Od specijalnog izveštača iz NSPM–a
Volim fudbal i pomalo se – kao i svi – razumem u njega. Ali mrzim atmosferu koja se svaki put iznova proizvodi pred neko veliko takmičenje. Mrzim onu euforiju, miris tezge, korporativno-marketinšku logiku i primitivno alakanje iz čijeg protivprirodnog spoja nastaju sve ove debilne reklame i one još debilnije kvazipatriotske pesmice u čast ispraćaja „naših momaka“. (A onoga kome je palo na pamet da svečanu pesmu „Vostani Serbije“ ubaci u navijačko-pivsku reklamu trebalo bi goniti do groba i osuditi na doživotno gledanje reklama za koka-kolu.)
Svoje roditelje i svoje potomke ne volimo zato što su najlepši i najjači i najpametniji, već zato što su naši. Ne mora moja zemlja biti najlepša na svetu da bih je voleo, niti moja reprezentacija mora igrati najlepši fudbal da bih navijao za nju. Ali ne podnosim – i to ne samo u fudbalu – laž, samoobmanu i navijačko lupetanje.
O drugima ćemo govoriti kasnije. Ali što se eks-ju fudbala tiče, učinak prve nedelje Svetskog prvenstva je polovičan. Slovenci pobedili. Srbi izgubili. (Hrvati, dakle, prošli nerešeno!) Gol razlika 1:1. Ako bismo tu pridodali i prilično jadne Grke, fudbalu na Balkanu baš i ne cvetaju ruže, a čast istom, pomalo paradoksalno, pored tolikih nas ostalih što se rađamo s loptom u genima, brane samo fudbalski tradicionalno potcenjivani „smučari“ i „konjušari“ podno Julijskih Alpa. Nećemo ovde ponovo lamentirati šta bi bilo kad bi bilo, tj. kakva bi ovo fudbalska i ostala sila bila da se Jugoslavija nije raspala, ali na ovom prvenstvu se otkriva i jedna dodatna kolateralna šteta raspada čak i one komične „državne zajednice“ sa Crnom Gorom. Naime, igrači poput Vučinića i Jovetića bi više nego dobro došli našem simpatičnom, ali za ove prilike ipak tanušnom napadačkom tandemu Pantelić–Žigić.
Kad smo već kod paradoksa, imam utisak, a i na osnovu delimičnog uvida u komentare domaće navijačke bratije to bi se dalo zaključiti, da su u prošlu nedelju, u njihovoj utakmici sa Australijom, Srbi kao nikada do sada navijali – za Nemce. Nije tu u pitanju neka nova sportsko-politička simpatija, već delom rezignacija zbog očajne igre naših, a delom ne sasvim besmislena računica, bolje reći nada, da ukoliko bi se „panceri“ dovoljno istutnjali na „kengurima“ možda više neće imati toliko motiva i snage da i nad našim ranjenim „orlićima“ ponove svoju brutalnu prošlonedeljnu fudbalsko-pedagošku vežbu. Uostalom, tako su pre četiri godine, posle one goleade nad „šestkovim“ izabranicima, i Argentinci relativno bledo i neslavno završili svoj mundijalski nastup.
Dobro, davljenik se uvek za slamku hvata. Nemci su nešto drugo (moji favoriti Argentinci su makar u tom, mentalitetskom smislu ipak mnogo sličniji nama), ali čak ni Nemcima neće biti lako da dva puta zaredom ponove onu igru koju su demonstrirali protiv Austarlijanaca. I u tome se, da se ne lažemo, krije glavni izvor kakvog-takvog optimizma da bi se naši fudbaleri ipak mogli još malo zadržati na „Rtu dobre nade“. A koliko je ta kalkulacija bila ispravna videćemo već koliko sutra.
Davno je primećeno da pametan uči na tuđim greškama, a budala na svojima. Pitam se pitam kako bi tek trebalo nazvati onoga koji pada na Ganjanima, a onda na Nemcima hoće da se vadi i nadoknađuje propušteno!?
Ali, što bi rekli nadobudni komentatori kad hoće da u intelektualnom i sportsko-optimističkom duhu završe prenos – nada umire poslednja.
Nakon smrtonosne nesreće svi mediji se upuštaju u statičke probleme železničke stanice u Novom Sadu, mada se retko upotrebljava ili objašnjava pojam „statika“. A upravo statičari treba da pronađu razlog urušavanja nadstrešnice
Zbog sve toplijeg vremena, ove godine je em kasnio kupus, em ga valja kasnije kiseliti. Evo zašto
„Misionarska poza“ je poznata širom sveta, ali priča o tome kako je nastala nema mnogo veze s misionarima, već je splet kulturnih nesporazuma i istorijskih mitova
Očekuje se da će do kraja godine UNESKO prihvatiti nominaciju Srbije kovačičkog naivnog slikarstva za Listu nematerijalnog kulturnog nasleđa sveta. Osim ovog, drugi povod za tekst koji sledi je sto godina od rođenja Zuzane Halupove
“Nije cilj da se ljudi osećaju kao u muzeju kada gledaju istorijsku dramu. Važno nam je da mogu da osete odnos sa problemima svog vremena, da se poistovete sa situacijama i junacima”
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
