CAR CAREVA: Jusein Bolt, 100 m
Krajem prošle nedelje, nekoliko dana pre nego što je Stiven Morisi uporedio "patriotsko" olimpijsko izveštavanje britanskih slobodnih medija sa propagandom u Nemačkoj 1939. uz opasku da se "London sigurno afirmisao kao superbrend, ali ostatak Engleske tone u beznađe i besperspektivnost a posledice ekonomske katastrofe osećaju se na svakom koraku", pojavili su se glasovi da olimpijska slika glavnog grada Ujedinjenog Kraljevstva nije tako idilična kako se ispočetka činilo
Početak završne nedelje 30. Letnjih olimpijskih igara u Londonu protekao je u znaku najveće sportske zvezde današnjice, Jamajkanca Juseina Bolta, koji je u nedelju uveče potukao sve rekorde gledanosti. Otkad postoji BBC, trku na sto metara u kojoj je Bolt uz osvojeno zlato postavio i novi olimpijski rekord pratilo je oko 20 miliona građana Velike Britanije, duplo više nego što ih je istog dana uz mali ekran dočekalo da vidi kako Endi Mari (konačno) razvaljuje Rodžera Federera u finalu na teniskim terenima u Vimbldonu. Iako je pobedom nad Novakom Đokovićem u polufinalu i ponižavanjem Federera u finalu olimpijskog teniskog turnira, kao i naknadnim osvajanjem srebrne medalje u dublu, Endi Marej postao nesumnjivo najpopularniji sportista u Ujedinjenom Kraljevstvu, počasno mesto na naslovnim stranicama gotovo svih novina i u ponedeljak i u utorak pripalo je prvom jamajkanskom superstaru posle Boba Marlija.
Jusein Bolt bio je na neki način najveća zvezda u nedelju uveče i u Srpskom klubu u Patniju, gde se te večeri proslavljala 100. olimpijska medalja Srbije. Nakon oficijelnog dela, u kome su akreditovani srpski novinari imali priliku da intervjuišu Ivanu Maksimović i mnoge članove srpskog olimpijskog tima, usledio je koktel u ležernoj atmosferi Veslačkog kluba „London“. Tu su u ukusu domaćeg piva (ne navodimo ime brenda, nema besplatne reklame) i „nabadalica na čačkalicu“ uživali sportisti, članovi Olimpijskog komiteta Srbije, domaći i poneki strani novinar i nekoliko Srba žitelja Londona. Kao što to obično biva, najbolji deo žurke odigravao se na velikoj terasi pogledom na Temzu, jedinom prostoru gde je dozvoljeno pušenje.
A onda se neko pojavio na ulazu terase i rekao da počinje Boltova trka. Svi su se kao po komandi u roku od nekoliko sekundi nacrtali u velikoj sali kluba ispred ogromnog plazma televizijskog ekrana, od predsednika Olimpijskog komiteta Vlade Divca do slučajnih prolaznika. Snalažljiviji gosti Srpskog kluba zauzeli su mesta ispred ekrana u manjim prostorijama, gde su istorijsku trku mogli pratiti iz sedećeg položaja. A u velikoj sali, dok su se Bolt i ostali sprinteri pripremali za start, gotovo da je prestala svaka komunikacija, trka je praćena navijanjem, gromoglasnim aplauzom i, na kraju, komentarima tipa „stvarno je car“. Posle još jednog, očekivanog zlata jamajkanskog superstara, Jusein Bolt je postao jedina tema razgovora u Srpskom klubu. Svi prethodni razgovori u rasponu tema od smeštaja u Londonu, cena, mesta za šoping, razmatranja o smislu života u otadžbini i dijaspori, formiranja nove vlade Srbije i komentara na dolazak Ivice Dačića u London krajem ove nedelje, stavljeni su ad acta. Po završetku prenosa trke sa razglasa Srpskog kluba odjeknuli su Partibrejkersi: „Hoću da znam“, usledio je „Krug“ Ekatarine velike.
BOLT MEĐU SVOJIMA: S druge strane, izgleda da je Boltov trijumf najmanje proslavljen tamo gde se očekivalo da će biti najveće slavlje. U Noting hilu – naselju širom sveta poznatom i pre istoimene holivudske limunade, pre svega po Portobelo marketu, drugom najvećem afrokaripskom karnevalu u svetu koji su pre više od pola veka osnovali doseljenici sa Trinidada i Jamajke i mestu na kome su se sredinom sedamdesetih mešali pank i rege i gde su se sretali i družili Bob Marli i članovi grupe Kleš – nikakvog posebnog slavlja nije bilo. Kao i u drugim delovima Londona u ponedeljak i u utorak, u prolazu se moglo čuti da je tema broj jedan Bolt, a tema broj dva Endi Mari, ali ni na malim prodavnicama i ugostiteljskim objektima poznatim po jamajkanskom šmeku u kraju nisu se mogle videti okačene zastave Jamajke.
