Maestra, kako je to biti dirigent?

Bilo je spektakularno, krcato, dirljivo – redosled nije bitan. Koncert Darinki Matić Marović u čast, Karmina Burana Karla Orfa, prošle srede u Dvorani Kolarčeve zadužbine. Simfonijski orkestar i Mešoviti hor Fakulteta muzičkih umetnosti, akademski horovi “Kolegijum muzikum” i “Obilić”, solisti Vesna Đurković, Stevan Karanac i Vasa Stajkić.

foto: marija janković

Dirigovala je Biljana Radovanović Brkanović, profesor i prodekan Fakulteta muzičkih umetnosti.

“Dara nas je napustila pre dve godine, u trenutku kada je korona harala, kada nisu bila dozvoljena okupljanja čak ni na otvorenom prostoru”, podseća Biljana Radovanović Brkanović. “Kada smo se opraštali od nje u Aleji zaslužnih građana, ja sam joj u svom govoru obećala da ćemo, čim pošast prođe, svirati i pevati njoj u čast. Ove godine bi Darinka proslavljala 85. rođendan. Takođe ove godine, Fakultet muzičke umetnosti proslavlja 85 godina postojanja, a ona je, od asistenta do profesora emeritusa, čitavu akademsku karijeru gradila upravo na ovom fakultetu. I treće, ovo je i godina u kojoj Univerzitet umetnosti u Beogradu obeležava 65 godina, a Darinka Matić Marović je, kao prva žena rektor u Srbiji, 10 godina bila na čelu našeg Univerziteta. Eto, recimo da su to bile okolnosti zbog kojih smo baš sad održali koncert Darinki u čast.”

Karmina Burana je jedan od zaštitnih znakova Darinke Matić Marović. Prvi put ju je izvela u Kolarčevoj zadužbini 1984. godine. Biljana Radovanović se seća da je tada “neko od kritičara ushićeno prokomentarisao: ‘Pridržite nebesa! Darinka diriguje Orfa’. To svakako nije bila prva Karmina u Beogradu, izvođena je i ranije, pre svih Karminu Buranu je postavio maestro Bogdan Babić, obožavani dirigent hora ‘Branko Krsmanović’ i na neki način Darin mentor. Ali, već posle te prve ‘Darine Karmine’ činilo se da će to postati i ostati njen zaštitni znak, muzika koja nekako najprikladnije definiše njen umetnički senzibilitet i ‘nenormalnu’ energiju. Nakon njenog izvođenja, ubrzo su usledile 24 predstave Karmine u Sava centru u režiji Ljubiše Ristića. Spektakl! Koncerti u Kapetan Mišinom zdanju, u Dubrovniku na Letnjim igrama, u Budvi, na Atinskom festivalu u Akropolju, opet u Beogradu… ne sećam se više gde je sve nismo svirali.”

foto: ilija pejoski, fmu

Da li je bila na tom prvom Darinom izvođenju? “Ne verujem da sam neko propustila”, kaže Biljana Radovanović Brkanović. “Od 1983. godine, još na studijama, radila sam kao asistent dirigenta u horovima ‘Branko Krsmanović’, danas ‘Obilić’ i u njenom Akademskom horu ‘Kolegijum muzikum’, tako da sam bila u prilici da pripremam horove, sviram klavir u orkestru i čitav taj period pamtim kao neko veliko veselje i radost. Dara nije podnosila da bude sama, tako da nas je često prevozila sa probe na probu i u kolima vežbala partituru, dirigovala na semaforu.”

U retkim intervjuima, Darinka Matić Marović pominje Biljanu Radovanović kao “odličnog dirigenta”, koja je i “pevala u horu Kolegijum muzikum”.

“Studirala sam i diplomirala u klasi maestra Živojina Zdravkovića, ali sam vrlo brzo dobila šansu da znanje i veštine ovog našeg zanata proverim kroz praksu, radeći prvo kao korepetitor, a potom i asistent dirigenta u ansamblima ‘Kolegijum muzikum’ i ‘Branko Krsmanović’, upravo u horovima koje je maestralno vodila profesorka Darinka Matić Marović. Iako nisam zvanično bila njen student, tretirala me je kao svoju. Pamtim da je pred moj prvi koncert sa Beogradskom filharmonijom imala veću tremu nego ja, strahovala je da nisam dovoljno fizički i mentalno spremna, a posle je častila ceo fakultet.

U to vreme, osamdesete i devedesete, mnogo se radilo i putovalo tako da smo, hteli mi to ili ne, bili upućeni jedni na druge. Danas će vam mnogi muzičari i članovi horova reći kako im je dirigent Darinka Matić Marović bila iskreni prijatelj, osoba koja je umela da sa vama odboluje svaki vaš privatni i profesionalni poraz, ali isto tako i da sa puno strasti učestvuje u vašoj sreći. Darinka Matić Marović je svakako jedna od najistaknutijih, najmarkantnijih i najharizmatičnijih ličnosti našeg kulturnog prostora. Ali to mora mnogo da košta. Svedok sam koliko se trošila i davala, strepela nad svakim tonom, nisu postojali mali i veliki koncerti, važni i nevažni poslovi, sve je bilo užasno bitno i hitno. Odmah i sad. Nije štedela sebe, tako ni nas, najbliže saradnike. Teško je bilo otpratiti njen tempo života. Ali je isto tako teško prisetiti se koliko je morala da zbog profesionalnog i umetničkog angažmana potroši i dobar deo privatnog života.”

