Ljubav i drugi eksperimenti

Moderni mislioci primećuju da se ljubav promenila. Kako bi skrenuo pažnju na sveopštu krizu u koju je ljubav zapala, a podstaknut sve popularnijim sajtovima za upoznavanje, francuski filozof Alen Badju objavio je Pohvalu ljubavi (Éloge de l’Amour, 2009). U ovoj tankoj knjižici Badju ističe kako je ljubav u suprotnosti sa prenaglašenim individualizmom u koji smo zapali poslednjih decenija. Tragajući za osobom koja ima određene zamišljene i željene karakteristike, ljubav sve češće poistovećujemo sa nekakvim poslovnim dogovorom. Način na koji biramo partnera danas i na koji posmatramo ljubav, sasvim je, po njegovom mišljenju, lišen avanture, rizika, hrabrosti, i na kraju krajeva, lišen revolucije koja se desi kada iz sveta jednog pređemo u svet dvoje.

Slušajući Badjua, deluje kao da više ni ne znamo šta je ljubav. Da li je možemo objasniti psihološkim studijama i biohemijskim procesima ili ona nosi i nešto malo magije nedokučive za nauku?

Od razvoja nauke do danas – onim poznatim koracima koji su prvo iznedrili filozofiju i astronomiju, fiziku i matematiku, pa zatim medicinu, botaniku i na dalje, ljubav se redovno pojavljuje kao tema. Na primer, antički filozof Empedokle, koji je u 5. veku p. n. e. pisao u stihu, smatrao je da elementima koji čine svet – vatrom, vazduhom, zemljom i vodom – vladaju sile ljubavi i mržnje. O ljubavi je, uz druge antičke mislioce, pisao i Platon, u čijoj Gozbi gosti govore o različitim vrstama ljubavi i odnosa. U Nikomahovoj etici Aristotel, između ostalog, diskutuje o prijateljstvu i ljubavi između muškarca i žene. U hrišćanskom srednjem veku ljubav je rezervisana za Boga.

Tokom burnog razvoja psihologije na samom početku 20. veka, ljubav je konačno dobila zapaženije mesto. Nakon Sigmunda Frojda koji je ljubav video kao razrešenje unutrašnjih konflikata između nagona i želje, ljubav su preuzeli brojni psiholozi koji se sa ogromnim žarom ovom temom bave i danas. Armija psihologa sada preko društvenih mreža i podkasta savetuje kako da ljubav pronađemo, šta s njom da radimo, kako da je spasavamo ili, pak, ugasimo.

NOVO OTKRIVANJE

Poslednjih decenija, međutim, ljubav je nekako ponovo postala moderna i u drugim naukama. Neurologija, biohemija i druge oblasti medicine podrobnije su počele da objašnjavaju procese koji se aktiviraju kad se zaljubljujemo i kad volimo. Tako je, primera radi, otkriveno kako ljubav na prvi pogled zapravo ne postoji. Tokom poznatog eksperimenta u kom su se ljudi međusobno upoznavali, ispostavilo se da ljubav na prvi pogled koju su pojedini učesnici nakon upoznavanja prijavljivali da osećaju zapravo nije bila ljubav – u 100 odsto slučajeva nije bila uzvraćena. To je samo bio osećaj da nam je druga osoba privlačna, da dobro izgleda i da je zgodna. Ali, to nije ljubav već, kako objašnjava Florijan Zok sa Univerziteta u Cirihu – halo efekat.

Da bi se ljubav razvila, izgleda da je potrebno nešto više truda i vremena – oko 88 dana za muškarca i 134 dana za ženu u heteroseksualnoj vezi. Čak, pošto je ovo, izgleda, predugo, psiholog Artur Aron osmislio je jedan paket pitanja – takozvanih “36 pitanja koja vode do ljubavi” – koja mogu pomoći parovima da se brže upoznaju, što je osnova na kojoj izrasta ljubav.

Odnos i povezanost koje počinjemo da osećamo kada se bolje upoznamo proizvod su hormona. Uglavnom se radi o oksitocinu i vazopresinu, koji su slične hemijske strukture. Kada gledamo u osobu koju volimo, ili čak samo mislimo na nju, ovi hormoni se luče uvodeći nas u euforiju i aktivirajući sistem za nagrađivanje.

Kada smo konačno došli do te famozne ljubavi, vredi zapitati se da li ćemo, i koliko još, u njoj ostati. Da li možemo voleti dve osobe, odnosno da li je u čovekovoj prirodi da bude u vezi sa više ljudi istovremeno? Da li smo kao vrsta monogamni?

VELIKA, PAMETNA GLAVA

Mada različite kulture, narodi i plemena imaju raznovrsne običaje, monogamne veze istrajavaju kao dominantne u ljudskoj populaciji iz čisto evolucionih razloga. U odnosu na druge vrste, za čoveka je specifično što na svet dolazi teško, u porođajnim mukama majke. Ovo je posledica miliona godina evolucije, tokom kojih je čovek uspeo da pomiri dve svoje karakteristike i prednosti: izrazito snažan razvoj mozga i dvonožni hod. I to zaista nekako ima veze s ljubavlju!

Naime, pre oko 4 do 6 miliona godina, negde na prostoru Afrike, čovek se postepeno izdizao na dve noge što mu je omogućilo da obilato koristi ruke, da dodiruje, hvata i drži predmete dok se istovremeno kreće. S jedne strane, tolika upotreba ruku pomogla mu je da razvija mozak, a s druge, kako bi uspešno lovio i velikom brzinom bežao od predatora, čovekova karlica morala je da ostane uska. I tako, veliki mozak novorođenčeta, koji se razvijao u velikoj glavi, na porođaju je veoma teško prolazio kroz usku majčinu karlicu. Štaviše, glava bebe toliko je velika da, kako bi prošla kroz porođajni kanal, ona mora da se rotira – što je sasvim jedinstveno za čoveka u odnosu na ostale primate i sisare uopšte.