Da Jamajkanci sa Noting hila ipak nisu iskulirali Bolta videlo se i u čuvenoj prodavnici „People’s Sound Record Shop“ specijalizovanoj za prodaju ploča i diskova ska, rok stedi, rege, dab, soul i još kojekakvih vrsta crnačke muzike. Menadžer šopa, lokalna legenda od nekih šezdesetak godina i stotinak kila, od kojih najmanje pet otpada na jako duge i sede dredove skupljene ispod rastafarijanske kape, jako crne puti i nebeskoplavih očiju, ubacio je televizor nasred radnje u kojoj se od ponedeljka mogu gledati i olimpijska takmičenja. Čoveku koji ne voli da se slika sa turistima i da se predstavlja imenom i prezimenom, ali će vas bez problema pustiti da satima razgledate ploče i diskove a da ništa ne kupite, u kraju poznat i kao mrgud koji se gotovo nikada ne smeje, zaigrao bi osmeh pri svakom pomenu Bolta, potom bi podigao palčeve desne ruke uvis uz obavezno: „Cool, man“.
Ovaj čuvar crnačkog muzičkog blaga i tradicije u delu Londona u kome je Bob Marli posle bekstva sa Jamajke stekao titulu „prvog superstara Trećeg sveta“ kaže da „People’s Sound Record Shop“ postoji od 1981, da on u njemu radi od 1988. godine i da se još uvek dobro seća sedamdesetih, vremena kad je Bob Marli živeo iza jednog, a snimao legendarni album Exodus u studiju iza drugog ćoška. Kaže da nije bilo slavlja Boltovog olimpijskog zlata i novog olimpijskog rekorda jer ih je Bolt odavno navikao na takve sitnice. „Biće prilike za slavlje u vreme Karnevala u poslednjoj nedelji avgusta, ali i početkom septembra, kad će se organizovati trodnevna proslava pedesetogodišnjice jamajkanske nezavisnosti“, kaže poklanjajući flajer sa programom proslave.
Da ne bude zabune, London je suviše velik grad da bi se moglo govoriti o nekakvom njegovom jedinstvenom olimpijskom duhu. U gradu za koji se kaže da je nastao kao nekakva vrsta koalicije gradića, spajanjem manjih gradova, današnjih kvartova, možete naići na potpune kontraste sa dve strane iste ulice. Uz to, svaki kvart ima neki svoj poseban šmek, tako da su se i oni koji su danima bili nezadovoljni organizacijom života i rada za vreme Igara otkrivanjem nekih novih, manje-više nepoznatih kvartova zaljubili u glavni grad Ujedinjenog Kraljevstva. Zbog svega toga, nije teško naići i na delove grada u kojima – ako se tu zadesite od 27. jula do 12. avgusta 2012. godine – nećete imati pojma da se u Londonu održavaju Olimpijske igre.
U naselju Golders Grin na severu Londona, smeštenom na teritoriji treće i četvrte metro zone, putniku namerniku po izlasku iz metroa ne bi palo na pamet da se našao u glavnom gradu Velike Britanije. Na prvi pogled je jasno da je reč o bogataškom kraju sa kućama i imanjima veličine i napucanosti kao na Dedinju, s tim što je preovlađujuća viktorijanska arhitektura dokaz da se nalazite na teritoriji Engleske. U predvečerje, kad su ulice u većini londonskih kvartova pune ljudi, u Golders Grinu retko ćete naići na živog čoveka. A i kad naiđete, doživećete šok jer su žitelji ovog mesta uglavnom Jevreji sa tradicionalnim frizurama i kapicama, odeveni po najnovijoj japijevskoj modi. Iako imidžom stanovnici ovog dela grada pre podsećaju na jevrejske ekstremiste iz Jerusalima nego na japije iz Londona, ljubazno će pružiti svaku traženu informaciju putniku namerniku. Interesantno je da za sat i po šetnje po Golders Grinu izveštač „Vremena“ nije primetio nijedno olimpijsko obeležje.
