Mala kućna muzika

Kada su 1966. godine naslednici Pavla Beljanskog poklonili Spomen-zbirci ovog kolekcionara izbor predmeta iz njegovog stana u Gospodar Jevremovoj 33 u Beogradu, na spisku je bila i zbirka gramofonskih ploča. Iako izuzetne vrednosti, mada nevelika, ova zbirka je, u odnosu na kolekciju Pavla Beljanskog likovnih dela naših umetnika, ostala nedovoljno poznata javnosti. U tom smislu, izložbu „Muzički intermeco“ kojom ovog leta Spomen-zbirka Pavla Beljanskog iz Novog Sada gostuje u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, moguće je odrediti kao upoznavanje sa zbirkom i njenim kolekcionarima, ali i sa počecima slušanja gramofonskih ploča u nas, i sa istorijom muzičke produkcije.

Za razliku od kolekcije vizuelne umetnosti koju čini isključivo nacionalno stvaralaštvo, u kolekciji gramofonskih ploča Beljanskog ne nalazi se nijedan domaći autor. Jasmina Jakšić Subić, autorka izložbe, smatra da je njegovom kosmopolitskom duhu odgovarao internacionalni i ujediniteljski jezik muzike. U zbirci je više od devedeset snimaka različitih kompozicija klasične muzike koje su objavile kompanije „Columbia Records“, „His Master’s Voice“, „Pathe“ i „Polydor“. Ploče su proizvedene između polovine dvadesetih i početka četrdesetih godina prošlog veka, kada se tek otkrivao svet snimljenog zvuka i kada su ploče sa umetničkom muzikom bile dostupne uskom krugu povlašćenih da u umetnosti uživaju u svom domu. Bile su od šelaka, materijala koji je činio osnovnu komponentu mase za njihovu izradu, a koji je bio veoma krt, pa se u kolekciji nalazi i nekoliko naprslih i potpuno polomljenih ploča, što se smatra jednim od opštih mesta u kolekcijama ovog perioda u istoriji diskografije. Snimljene su elektronskim putem, što znači da je njihov zvuk bliži akustičkom originalu od mehaničkih. Na njima su snimci čuvenih dela predstavnika baroka, bečkog klasicizma, romantizma i ranog 20. veka među kojima su Bah, Hendl, Hajdn, Mocart i Betoven, kojeg ima najviše u kolekciji.

U evropskim metropolama u kojima je boravio na početku svoje diplomatske karijere, u Berlinu, Beču i Parizu, operske, baletske i pozorišne predstave bile su sastavni deo kulture zabave. Iako su mondensko društvo njegove generacije privlačili drugi sadržaji, poput celonoćnog boravka u popularnim kafanama ili slušanje džez muzike, Jasmina Jakšić Subić naglašava da su Beljanskog po prirodi, estetici i statusu „interesovali glavni tokovi evropske kulture između dva svetska rata koji su obuhvatali upravo klasičnu muziku, posete pozorištu i konjskim trkama, igranje bridža, putovanja, luksuzne automobile“ i navodi da je „među najstarijim sačuvani dokumentima koji povezuju Beljanskog sa ovim oblicima zabave pozivnica za koncert sa programom izvođenja čuvenih arija iz opera Verdija, Vagnera, Pučinija i drugih u velikoj sali ‘Urania’ u Beču 1925. godine. Pozivnicu mu je uputila operska pevačica Olivia Gebhard, što svedoči da se Beljanski u austrijskoj prestonici kretao u krugovima izvođača klasične muzike, moguće i zahvaljujući svojoj tetki Sofiji Đukić, koja je i sama bila deo društvenog života Beča tog perioda.“

foto: spomen-zbirka pavla beljanskog

U prvim decenijama prošlog veka ploče sa umetničkom muzikom bile su dostupne uskom krugu povlašćenih koji su mogli sebi da priušte ovakvo uživanje. Gramofoni su bili cenjene mašine, svojevrsni statusni simbol. Jasmina Jakšić Subić kaže da gramofon Beljanskog na kome su ove ploče slušane nije sačuvan. O njemu se zna zahvaljujući jednoj fotografiji i pisanom sećanju slikara Nedeljka Gvozdenovića koji ga opisuje kao „gramofon starog tipa sa navijanjem“. Zna se za još jedan gramofon Pavla Beljanskog, onaj koji je za vreme Drugog svetskog rata odneo u kuću vajara Sretena Stojanovića u Profesorskoj koloniji u Beogradu, gde su organizovane muzičke večeri. Za program je bio zadužen Beljanski, izuzetno pažljivo ga je kreirao, i dok se slušala muzika, nije se govorilo.

