Mala, jedva sto metara, jedva pet kuća

...

Ovo je jedna od retkih ulica najužeg centra grada koja, uprkos svom trovekovnom trajanju, nosi ime staro tek malo više od pedeset godina. Sve do prve polovine XVIII stoleća na ovom mestu nije bilo kuća ni ulice, već je tu ležalo središnje tursko groblje, tj. Orta mezarlik, kako su ga oni zvali. U želji da što bolje iskoriste prostor koji je ostao unutar gradskih zidina, habzburške vlasti su tokom svoje vlade Beogradom 1717–1739. na ovom mestu projektovale ulicu, i to jednake širine kao i ostale oko nje, tj. nešto širu nego danas. Međutim, u njoj za austrijske vlade nije skoro ništa podignuto. Ovo je omogućilo Turcima da je nakon 1739. suze, povećavajući površine svojih kuća i dvorišta, ostavljajući među njima tek dovoljno prostora za sokak. Ipak, jednu stvar nisu izmenili – njeno skoro pravolinijsko pružanje. Na Štokelojevom planu (1789) vidimo je vrlo sličnu današnjoj, skupa sa sokačićem koji i danas postoji iza “Kolarca”. U prvoj polovini XIX veka prostor gornje strane Velikog pijaca, današnjeg Studentskog trga, bio je jedna od najprestižnijih lokacija u varoši. Na južnom uglu ovog bezimenog sokaka i Velikog pijaca 1835/36. prema nacrtima Karela Arenta podignuta je klasicistička kuća gospodar Jevrema Obrenovića, uvek željnog da se vodi evropskim uzorima. Na suprotnom roglju je pre 1842. podignuta kuća braće Germana, od kojih je Jovan bio upravnik varoši (1839) i Jevremov zet, a Nikola upravnik carinarnice i “pravitelstveni bankar”. Jednako solidna kao i Jevremova, kuća braće Germana figurirala je kao zdanje koje bi se moglo otkupiti za dvor kneza Aleksandra. U to vreme zidalo se još uvek na istim linijama na kojima su zidali i Turci, pa su tako i ove dve nove, kvalitetno građene jednospratne kuće, na duži rok odredile širinu ove ulice, a time i njenu sporednu ulogu u daljoj povesti. Kuće su, naime, podignute na samo 3,3 m jedna od druge, što je bilo sasvim uobičajeno za Beograd prve polovine XIX veka (kao, uostalom, i za sve prethodne vekove). No, dok su u ostalim ulicama manje i skromnije kuće bile predviđene za rušenje, ove dve “dvokatne kuće od tvrdoga materijala” onemogućile su Emilijana Josimovića da ovu ulicu proširi kada je 1867. radio svoj predlog regulacije Varoši u šancu. Umesto toga, on se samo prilagodio stanju i projektovao njene linije u produžetku bočnih strana već spomenutih kuća. Tako je ova ulica ostala živi svedok kako bi izgledale ulice starog Beograda da nije bilo njihovog proširivanja u regulacijama iz druge polovine tog stoleća. Nije čudno što su ovaj uzani sokak lako prevideli u prvom pokušaju imenovanja ulica, onom iz 1848. godine. Prvi put je primećena 1864. godine kada je dat predlog da ponese ime Milionerska. Ovo krajnje neobično ime možda je inspirisano time što je ulica, koja je u spisku opisana kao “između kuće g. Mišine i poč[ivšeg] Vase Garašanina”, stajala između kuća Kapetan Miše Anastasijevića (bivša Jevremova) i njegovog zeta Vasilija Vase Garašanina, bratanca Ilijinog, čiji je brak sa Kapetan Mišinom ćerkom postao veza ove dve moćne porodice. Štaviše, i same kuće bile su “milionerske”, prostrane, gospodske, sa velikim baštama koje su se pružale celom dužinom parcela, prateći dve trećine dužine ulice. U skladu s ovim nesprovedenim predlogom imenovanja, 1870. godine na uglu ove i Ulice kneza Mihaila (današnji br. 40) podignuta je prema projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog velika palata trgovca Radovana Barlovca, prva dvospratnica u ovoj ulici, poznata kao Palata Lahovari, jer je jedno vreme pripadala Simki Lahovari, unuci Jevrema Obrenovića. Prateći istu, “milionersku” potku, u kući Vase Garašanina je docnije, krajem XIX veka, bio smešten nemački konzulat, zatim je u njoj živeo zapovednik Kraljeve garde, pukovnik Aleksandar Konstantinović, a još kasnije, pred Prvi svetski rat i na njegovom početku, ovde je bilo englesko poslanstvo. Svoje prvo ozvaničeno ime ulica je ponela u prvom sveobuhvatnom i uspelom preimenovanju ulica 1872. godine.

