Korak do natčoveka

Sećam se kad mi je Drug, nekad redovan u teretani “Apolon”, pokazao svoj stomak u garderobi. “Vidi kakvo sam svinjče postao”, rekao je s prezirom koji se obično čuva za najgore neprijatelje. Ta reč, “svinjče”, nosila je u sebi istoriju samomržnje koju moderna fitnes kultura proizvodi kao svoj najvredniji proizvod.

foto: pexels

Taj trenutak kristalizuje ono što savremena teretana predstavlja: fabriku identiteta gde se telo tretira kao projekat koji večito podbacuje, gde je svaki kilogram viška dokaz moralne slabosti, a svaki propušteni trening znak karakternog nedostatka.

U ranim jutarnjim časovima, dok gradovi još spavaju, milioni ljudi širom sveta ustaju, oblače sintetičke materijale, vezuju pametne uređaje na ručne zglobove i odlaze u hramove od stakla i čelika da bi podigli teške predmete i spustili ih nazad. Naizgled besmislen ritual je zapravo jedan od najsloženijih performativnih činova savremenog društva.

TERETANA KAO LABORATORIJA KONTROLE

Globalno, samo teretane zarade oko sto milijardi dolara godišnje, a to nije samo ekonomski fenomen. To je laboratorija gde se testiraju najsofisticiraniji mehanizmi društvene kontrole. Ovde, pod fluorescentnim svetlima i pred beskonačnim nizovima ogledala, telo postaje tekst koji se neprestano čita, meri i ocenjuje.

Teretana 21. veka je savršeni Panoptikum: struktura gde je nadzor prisvojen i usvojen. Svaki pokret je snimljen kamerama teretane ili sopstvenim telefonom, svaki otkucaj srca je izmeren, svaki gram masti je katalogizovan kroz aplikacije.

Prema projekcijama rasta, industrija teretana će prevaliti dvesta milijardi dolara do 2030. godine. Ali ekonomski pokazatelji skrivaju dublju transformaciju: telo je prestalo da bude puka biološka datost ili instrument rada u marksističkom smislu. Ono je postalo primarni oblik kapitala.

Kada Zigmunt Bauman govori o “tečnom modernitetu”, mogao bi uzeti savremenu teretanu kao osnovni primer. Ovde vidimo kako se čvrste strukture identiteta tope pod pritiskom konstantne optimizacije. Niko nije dovoljno mršav, dovoljno jak, dovoljno isklesan. Svako je večiti projekat u nastajanju.

Brojke su nova teologija: broj koraka, broj kalorija, broj ponavljanja, procenat telesne masti. Ti brojevi mere moralnu vrednost. “Svinjče” nije samo opis fizičkog stanja, to je moralna presuda.

Tržište aplikacija za fitnes, koje je 2024. godine premašilo deset milijardi dolara, projektovano je da raste po stopi od 13,59 odsto godišnje, dostižući 33,58 milijardi dolara do 2033. godine. Svaka kaplja znoja je metrika za tržište koje nikad ne spava.

EKONOMIJA NEZADOVOLJSTVA

Ključ profitabilnosti fitnes industrije leži u njenoj sposobnosti da proizvodi i održava nezadovoljstvo. Zadovoljan klijent je izgubljen klijent. Zato se standardi lepote i snage konstantno pomeraju, zato su ciljevi uvek malo van domašaja, zato je “savršeno telo” uvek jedan korak od nas – još jedna dijeta, jedan suplement, jedan trening-program…

Koncept wellnessa postao je dominantni okvir kroz koji se artikuliše briga o sebi. Prema izveštaju konsultantske kuće Mekinsi, tržište wellnessa u SAD iznosi više od 500 milijardi dolara, pri čemu 84 odsto potrošača navodi da im je wellness prioritet. Ali ova potraga za wellnessom – doslovno, telesnim dobrostanjem – nikada ne može biti zadovoljena jer se potrošačko društvo hrani nezadovoljstvom.

Nekad su ljudi odlazili u teretanu da bi bili zdravi ili, banalnije, da bi imali velike mišiće. Danas odlaze da bi bili podaci.

Ovo nije samo metafora. U prosečnoj teretani, svaki uređaj je povezan, svaki pokret je digitalizovan. Aplikacije poput Strave i MyFitnessPal pretvaraju najintimnija iskustva našeg tela u grafikone, tabele i uporedne analize. Privatnost je postala luksuz koji ne možemo priuštiti.

Osiguravajuća kuća “Džon Henkok” je prva shvatila potencijal novog rudnika podataka. Njihove “interaktivne polise” nude popuste za “zdrav život”. Iza tog naizgled bezazlenog podsticaja krije se mračnija istina: oni koji ne pristanu na praćenje, plaćaju više.

Ovo je samo početak. Prema internim dokumentima industrije osiguranja, cilj je stvoriti “dinamičke polise” koje će se prilagođavati u realnom vremenu. Vaša premija mogla bi skočiti nakon nedelje bez treninga ili pasti nakon mesec dana redovnog vežbanja. Telo postaje berza gde se trguje zdravljem.

KONTINUIRANI NADZOR

Pametni satovi mere našu egzistenciju u realnom vremenu. Nemačka osiguravajuća kuća “Munich Re” već koristi podatke o varijabilnosti srčanog ritma da predvidi ko će duže živeti. Ko će biti isplativiji. Ko zaslužuje nižu premiju.