Takođe, da bi uopšte moglo da prođe kroz porođajni kanal, čovekovo mladunče mora da se rodi u mnogo ranijem stupnju razvoja nego drugi sisari. Zato je beba po rođenju i još duže vreme potom tako nemoćna, dok ostale bebe sisara vrlo brzo počnu da tumaraju naokolo prilično svesne sveta oko sebe. Dakle, da bi mogle da izađu iz stomaka, porođaj se kod čovekovih beba pokreće mnogo ranije nego što to priroda nalaže kod drugih vrsta.

Da nema tog problema sa velikom glavom, trudnoća žena bi trajala znatno duže i bebe bi se rađale kao ogromne i prilično svesne i aktivne. S druge strane, da je karlica majke znatno šira tako da omogućava lagan porođaj, žene ne bi mogle spretno da se kreću na dve noge. Kompromis ova dva zahteva – uske karlice i velike glave – poznat je kao akušerska dilema. Njena posledica je da su po rođenju bebe nezrele i nesposobne za život bez velikog angažovanja odraslih, a istovremeno rastu izuzetno brzo, stopom sličnom onoj u fetalnom dobu.

Na prvi pogled, akušerska dilema baš i ne objašnjava pitanje trajanja ljubavi. Međutim, da bi se vrsta uspešno održavala, to jest da bi preživele i beba i majka, koja tokom trudnoće i narednih godinu dana doseže svoje metaboličke granice, nužno je angažovanje oca. Odgajanje čovekovog potomstva toliko je zahtevno da jedan muškarac ne može da brine o više žena i više porodica jer su tako šanse za preživljavanje svima značajno smanjene. Tu je negde monogamija zakucala na vrata, a s njom i priče o velikim, doživotnim ljubavima.

Sve dok neko nije skovao termin “serijski monogamisti”.

...

Ko se prvi ljubio?

Teoretičari današnjice mahom odustaju od tvrdnje da je ljubljenje postalo običaj u jednom delu sveta, a da se zatim, kao tako primamljivo, raširilo na sve strane. Na primer, jedno vreme bila je popularna tvrdnja kako je Aleksandar Makedonski u 3. i 4. veku p. n. e. dok je širio carstvo ka istoku, uz druge običaje širio i kulturu ljubljenja među ljubavnicima.

Prošlogodišnje otkriće objavljeno u žurnalu “Sajens” (Science) donelo je nove dokaze o tome kako je poljubac daleko stariji. Naime, ljubljenje u usta dokumentovano je u drevnoj Mesopotamiji i Egiptu 2500. godine pre nove ere, ali se pretpostavlja da je upražnjavano i znatno ranije u ovom delu sveta. Jedan od autora pomenutog članka koji se bavi novim dokazima o drevnim poljupcima, istoričar Troels Pank Arbol sa Univerziteta u Kopenhagenu, u Danskoj, navodi kako se o ljubljenju pisalo još na klinastom pismu – u jednom od tekstova starom oko 3800 godina opisuje se, na primer, kako je udata žena bila blizu nevernosti nakon poljupca sa drugim muškarcem.

O ljubljenju se takođe pisalo – na sanskritu – u drevnim hinduističkim spisima Vedama iz perioda oko 1500. godine p. n. e. Ispostavilo se, naime, da je ljubljenje daleko starije od stare Grčke i da su ga ljudi otkrivali i upražnjavali na različitim stranama sveta.

Međutim, dok oko 10 odsto čovečanstva ne upražnjava ljubljenje (u nekim delovima centralne i južne Amerike i u delovima Afrike), neke životinje mu se redovno prepuštaju. Najpoznatije među njima su bonobo majmuni, koji se najradije ljube posle svađe.

Ljubljenje je toliko važno da je postalo čitava nauka – filematologija (grčki: nauka o poljupcu). Jezik i usne prepuni su nervnih završetaka – i osetljiviji oko 100 do 200 puta u odnosu na vrhove prstiju – što ljubljenje čini tako čulnim i zavodljivim i pomaže oslobađanju endorfina koji nas budi i podiže.

Ljubljenje u brojkama: 9 ml pljuvačke i milioni bakterija

Dok jednostavnim “cmokom” trošimo svega oko dve kalorije, strastvenim poljupcem tokom samo jednog minuta možemo da sagorimo između 5 i 26 kalorija. Pristalice joge za lice možda će obradovati i podatak da takav poljubac može da uključi čak 23 do 34 mišića lica.

S druge, mnogo vlažnije strane, tokom strastvenog poljupca partneri razmene oko 9 ml tečnosti, 0,7 g proteina, 0,18 g organske materije, zatim 0,71 mg različitih masti i 0,45 mg natrijum hlorida – soli.

Par takođe razmeni i između 10 miliona i jedne milijarde bakterija, koje su predstavnici nekih od ukupno 278 različitih vrsta. Srećom, čak 95 odsto vrsta mikroorganizama koje razmenjujemo tokom ljubljenja nije patogeno i bezopasno je za zdrave ljude. U onih pet odsto spadaju, na primer, virusi koji zahvataju gornje disajne puteve, zatim herpes simplex (plikovi i krastice u uglu usana), Epštajn-Barov virus koji uzrokuje mononukleozu (takozvanu bolest poljupca), bakterija Mycobacterium tuberculosis koja izaziva tuberkulozu, i još po neke.

Sve u svemu, jedan od dominantnih uzroka fobije od ljubljenja, koja se naziva filemafobija, upravo je strah od prenošenja neke od ovih bolesti.