Tada je prozvana Malajnička, skupa s njenim nastavkom koji je upravo nastajao s druge strane Ulice kneza Mihaila. Zajedno s tom ulicom, 1896. promeniće ime u Uskočka. Međutim, ako je negde postojala ulica koju je trebalo podeliti na dve, to je onda bila tadašnja Uskočka, s obzirom na to da Knez Mihailovu nije presecala u pravoj liniji, tj. da s njom ne čini raskrsnicu, već izgleda kao dve odvojene ulice koje se u nju ulivaju na maloj udaljenosti jedna od druge. No, jednom objedinjena, ova dva kraka tadašnje ulice delila su ime sve do 1967. godine. Od prethodnog imena ostao je ipak jedan podsetnik. Naime, slepa uličica na koju gledaju zadnje fasade Kolarčeve zadužbine i Prve hrvatske štedionice i dan-današnji nosi ime Uskočko sokače. Ovaj ćorsokak star je koliko i ostatak ulice (v. prethodno). U njemu se tada nalazilo nekoliko kuća, i sve do Josimovićeve regulacije 1867. postojala je realna mogućnost da i ono postane prava ulica. No, Josimović je smatrao da ti ćorsokaci beogradske Varoši u šancu, kojih je on izbrojao 40, treba da nestanu jer zbunjuju saobraćaj i na taj način ga ometaju, kao i da su bili “budžaci za svakojaku nečistoću”.

Ipak, ponajviše zahvaljujući zgradi Prve hrvatske štedionice, koja je svojom trećom fasadom obezbedila više prirodne svetlosti u šalter-sali, ovo sokače se očuvalo do današnjeg dana. To što se njegovim preimenovanjem niko nije bavio nije teško objasniti s obzirom na to da ovo sokače ranije nije imalo nijednog stanovnika niti lokal, dok je danas tu samo sada već dugovečni kafić “Informbiro”. Svoj današnji izgled ulica je dobila između dva rata. Najpre je 1922. godine u Knez Mihailovoj 42 izgrađena velika palata Prve hrvatske štedionice, rad zagrebačkog arhitekte Dionisa Sunka. Usledila je izgradnja zdanja Novog univerziteta na Kraljevom/ Studentskom trgu, arhitekte Petra Gačića, koja je završena 1927. godine. Najposle, na četvrtom uglu ulice, 1932. godine, prema projektima Petra Bajalovića, podignut je Narodni univerzitet Ilije M. Kolarca. Ova tri zdanja preobrazila su ulicu dajući joj velegradski izgled, koji je do danas tek malo izmenjen. Nažalost, visoke zgrade učinile su ovu usku ulicu i jednom od najtamnijih u centru grada. Godine 1932. kada je ulica uglavnom već dobila svoj današnji izgled, nailazimo na jedan zanimljiv napis o njoj: “Ona je mala, jedva sto metara, jedva pet kuća. I u tih pet kuća, gle čuda, sama – muzika. To je ona uska uličica bez imena između Univerziteta i Kolarčeve zadužbine, od trga do Knez Mihajlove. U jednoj kući je Koncertna hala [“Kolarac”], u drugoj Beogradsko muzičko društvo, zatim “Obilić”, pa Kolegium muzikum. Dakle, sve. A da bi muzička noblesa bila zaista potpuna, tu stanuje i naša proslavljena Saloma, g-ca Nura Hadžić.”

Valja nam zapaziti da novinar “Vremena” ne zna ime ove ulice, čak ni da ona ima ime, pa će biti da ona u to vreme nije imala nijednu uličnu tablu. Zbog toga naslov ovog članka (“Muzička ulica”) možda i nije tu samo da nas zabavi, već je i njegova sugestija kako bi ona mogla biti nazvana.

Marta 1967. osnovano je Udruženje “Hiljadu trista kaplara”, koje je okupljalo još uvek žive članove Skopskog đačkog bataljona, učenika srednjih škola i fakulteta koji su novembra 1914. žurno proizvedeni u kaplare i iz Skoplja poslati na front na Kolubaru, da pomognu napore srpske vojske. Udruženje je svoje ime preuzelo po naslovu popularne knjige Milana Janjuševića iz 1939. godine. Namera Udruženja bila je da se pozabavi obeležavanjem mesta vezanih za istoriju ove herojske čete, čija je većina preživelih članova, kao visokoobrazovana, kasnije došla na značajne pozicije. Obeležavanje su počeli upravo ovde, preimenovanjem ovog dela Uskočke ulice, odabranog jer se otvarao ka Studentskom trgu, te nalazio u blizini ulazne dvorane Kapetan Mišinog zdanja, u kojem su zapisana imena njihovih poginulih drugova. Na kraju nije zgoreg napomenuti ni da je 1878. godine, nakon svog imenovanja i numeracije domova, ova ulica imala samo pet kućnih brojeva (1–3 i 4–8), dok je danas spala na samo dva, po jedan sa svake strane ulice, što su sporedni ulazi u Kolarčevu zadužbinu i na Filološki fakultet.

iz Ulice Starog grada – topografija, urbanizam, odonimija, Komshe 2024.