Kraj jednog statusnog simbola

Japanska kompanija „Funai elektrik“, objavila je da će poslednjeg dana ovog meseca proizvesti poslednji primerak ovog uređaja zbog, kako kažu, „problema sa dobavljačima komponenata“. Četvrt veka „Funai elektrik“ bio je jedan od najvećih, a u poslednjih nekoliko godina i jedini proizvođač VHS video-rikordera, kojem je prodaja sa rekordnih 15 miliona krajem devedesetih opala na svega 750.000 komada godišnje, nedovoljno za samoodrživost proizvodnje tog tipa.

Kompaniju je 1959. godine osnovao Tetsuro Funai, sin uspešnog proizvođača mašina za šivenje. U početku je proizvodio džepne tranzistorske prijemnike, magnetofone, radio-aparate za automobile, kućni haj-faj skromnih performansi, pa radio-kasetofone i sve dalje redom. Sve do 1983. godine razvijao je sopstvenu proizvodnju video-rikordera, ali posle katastrofalnog poraza u „ratu formata“, „Funai“ je obustavio razvoj svojih originalnih proizvoda, već se okrenuo „podizvođenju“: na listi brendova koje proizvodi su „Sanio“, danas deo „Panasonika“, „Filips“, „Kanon“…

POSAO VEKA: U zatrpavanju ovdašnjeg tržišta potrošačkom elektronikom značajan je doprinos Dragana Marića iz Valjeva, osnivača i vlasnika „Grand Inter-lizinga“, firme koja će ostati zabeležena po istorijski najvećoj pojedinačnoj porudžbini televizora i video-rikordera, koje ne bi ni bilo da Ante Marković, (novi) predsednik savezne vlade nije proglasom ukinuo inflaciju do tad merenu četvorocifrenim brojem na godinu, učinio dinar konvertibilnim i uzgred smanjio carinske stope, što je direktno uticalo na pad cena tehničke robe.

Potrošačku glad, dodatno stimulisanu udvostručavanjem plata, Marić je utolio ponudom kolor televizora i video-rikordera po prihvatljivim cenama za tadašnje prilike – 600 maraka televizor, 1000 maraka video, plativo u dinarima, pride i na jednogodišnji kredit bez kamate, sve preko sindikata na akceptni nalog. Za tren oka ugovorio je kupoprodaju 1.200.000 televizora i 800.000 video-rikordera. Zbog obimnosti narudžbe sa isporukom se docnilo – trebalo je to proizvesti, utovariti na brod, prevesti, pa istovariti, distribuirati… Uprkos svemu, sve što je naručeno i isporučeno je.

Šest meseci kasnije, inflacija je ponovo počela da hvata zalet što je pretilo da se posao veka konvertuje u propast veka. Osetivši da neće na dobro da izađe, Marić je posao prodao „Inter-Komercu“, jednom od najvećih jugoslovenskih uvozničkih preduzeća.

Novac koji je iz ovog posla preostao Marić je zajedno sa Jatom uložio u neki posao u Iranu iz koga je izašao bez rukava. Sudski spor Marić vs. Država trajao je 15 godina sa ishodom ne baš povoljnim po Marića. Poslednji put za njega se čulo kad je 2009. godine sa dve ručne bombe u džepu potražio pravdu kod (tadašnjeg) predsednika Srbije Borisa Tadića.

MALO ISTORIJE: Prvi analogni „kotur-u-kotur“ uređaj za elektronsko snimanje i reprodukciju slike i tona – magnetoskop, napravili su 1956. godine Čarls Ginzberg i Rej Dolbi za „Ampeks“ korporaciju. Kao nosač zapisa koristio je standardnu „dvoinčnu“ traku, istu koja se šnirala u studijske magnetofone. Za razliku od magnetofona, sinemaskop je imao dva tipa „glava“ – čitača magnetnog zapisa – statičnu za ton i rotirajuću za sliku: tonska glava čita kontinualni linearni zapis sa trake preko nje klizi, a video glava, koja se vrti 15.000 puta za minuti u pravcu upravnom na kretanje trake, čita zapis u vertikalnim segmentima dugačkim koliko je traka široka, 250 puta u sekundi, deset puta po jednom frejmu/kvardatu.

Iako sve samo ne jeftin – 50.000 tadašnjih dolara komad (dodavanjem bar jedne nule dobio bi se ekvivalent u današnjim parama), sinemaskop je učinio proizvodnju televizijskog programa znatno jeftinijom. Do pojave sinemaskopa, pokretna slika je mogla da se sačuva samo na ne baš jeftinom medijumu – filmskoj traci, koja je za prikazivanje na televiziji morala da prođe kroz ne baš jednostavnu, time i ne baš jeftinu laboratorijsku obradu, potom da se tako pripremljen ton i slika u realnom vremenu konvertuje u televizoru razumljiv analogni video-signal, opet ne baš jeftinim uređajem – kineskopom. Zbog toga se većina televizijskog programa emitovala uživo.

Ni deceniju kasnije, sinemaskop je stigao i u Jugoslaviju. Zahvaljujući tome, tehnička realizacija popularnih serija Radivoja Lole Đukića i Novaka Novaka bila je znatno olakšana: nisu morale da se snimaju „iz cuga“, već na parče. Štaviše, mogle su da se „repriziraju“ neograničen broj puta, pod uslovom da ne budu obrisane, što se sa serijama ove dvojice autora i dogodilo, jer studijska magnetofonska traka je bila skupa igračka, mada Đukić u svojim memoarima navodi da su njegova dela snimljena u video-formatu izbrisana iz „čisto“ političkih razloga.