Kaže da kad je neko pita: “Šta vi dirigenti uopšte radite?”, obično ispriča sledeći vic.

“Dođe čovek u prodavnicu papagaja, svi papagaji mali, šareni, prelepo pevaju, neko Mocartove simfonije, neko Rosinijeve opere, neko Pučinija i svi po pristupačnim cenama. Na centralnom mestu u prodavnici stoji jedan debeli crni papagaj koji ne peva, ne progovara, a košta deset puta više u odnosu na ostale. Čovek pita prodavca: ‘Pa šta ovaj zna kad je toliko skup?’, a ovaj mu odgovara: ‘Taj ne zna ništa, ali ga svi zovu maestro’. Šalu na stranu, uloga dirigenta u ansamblu, bilo da je reč o orkestru ili horu, trebalo bi da bude vrlo složena i kompleksna. Pritom ne pričam samo o sasvim određenim veštinama i znanjima kao što su oblici, harmonija, orkestracija, stilovi, manuelna tehnika, ne pričam ni o muzikalnosti, stabilnom pulsu i ritmu, već i o posebnom daru i spretnosti u radu sa ljudima. To je taj dirigentski nerv koji ili imaš ili nisi dirigent, ma koliko bio vrhunski muzičar. Dirigent je taj koji emituje početnu energiju, ona se preko ansambla pretvara u ton, u muzičku ideju i dalje distribuira ka publici.

Muzika je veoma egzaktna nauka, malo toga je proizvoljno, na osećaj. Postoje vrlo određena pravila i zakoni kao što su oni u matematici i fizici. Mi imamo i svoja slova i znake interpunkcije, samo treba da naučimo dobro da čitamo i da se lepo izražavamo.”

A kad je pitaju šta radi žena u muškom zanimanju, zašto, ako je već htela da se bavi muzikom, nije na primer violinistkinja, Biljana Radovanović Brkanović potvrđuje da se ljudi obično začude kad im kaže čime se bavi, ali da još niko nije prevazišao njenu razrednu. “Pita me šta studiram, ja kažem Muzičku akademiju, a ona uzviknu – zašto, pa bila si baš dobro dete!”

Dok razgovaramo, oseća se mala terminološka nedoumica: dirigent ili dirigentica? Šta joj više odgovara?

“Apsolutno nemam nikakav problem da li će me neko nazvati dirigentom ili dirigenticom. Lično, dirigentica mi, bar što se našeg jezika tiče, zvuči prilično nemuzikalno. Iznenadim se i kada me neko oslovi sa maestra. Nadam se da smo, bar na ovom našem umetničkom polju, raskrstili sa muškim i ženskim poslovima. Posao dirigenta moguće da iziskuje fizički napor veći nego neka tradicionalno ženska zanimanja, ali bih ja pre svega akcenat stavila na mentalno i emocionalno iznurivanje, a u tome nisu privilegovani ni muškarci ni žene. Isti problem imamo. U vreme kada sam ja studirala, pričalo se da na Katedri za dirigovanje klase drže maestro Zdravković, maestro Šajnović, maestro Šepić i Dara. Danas na istoj katedri dirigovanje predajemo moj kolega Bojan Suđić i ja i kada pitate njegove studente kod koga su u klasi, reći će vam da studiraju u klasi maestra Suđića, a kada pitate moje, oni su kod Bidži. Nama to svima zvuči preslatko. Uostalom, sve je više studentkinja dirigovanja i žena dirigenata u Srbiji.”

Biljana Radovanović Brkanović je dirigent više od 25 godina. U njenom si-viju su i veliki mešoviti horovi, i kamerni ansambli, i filharmonijski i simfonijski orkestri. Raznovrsnost se odnosi i na muzičke stilove. Dirigovala je na inostranim scenama, u SAD, Rusiji i Kini na primer, na velikim festivalima, snimila je muziku za nekoliko filmova za Universal i za Worner Brothers USA.

Prenošenje znanja studentima joj je izuzetno bitno. Kaže da “Fakultet muzičke umetnosti ima i Mešoviti hor, i ženski hor ‘Kolegijum muzikum’ i Simfonijski orkestar i brojne kamerne ansamble i – manjak prostora. Prava je enigma kako uopšte uspevamo bilo šta da uradimo. Novine su pisale onoliko da nam studenti vežbaju po hodnicima i toaletima, da se časovi hora i orkestra odvijaju u iznajmljenim prostorima svuda po gradu, pa ništa nije vredelo. Zamislite samo kako izgleda priprema projekta kao što je Karmina Burana sa više od 250 izvođača! Pa, kad posle svih prostora koji nisu namenjeni muzičkom izvođenju dođu na Kolarac, oni ipak, kako kažu, pokidaju. Sve pršti od sreće, strasti i nekog neverovatnog ushićenja. I samo nam ostaje da se nadamo da će zauvek ostati zaljubljeni u muziku i da ih entuzijazam kojim se sada hrane, neće nikada napustiti.”