu dana se pojavila nekropola iz 4. i 3. veka pre nove ere kao i Rimski teatar. Godine 1982. Leptis Magna dospela je na Uneskovu Listu svetske baštine.

U junu 2005. za vreme vladavine Gadafija, arheolozi sa Univerziteta u Hamburgu pronašli su 30 stopa (9,14 metara) dug mozaik nastao u 1. i 2. veku. Mozaik prikazuje borca u okršaju sa jelenom, četiri mladića koji se rvaju sa divljim bikom i gladijatora koji se odmara nakon borbe. Nalazio se u Rimskoj vili i stručnjaci ga smatraju jednim od najfinijih primera umetnosti iz tog perioda. Trenutno je u Leptis Magna muzeju u obližnjem gradu Homsu.

Tokom Libijske revolucije 2011. prema nekim izveštajima, ovde su bili sakriveni tenkovi i borna vozila snaga lojalnih Gadafiju. NATO je odbio da ih bombarduje u strahu da ne ošteti arheološku lokaciju pod zaštitom UNESCO-a. Odmah nakon rata, libijski arhitekta Hafed Valda izvestio je kako Letpis Magna nije pretrpela znatna oštećenja tokom okršaja. Na kraju naše šetnje stigli smo do Amfiteatra u kojem smo zatekli nadrealnu scenu: tridesetak dečaka su sa trenerom vežbali tekvondo i uzvikivali pokliče na korejskom jeziku.

Nekoliko sati kasnije u obližnjoj Misrati, regionalnom centru i trećem po veličini gradu u Libiji posle Tripolija i Bengazija u Gradskoj kući razgovaramo sa dvojicom članova Gradskog veća o turizmu. Obzirom na trenutno još uvek lošu reputaciju Libije kada je reč o bezbednosti za strance, ljudi će se teško odlučiti da dođu sa porodicom u hotel na sedam dana – ali ako imaju mogućnost da kruzer pristane u luci Misrata i iz nje se organizuje poludnevna tura do Leptis Magne sa ručkom u nekom od lokalnih restorana, to je nešto što bi u svakom slučaju moglo da privuče na hiljade turista. Kada se oni jednom uvere da je u Libiji “redovno stanje” i da je sve bezbedno – tada će verovatno biti spremni i da dođu u zemlju na više dana.

U ovom gradu sam razgovarao i sa Mohamedom Aldanfurom, predsednikom Univerziteta u Misrati, koji je baš u vreme tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra ove godine bio u poseti Novosadskom univerzitetu. Kaže da dogovaraju saradnju i razmenu studenata. On se, kao i gotovo svi zvaničnici koje smo sretali sa nostalgijom priseća vremena kada su Gadafi i Tito udarili temelje saradnji ove dve države koja je rezultovala hiljadama libijskih studenata u Jugoslaviji, hiljadama medicinara i desetinama naših građevinskih i drugih kompanija koji su našli posao u Libiji.

Pre ručka obilazimo više vekova staru džamiju bez minareta koju je podigao predak sadašnjeg ambasadora Libije u Beogradu Mohameda Galbuna.

Ručak koji obiluje lokalnim specijalitetima i začinima (libijska kuhinja je prilično ljuta) zalivali smo koka kolom i sokom od grožđa pošto je alkohol u Libiji potpuno zabranjen još iz vremena kada je Gadafi 1979. proglasio Džamahiriju. Nema ga čak ni u stranim hotelima, gde se može naći u većini drugih arapskih zemalja. Eventualno možete da popijete neko pivo ili vino prošvercovano iz susednog Tunisa ako vas neko od ovdašnjih Srba (kojih je, naravno, višestruko manje nego pre 15 godina) pozove na slavu.

Dan završavamo u rizortu na obali Sredozemnog mora. Narednog jutra, na Aranđelovdan kupali smo se u moru, voda je prijatna, nema gužve na plaži jer u ovo doba godine – drugih gostiju i nema.