SUPERBREND: Inače, još krajem prošle nedelje, nekoliko dana pre nego što je Stiven Morisi uporedio „patriotsko“ olimpijsko izveštavanje britanskih slobodnih medija sa propagandom u Nemačkoj 1939, uz opasku da se „London sigurno afirmisao kao super-brend, ali ostatak Engleske tone u beznađe i besperspektivnost a posledice ekonomske katastrofe osećaju se na svakom koraku“, pojavili su se glasovi da olimpijska slika glavnog grada Ujedinjenog Kraljevstva nije tako idilična kako se ispočetka činilo. Kako to obično biva u kapitalističkim društvima, a ovde je reč o najstarijem takvom, prvi disonantni tonovi stigli su iz sveta biznisa. Naime, dok su trgovci u tržnom centru „Vestfild Stratford“, smeštenom tik uz olimpijska borilišta, doneli odluku da će, zbog preopterećenosti, dozvoljavati šoping samo mušterijama sa kupljenim kartama za takmičenja, u drugim delovima grada, uključujući i turistima uvek nakrcani centar, stigle su pritužbe na pad prometa.
U samom centru gradu od početka Olimpijskih igara znatno je manje ljudi nego pre ceremonije otvaranja, saobraćajna agonija koja je već godinama deo folklora više nije tema iz jednostavnog razloga što je – nema. S druge strane, ugostitelji i trgovci su se žalili da im je znatno opao promet i da olimpijski turisti nemaju želju da zalaze u centar, što zbog nezainteresovanosti, što od straha da će danima ostati zaglavljeni u saobraćajnom košmaru. Pojedini komentatori pokušali su da spuste loptu objašnjavajući da je upravo zbog toga sada idealno vreme da se obiđu muzeji i galerije poznati po gužvama i da se brzo i jednostavno dođe do ulaznica za pozorišne predstave na koje se obično čeka po šest meseci.
Važnu ulogu, ako je reč o olimpijskom šmeku britanske prestonice 2012. godine, igra i tradicionalno promenjivo englesko vreme. Kad je sunčan dan, grad je pun veselih navijača okićenih nacionalnim zastavama, dok već idućeg dana kad padnu kiše i temperature isprazne se do juče prepune ulice na putevima do olimpijskih borilišta. Primera radi, u Hajd parku, kad je sunčan dan, ispred gigantskih video-bimova okupi se nekoliko hiljada ljudi svih uzrasta, od lokalnih frikova do navijača većine poznatih i nepoznatih zemalja koje učestvuju na Igrama, među kojima, naravno, dominiraju pristalice GB tima. Međutim, kišnih dana – u poslednjih nekoliko dana smenjuju se kiša i sunce – malo ko se usudi i da prošeta najvećim londonskim parkom.
Volonter koji je za vikend po Hajd parku delio liflete sa programom „Exibition Road Show“, besplatne kulturne manifestacije organizovane u istoimenoj ulici smeštenoj vrlo blizu jednom od ulaza u Park, kaže da je u subotu, kad je bio sunčan dan, za manje od sata razdelio vreću propagandnog materijala. „Našao sam se na mestu gde se nalaze veliki video-bimovi. Gotovo svi ljudi kojima sam prišao uzeli su materijal, zahvalili i nastavili da gledaju trku na ekranima. Posao koji je trebalo da završim do tri po podne bio je gotov pre podneva. U nedelju je padala jaka kiša, pa nismo mogli ni da izađemo na ulicu. Kad se stišala i kad smo izašli, gotovo da nije bilo ljudi, a stajali smo na izlazu iz Hajd parka gde ih je uvek bilo mnogo. Zajedno sa drugaricom, za četiri sata nisam uspeo da podelimo ni polovinu vreće“, kaže.
„U onom filmu ‘Ja, Petko’ (Man Friday, 1975) engleski brodolomnik i džentlmen Robinson Kruso (Piter O’Tul) od pusta vremena na pustom ostrvu uči Petka (Ričard Raundtri) vrednostima civilizovanog života, u čijim temeljima leži i plemenito takmičenje, sport.
Oni se, elem, utrkuju: Robinson ulaže poslednje snage dok Petko nekako trčucka oko njega, maše rukama, skakuće na jednoj nozi, malo licem, malo dupetom okrenut cilju i, naravno, Robinson proglašava svoju pobedu:
‘Trčao sam brže.’
‘Ali, ja sam trčao lepše’, odgovara Petko.