RAT FORMATA: Nekoliko godina posle lansiranja „Ameksovog“ magnetoskopa, japanska kompanija „Tošiba“ je podelom video-glave na dva segmenta i iskošćavanjem ose rotacije u odnosu na smer kretanja trake, uspela da dobije zapis prihvatljivog kvaliteta na standardnoj magnetofonskoj traci, znatno jeftinijoj od one studijske, poznat kao „spiralni zapis“, što su kao polazište za dalji razvoj preuzele i druge kompanije. Opet koju godinu kasnije, video-traka je smeštena u plastične kutije, što je olakšalo rukovanje uređajem, ali i čuvanje snimljenog materijala. Ipak, cena pojedinačnog uređaja bila je i dalje previsoka za serijsku, a kamoli za masovnu proizvodnju.

Mnogobrojne kompanije su utukle ogroman novac u traganje za komercijalno prihvatljivim proizvodom namenjenom kućnoj upotrebi, što je u istoriji zabeleženo kao „Rat formata“. Prvi proizvod predviđen za masovno tržište lansirao je japanski „Soni“ 1975. godine, za njim i svi ostali, između ostalih i „Funai“, koji je 1980. predstavio prenosivi rikorder sa kamerom, preteču „kam-kodera“.

Video-kaseta ovog formata bila je tek neznatno veća od „Filipsove“ audio-kasete koja je usvojena kao svetski standard, ali je zato kvalitet reprodukcije bio slabiji, a i kamera je imala problem sa manjkom svetla.

Ovaj rat bez pucanja okončan je 1983. godine kad je VHS sistem, koji je originalno razvio JVC, zbog niske cene patentnih prava usvojen kao standard za kućnu upotrebu, a „Sonijev“ BetaMaks za profesionalnu. Svi svetski proizvođači, uključujući i „Funai“, batalili su svoj razvoj i otpočeli proizvodnju video-rikordera u VHS formatu, osim Sonija koji se zadržao na svom – Beta formatu.

NEMERLJIV DOPRINOS: Mada tek „podizvođač“, doprinos „Funaija“ ekspanziji tržišta zabavne elektronike nemerljiv je. U bespoštednoj trci za tržište, tamnošnji inženjeri, koncentrisani na „brže i više“, pojednostavljivanjem mehaničkih sklopova, navodno bez umanjenja upotrebnih performansi, činili su svoje proizvode sve jeftinijim i jeftinijim, što zapravo jeste cilj svakog fabrikanta koji drži do sebe: minimum troškova – maksimum efekta.

Inovacije „Funaijevih“ inženjera, ali i preseljenje proizvodnje izvan Japana, u zemlje jugoistočne Azije, gde „ljudi rade za šaku pirinča dnevno“, učinili su da video-rikorder više ne bude privilegija srednje i više klase, već dostupan i širokim narodnim masama. „Funaijev“ napor koristili su i drugi podizvođači, što je za rezultat imalo dramatičan pad cena: za dvadeset godina cena ovog kompleksnog proizvoda smanjena je isto toliko puta – dvadeset.

Sve niža i niža cena ovih uređaja smanjila je interesovanje korisnika za popravku uređaja koji su zbog nečega već odbijali da rade, već je kupovina novog postala prihvatljiva opcija, što je direktno uticalo na smanjenje broja servisa kućnih „gadžeta“, time i broj zaposlenih u tom sektoru, sve zbog cene rada u zemljama konzumenata tih „gadžeta“ koja je dvocifreno puta veća od zemalja gde se uređaj proizvodi. Najbanalnija popravka je, u stvari, koštala skoro koliko i nov uređaj, ako ne i više.

Taj obrt – da je visoka tehnologija postala potrošna roba, direktno je uticao na pad kvaliteta proizvoda, jer zašto bi se nešto proizvodilo da traje dugo, kad tržište „traži“ da traje kratko, poput onih novopazarskih „leviski“ devedesetih. Početkom ovog veka „Kraun“ televizori su se u Srbiji podavali za manje od 100 maraka, a po Marićevom receptu u dvanaest rata bez učešća i kamate. Niska cena i kratak vek ovih proizvoda učinili su da se količina elektronskog otpada – ozbiljnog zagađivača vode i tla, enormno uveća.

Sa druge strane, povećanje broja konzumenata imalo je blagotvoran uticaj na umnožavanje malih nezavisnih video-produkcija, naročito „crtanih filmova za odrasle“, time i razvoj nove uslužne delatnosti – iznajmljivanje video-kaseta uz prihvatljivu rentu, koji su poput servisera elektronskih kućnih aparata onomad, nestali sa tržišta pojavom i omasovljenjem interneta.

KRAJ PRIČE: Baš kao što je CD istisnuo iz upotrebe kasetu sa audio-trakom, tako je svojom pojavom DVD najavio kraj video-rikordera. Nije mnogo prošlo od lansiranja ovog novog „gadžeta“, cena ovih uređaja je toliko opala da je, poput video-rikordera onomad, postao dostupan najširem sloju potrošača, čemu je i „Funai“ doprineo.

Tako, čudo tehnike sedamdesetih, statusni simbol osamdesetih, obavezan dodatak televizoru devedesetih, definitivno odlazi tamo gde su već srednjetalasni radio-prijemnici, džepni tranzistori, televizori sa katodnom cevi, vokmeni… – u istoriju, gde će im se za koju godinu pridružiti „de-ve-deovi“ i „blu-rejevi“, jer nemaju šanse pred navalom memorijskih čipova, koji nemaju obrtnih delova, a proizvode ih isključivo roboti koji za pirinač ne mare.