Lišen pojedinih reči

„Čuvam, pošteno govoreći, samo nejasno sećanje o načinu kako je ovaj rukopis došao do mene“, napisao je Denis Vesthof u predgovoru romana Četiri strane srca, koji je pronađen u zaostavštini njegove majke Fransoaz Sagan, zaturen „u gomili dosijea, dokumenata i različitih arhiva“. Fransoaz Sagan je jedna od najčuvenijih spisateljica prošlog veka i zbog svojih knjiga i zbog burnog života, pa se moglo očekivati da će se izdavači otimati o njega. Ali, od momenta kad je njen sin otkrio tekst, pa do dana kad ga je 2019. godine objavio francuski izdavač „Plon“, prošlo je desetak godina. Evo zašto.

Fransoaz Sagan je napisala 20 romana, tri knjige kratkih priča, devet pozorišnih komada, filmska scenarija, autobiografiju, putopise, tekstove za šansone, a upamćena je pre svega po prvom romanu Dobar dan, tugo iz 1954. godine zato što ga je napisala sa samo osamnaest godina, ali i zato što je u njemu opisala raznorazne amoralnosti patrijarhalnog društva, o čemu se do tada ćutalo. Novinarima je objašnjavala da čita još od malena, da obožava Prusta, Stendala i Kamija, a da je Dobar dan, tugo napisala iz dosade, tokom leta, pošto je izbačena iz katoličke srednje škole, kako bi otkrila da li će uopšte uspeti da ga završi. Nakon dva-tri meseca predala ga je izdavaču. Ispod naslova i svog pravog imena Fransoaz Kuare napisala je datum rođenja kako bi izdavaču bilo jasno da joj je tek osamnaest. Nekoliko dana kasnije ponuđen joj je ugovor. Potpisujući ga, promenila je prezime u Sagan, po princezi Sagan iz Prustovog Traganja za izgubljenim vremenom.

Godinu dana nakon toga, roman je prodat u više od milion primeraka i preveden na 25 jezika. Javnost ju je ili dizala u nebesa ili svrstavala u nemoralne. Ove druge Saganova je opravdavala činjenicom kako je bilo nezamislivo da devojka od 17 godina, koliko ima njena junakinja, „vodi ljubav sa mladićem svojih godina u koga nije zaljubljena, a da za to ne bude kažnjena. Bilo je nezamislivo pustiti devojke da koriste svoje telo kako žele, da iz njega crpe zadovoljstvo, a da za to ne trpe posledice“. Međutim, bez obzira na kritike, Saganova je preko noći postala bogata, kupila je stan u Parizu i „jaguar“, pravila lude žurke, trošila novac na alkohol i skupe automobile, kockala se, bila u ljubavnim vezama i sa muškarcima i sa ženama. Veliki prijatelji su joj bili Sartr, Miteran, Truman Kapote, Ava Gardner. Kad je primila prvi milionski honorar, iznajmila je avion i odvela društvo u Brazil, sve potrošila, pa se nakon toga dogovorila sa izdavačem da joj ubuduće honorar šalje u mesečnim ratama. Jedna od njenih često citiranih rečenica je: „Novcem se ne kupuje sreća, ali bih radije plakala u jaguaru nego u autobusu.“ Zbog povreda u saobraćajnoj nesreći primala je morfijum i postala zavisna od droge.

U zrelom dobu dva puta je optužena za posedovanje kokaina, ali je oslobođena zbog nedostatka dokaza. Osumnjičena je i da nije platila porez na 830.000 evra koje je primila od jednog biznismena kao nagradu što se zauzela kod bivšeg francuskog predsednika Miterana da njegovu firmu angažuje za otvaranje naftnih bušotina u Uzbekistanu. Suđenje je prekinuto pošto joj je u to vreme zdravlje već bilo narušeno – njen advokat je rekao da ona ne razlikuje sto franaka i sto miliona franaka. Poslednju deceniju života provela je u svojoj seoskoj kući, zaboravljena.