Pekinško finale trke na 100 m 2008. godine pomalo je ličilo na opisanu scenu, mada je u ovom filmu ‘Petko’ stvarno prvi prošao kroz cilj. ‘Na pola staze video sam ga kako koči, a nisam mogao da ga stignem’, rekao je, navodno, neki od učesnika trke.
Jamajkanac Jusein Bolt pokazao je ljudsko lice takmičenja, a predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta Žak Rog odglumio je u ovom filmu Robinsona. Učtivo mu je, kao pravi džentlmen i sportsman, zamerio što je svojom radošću još pre kraja trke možda nipodaštavao protivnike.
Sprinteri su ovu primedbu listom odbacili i, koliko je poznato, niko od njih Boltu nije zamerio što je ‘trčao lepše’“.
Ovako smo pisali o Boltovoj fantastičnoj pobedi na Olimpijadi u Pekingu pre četiri godine. U Londonu Boltova pobeda u trci na 100 metara možda nije bila tako očigledno superiorna, ali čak ni s njegovim nešto sporijim startom niko nije mogao da ga ugrozi.
Jusein Bolt (26, rođen 1986) drži svetski rekord na 100 (9,58 s) i 200 metara (19,19 s). Prvi je sportista koji je na istim olimpijskim igrama oborio oba svetska rekorda u sprintu, prvi koji je posle Karla Luisa u Los Anđelesu 1984. na istim igrama pobedio na obe trke i, povrh svega, drži svetski juniorski rekord na 200 metara (19,93 s).
Njegova sportska biografija obuhvata i to da je kao petnaestogodišnjak (2001) već osvajao srebrne medalje na srednjoškolskim i regionalnim trkama na 200 i 400 metara. Na najveću atletsku scenu stupa 2002, na svetskom juniorskom prvenstvu: kao najmlađi takmičar osvaja zlatnu u trci na 200 m i dve srebrne medalje kao član jamajkanske štafete. Dve godine kasnije postao je prvi junior koji je 200 metara istrčao za manje od 20 sekundi.
Povrede su ga koštale dve mršave godine, pre no što će na atletskom gran priju u Lozani 2006. istrčati sopstveni rekord na 200 metara: 19,88 sekundi. Na Svetskom prvenstvu u Osaki (2007) osvaja srebrnu medalju na 200 metara. Onda dolazi olimpijska 2008: Jusein Bolt u maju ruši svetski rekord na 100 m s rezultatom 9,72 s. Na Olimpijskim igrama u Pekingu ruši svetske rekorde i osvaja zlatne medalje u trkama na 100 i 200 metara i štafeti 4X100 u kojoj Jamajka sa 37,10 s obora svetski rekord star 15 godina. Neverovatnu seriju rekorda nastaviće na atletskom svetskom prvenstvu 2009. u Berlinu, gde je postavio svetske rekorde na 100 metara – 9,58 s i na 200 metara – 19,19 s.
Trka na 100 metara oduvek je jedan od vrhunaca olimpijskih igara – za ovu londonsku procenjuje se da ju je gledalo više od milijardu ljudi.
Jusein Bolt je istrčao drugo najbrže vreme u istoriji, ali i najbrže vreme olimpijskih igara: 9,63 sekunde, dvanaest stotinki brže od Johana Blejka, koji mu je zemljak Jamajkanac, takmac i sparing partner. Još četiri stotinke sekunde duže trčao je Amerikanac Džastin Getlin, osvajač bronzane medalje.
Bolt će ove nedelje pokušati da odbrani i olimpijsku zlatnu medalju na 200 metara, što bi, ako uspe, predstavljalo podvig bez presedana.
Reprezentacija Bosne i Hercegovine ostvarila je važnu pobedu nad Katarom i došla do četiri boda u grupi B, čime je ostala u konkurenciji za prolazak dalje
Lionel Mesi postao je najbolji strelac u istoriji svetskih prvenstava, postigavši 17 golova i time pretekao Miroslava Klosea, sa kojim je do sada delio rekord. Do istorijskog pogotka došao je u meču protiv Austrije
Obradović je u Panatinaikos pozvao i Bogdana Bogdanovića, što je podelilo navijače Partizana
Srpskom treneru biće ovo prvi angažman nakon što je u novembru 2025. podneo ostavku u Partizanu
Reprezentativci Kurasaa su istorijski uspeh posvetili preminulom saigraču
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Intervju: Radovan Lazić, tužilac
Kako je kontaminiran slučaj Veselina Milića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