Tokom boravka u Beogradu u prvoj polovini četvrte decenije prošlog veka, Beljanski je u stanu okupljao umetnike, među kojima su bili i Jefto Perić, Kosta Hakman, Nedeljko Gvozdenović, a o atmosferi u domu Beljanskog svedoči Gvozdenović: „Onda sam bio vrlo mlad slikar i osećao sam veliko zadovoljstvo što mi se ukazala prilika da posećujem jednu takvu kuću gde se govorilo o umetnosti, slušala najbolja muzika, videla na zidovima platna najznačajnijih slikara tog vremena…“ Za koncertne večeri koje pominje Gvozdenović, Beljanski je pažljivo birao program, a svojim gostima je obezbedio i pisaćom mašinom otkucanu informaciju sa navedenim imenima kompozitora u originalu, godinama rođenja i smrti, i detaljnim podacima o stavovima i izvođačima. S obzirom da su ploče koje su slušane kod Beljanskog bili snimci interpretacija uživo, slušaoci su imali utisak da su prisutni na koncertu. Zna se da je Beljanski omogućavao prijateljima da slušaju muziku i kad nije u Beogradu. „G. Gvozdenović je odputovao za Pariz, mnogo te pozdravijo, dolazijo je nekoliko puta da sviraju gramofon“, napisala mu je majka u jednom pismu.

foto: spomen-zbirka pavla beljanskog / za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«

Jasmina Jakšić Subić napominje da je i u ovoj zbirci primetna kolekcionarska pedantnost Pavla Beljanskog. Sve ploče su raspoređene u pripadajuće albume ili omote, i sistematizovane su na poseban način. „Uz sačuvane kartone lične diskoteke, ispisane rukom ili kucane na pisaćoj mašini, na kojima detaljno navodi autore, nazive dela, izvođače, izdavače i kataloške brojeve ploča, Beljanski se trudio da u nedostatku kutija kompozicije pažljivo odloži u albume za ploče. U slučaju Mocartovih dela iz kolekcije, sva su raspoređena u dva ovakva albuma identičnog izgleda. Takođe, ukoliko je niz ploča obuhvatao jedno izvođenje, vizuelno ih je spajao u celinu objedinjujući ih identičnim generičkim omotima proizvođača. Dva albuma bez pripadajućih ploča, Misa Solemnis (Svečana misa) u De–duru Ludviga van Betovena i Žar-ptica Igora Stravinskog, svedoče da je zbirka Beljanskog bila šira od postojeće.“

Omoti ploča su tada najčešće bili od debljeg papira ili tankog kartona, pravougaonog oblika, bez natpisa na rikni. Na omotu se obično nalazila reklama izdavača ploče, a ređe distributera gramofona. Omoti za komplete ploča su pravljeni od veoma čvrstog kartona sa unutrašnjim pojedinačnim papirnim „rukavima“ za svaki primerak, a sadržali su i programske knjižice luksuzne izrade, često sa autogramima dirigenta ili savremenog kompozitora, uz detaljne informacije o ansamblu, autoru i komentare o delima. Vokalno-instrumentalna ostvarenja su po pravilu sadržala libreto, često na nekoliko evropskih jezika. Ponekad su uključivani i delovi faksimila ili manuskripata. Dr Milan Milojković, jedan od autora tekstova u katalogu, navodi da su „tako upakovane ploče čuvane u povezanim koricama koje dizajnom podsećaju na albume za fotografije. Prodavci gramofonskih ploča dodavali su svoje reklamne posetnice na prazna mesta na omotu ili nalepnici na ploči, koja je pored logoa kompanije sadržala i podatke o izvođačima, kao i serijske brojeve. Ovi simpatični detalji su najčešće bili dimenzija poštanske marke i sadržali su ime prodavca i adresu.“ Kao i danas, i tada je bila uobičajena prodaja putem kataloga i neretko bi po serijskim brojevima kolekcionari sastavljali narudžbine ili, ređe, cele kolekcije. Milan Milojković kaže da je „to slučaj i sa ovom zbirkom. Na osnovu serijskih brojeva izdanja može se pretpostaviti da je određene segmente kolekcije sastavljao sakupljajući redom sve ploče određenog izdavača.“

Kompanija „His master’s voice“ je u to vreme prednjačila u snimanju klasične muzike, pa je samim tim ona i najzastupljenija u kolekciji Beljanskog. Ploče ove kompanije izrađivane su u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Čehoslovačkoj, distribuirane su po celoj Evropi te su reklame štampali i na srpskohrvatskom jeziku, što se vidi na pojedinim primercima iz zbirke Beljanskog. Milan Milojković napominje da se prisustvo „Kolumbijinih“ izdanja sa orkestarskom muzikom u zbirci „može smatrati svedočanstvom o stručnom znanju sakupljača, s obzirom da je u to vreme produkcija snimaka velikih ansambala bila naročit izazov, a upravo je ova kompanija bila tadašnji lider kada je reč o tumačenjima velikih partitura.“

Izložba „Muzički intermeco“ je izlet u vreme kad je ljudima umetnost bila nešto posebno, nešto zbog čega im je dobro i prema čemu se odnose sa poštovanjem. Otvorena je do 22. avgusta.