Udavala se dva puta. Brak sa 20 godina starijim izdavačem Gijem Šelerom trajao je dve godine, a sa Robertom Vesthofom dobila je sina Denisa već u prvoj godini braka. Denis Vesthof je fotograf, danas živi u Parizu i ima dva sina. Prema njegovoj priči, Saganova i Vesthof su se upoznali na brodu kojim je njegov otac, u tom momentu pilot američkog vazduhoplovstva ali i student vajarstva i maneken, krenuo za Francusku pošto je odlučio da poseti Pariz. Na brodu je upoznao mladog aristokratu Roan-Šaboa, koji je bio blizak prijatelj Fransoaz Sagan, a ona je u to vreme bila intimna sa bogatom i lepom ženom Paolom Sent-Žist. Međutim, Paola i Roan-Šabo su odlučili da se venčaju iz poslovnih razloga, i da medeni mesec provedu kod Saganove u njenom domu u Normandiji. I sve bi bilo u redu da se Roanu nije pridružio njegov američki prijatelj sa broda Robert. „Tanjiri su leteli u svim pravcima“, pričao je medijima Denis Vesthof, „dok moja majka i Bob nisu ušli u njen lambordžini i pobegli na plažu. Tako je počela ljubavna priča između njih, priča koja je trajala oko deset godina i još dve godine nakon razvoda. Rođen sam iz ljubavi srećnog para. Tokom prvih meseci nakon mog rođenja svi smo se preselili u veliki stan mog dede i bake u Parizu. Ubrzo, moji roditelji su se vratili svojim starim navikama, pa sam ja mnogo meseci tokom godine živeo sam u kući bake i deke. Moj otac je bio vajar i ljubitelj opere, bio je poznat po eleganciji, šarmu i prijatnom ponašanju, i voleo je i žene i muškarce. Moja majka je bila dobar partner za igre, ona je oblikovala moj književni ukus, zajedno smo uzimali časove klavira, mnogo smo se smejali i imali smo divne trenutke. Bila je puna čovečnosti, velikodušna, prefinjena, topla. Volela je noćni život i uglavnom ljude koje susrećeš uz čašu viskija na noćnim terevenkama, imala je slabost prema autsajderima, lutalicama, avanturistima.“

Nakon njene smrti 2004. godine, ostao je dug prema državi od oko milion evra koji je trebalo otplatiti. Zahvaljujući nekadašnjem francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju, nađen je način kako da se reši taj problem, čime je omogućeno da njen sin 2007. godine primi njenu zaostavštinu. Tu je, u gomili dosijea, Denis Vesthof pronašao tekst „otkucan na pisaćoj mašini“ malog obima, „u plastičnim koricama – onim istim koje koriste studenti kada objavljuju svoje teze“. Imao je dva dela, naslov prvog je bio Četiri strane srca, a drugi je bio bez naslova i nedovršen, i bio je očigledno više puta „kopiran pa slova nisu bila potpuno čitljiva. Precrtavanja, primedbe na tekstu i ispravke, čije poreklo nisam znao, unošene su na različite načine“, a još je, „lišen pojedinih reči, katkad i čitavih odlomaka, patio od velikih nepovezanosti“. Ukratko, zahtevao je mnoge popravke i dorade, pa ga je Vesthov sklonio „na dno jedne fioke duže vreme“ dok ne nađe nekog od poverenja kome bi ga poverio na čitanje. Taj neko je bio Žan-Mark Rober, urednik izdavačke kuće „Stok“, ali nisu ostvarili ideju da dorađivanje romana povere jednom od savremenih pisaca, pa je rukopis opet vraćen u senku sve dok se tog posla nije latio sam Denis Vesthof.

Roman Četiri strane srca objavljen je tek dvanaest godina pošto je otkriven. Na srpskom jeziku je objavljen već naredne godine, u izdanju „Lagune“ i u prevodu Nade Bojić.