Za ovaj „planetarni“ uspeh Grobari mogu da zahvale samo dvema pojavama: prva je šutiranje penala dvojice Argentinaca i onog nesvrstanog, koji su to uradili tako kao da im je onaj s konjskim repom šapnuo gde da šutiraju, i onom Brazilcu kojeg su sve lopte pogodile što u glavu, što u nogu, a onda ušle u gol. Od tada se u svim medijima valjaju naslovi i tekstovi o najvećem uspehu srpskog klupskog fudbala. Naravno, u poslednje vreme. Ali da krenemo redom: svaki pravi Grobar ide u krevet sa dve misli u glavi, a sa njima se i budi. Nikada nismo bili prvaci Evrope i sveta, a oni jesu, mamu im isponatitkam crveno-belu. Tako probuđenom Grobaru počinju našte srca da rade gastritis, žuč a i pankreas, koji počinje da se grči. I tako onda dotični nevoljnik provodi dan u problemima koji mu utiču na gastro–intestinalni trakt. Takav se nevoljnik sav žut u licu prepušta malim zadovoljstvima: recimo, umre od sreće kad u grobarskom mediju pročita tekst da su njegovi zgromili evropskog velikana Inđiju sa 2:1, a Zvezda jedva pobedila Jagodinu istim rezultatom. Onda se iz kafića na Neimaru, gde se okupljaju najvatreniji Grobari poput Nenada Bjekovića i glumca Bore Todorovića sa društvom čuju neljudski krici i urlici, pa ljudi u okolnim baštama misle da je neko umro, a nije, nego je Javor dao gol Zvezdi iz penala. Neupućeni posmatrač bi pomislio da to progovaraju kompleksi, ali nije u pravu, jer je to stanje svesti navedenih aktera.
E, u takvom ambijentu je odlučio da nastavi karijeru, do sada neuspešnu, junak ove priče Vlada Stojković. Ova njegova odluka spada u ona remek-dela ljudskog duha sa kojim je u rangu još samo životno opredeljenje mog pokojnog teče koji je posle višegodišnjeg brižljivog razmišljanja odlučio da se krajem četrdeset pete upiše u četnike. Kakva mu je bila sudbina, bolje da vam ne pričam, jer bi po njegovom životopisu mogao da se snimi jedan dobar horor film. Posle svih brljotina i budalaština koje je izgovorio ničim izazvan u raznoraznim medijima na račun svog sadašnjeg kluba, grešni Vlada je odlučio da froncle od svoje fudbalske karijere spasava u Partizanu. Izazvao je reakcije kakve nije mogao da očekuje samo momak koji je iz matičnog kluba pobegao pod nerazjašnjenim okolnostima, a da je poslednju utakmicu pred bežaniju odsedeo na klupi za rezervne igrače sa kosom ofarbanom u crveno-belo. Naravno, milioni i jednih i drugih iz oba tabora dočekali su ovaj njegov potez sa velikim gnušanjem. To su vam uglavnom oni kobajagi navijači, čiji su predvodnici u stanju da prospu creva protivniku samo ako nosi kapu ili šal neadekvatnog kolora. I tako se naš junak nalazi pred nemogućom misijom: on, čija se inostrana karijera uglavnom svela na po tri do četiri utakmice u svakom klubu, a onda primljeni kiks golovi, pa pravac ne na klupu, nego na tribine. A odatle, zna se, u drugi ili treći tim, pa drljaj po ledinama. I sad treba dokazati da si pravi, a to znači da ne smeš da primiš gol kroz uši ili kroz noge, pošto si u starom taboru već razapet, a u ovom novom ti šilje glogov kolac. Što se pokazalo već prošle nedelje. I sad, bato, izdrži ti taj stres i presiju, a da znaš da ti za vratom dahću ostrašćeni manijaci koji bi te živog odrali. Ako se ta priča dobro završi, bar na fudbalski način, svečano obećavam da ću od sad pisati samo o kriketu i bejzbolu. Grobarima, naravno, želim sve najgore u Ligi šampiona i dobro znam da će Englezi, Ukrajinci i Portugalci ni krivi ni dužni dobiti bar još koju desetinu hiljada vernih navijača.
Živi bili pa videli, ja sam se već kladio u ručak, a nešto nisam pri parama.