ProPublica je otkrila još mračniju stranu ove prakse: podaci sa uređaja za praćenje apneje – poremećaja sna zbog plitkog disanja ili njegovog prestanka – tajno se dele sa osiguravajućim kućama. Pacijenti kojima je potrebna CPAP mašina, koja reguliše apneju, mogu ostati bez pokrića ako uređaj ne koriste “dovoljno”, i to prema standardima koje je postavio algoritam, ne lekar.

Ali šta se dešava sa onima čiji puls pokazuje anksioznost? Sa onima čiji posao ne dozvoljava 10.000 koraka dnevno? Algoritam ne razume kontekst. On samo broji.

Američki zakon, koji bi trebalo da štiti medicinske podatke, ne pokriva većinu informacija koje prikupljaju komercijalni fitnes uređaji. Vaši podaci o menstrualnom ciklusu, seksualnoj aktivnosti (koju je Fitbit jedno vreme greškom činio javnom), pa čak i nivou stresa, sve je to roba na otvorenom tržištu.

Health Score je postao nova kreditna ocena. Kontinuirani nadzor, predstavljen kao “preventivna briga”, pretvara naše telo u otvorenu knjigu. Praćenje glukoze i krvnog pritiska zvuči korisno dok ne shvatite da ti podaci određuju vašu budućnost, vašu premiju, vaš pristup zdravstvenoj nezi.

Šošana Zubof ovo naziva “nadzornim kapitalizmom”, sistemom gde se ljudsko iskustvo pretvara u besplatnu sirovinu za skrivene komercijalne prakse. Naša biologija postaje “bihejvioralni višak” koji se ekstrahuje, analizira i prodaje na tržištu predviđanja.

Nekad su zatvorenici bili pod stalnim nadzorom čuvara u kuli. Danas smo svi zatvorenici vlastitih pametnih uređaja. Razlika je u tome što mi svoj zatvor nosimo ponosno, delimo njegove podatke na društvenim mrežama i plaćamo za privilegiju da budemo nadzirani.

Ovo je Fukoov Panoptikum doveden do savršenstva. Sistem gde nadzor nije nametnut spolja već internalizovan do mere da postaje želja. Mi sami postajemo svoj najrevnosniji nadzornik, svoj najstroži sudija, svoj najnemilosrdniji kritičar.

TELO KAO KLASNA KARTA

Setim se tako kako je Drug stajao pred ogledalima u “Apolonu” i nazivao sebe “svinjčetom”. Nekoliko ulica dalje, u fitnes klubu “Equinox”, ljudi sa istim procentom masnoće nazivaju sebe bulking ili off–season (faza kada namerno jedeš više kalorija da bi dobio mišićnu masu). Ista biologija, različit vokabular. Različita klasa.

Burdijeova teorija habitusa nikad nije bila očiglednija nego u modernoj teretani. Način na koji neko drži teg, bira vežbe, pa čak i način na koji se znoji, sve je to duboko klasno kodirano.

Kada Burdije govori o “ukusu nužnosti” nasuprot “ukusu luksuza”, on opisuje upravo ovu scenu: radnička klasa teži telu koje je sposobno za rad, dok viša klasa oblikuje telo kao estetski projekat. Anatomija postaje ideologija.

“Planet Fitness” sa cenom od deset dolara mesečno i “pica ponedeljkom” predstavlja jedan pol. Na drugom kraju spektra je “Equinox”, gde mesečna članarina košta kao prosečna rata kredita. Između njih nije samo finansijski jaz: to je kulturološki ponor.

U masovnim teretanama ljudi vežbaju u staroj odeći, glasno dišu, puštaju tegove da padaju. U luksuznim klubovima znoj se briše monogramskim peškirima, a najteži teg je društveni pritisak da se uklopi. To je isti onaj prezir prema telu koji moj Drug pokazuje, ali upakovan u skupu rastegljivu tkaninu i brendiran kao “transformacija”. Mržnja prema sopstvenom mesu postaje skupoceni hobi.

Burdije bi ovo nazvao “asketizmom bogatih”, dobrovoljno podvrgavanje bolu radi estetske i moralne superiornosti. Enterijer ovih prostora nije slučajan. Ogledala i neonska svetla pretvaraju patnju u spektakl vredan Instagrama.

Athleisure nije samo odeća, to je klasna propusnica. Lululemon helanke od sto dolara nisu tehnološki superiornije od jeftinijih alternativa. One su znak pripadnosti. One govore: “Ja imam vremena da vežbam usred dana. Imam novca da platim kvalitet. Imam ukus da prepoznam brend”.

Moj Drug nosi staru majicu i šorts iz Dekatlona. U očima algoritma i društvenih mreža, on je već izgubio trku za telesnim kapitalom.

Tržište odeće Athleisure dostići će 941 milijardu dolara do 2034. To nije statistika – to je presuda. To je cena ulaznice u klub onih koji su “dovoljno dobri” da nose odeću koja simulira vežbanje dok sede u kafićima.

Fitnes influenseri su nova aristokratija tela. Oni ne prodaju samo programe vežbanja, oni prodaju san o pripadanju. Svaki njihov post je pažljivo konstruisan čin klasne distinkcije.

Njihova tela nisu rezultat samo vežbanja, već čitavog sistema privilegija: vremena za više treninga dnevno, novca za najbolju hranu, pristupa najboljim trenerima. To je feudalizam za digitalno doba, gde influenseri postaju novi plemići, a njihovi pratioci kmetovi koji plaćaju danak u lajkovima.

OnlyFans je samo logičan završetak ovog procesa, mesto gde se intimnost tela otvoreno prodaje, gde se svaki mišić može monetizovati, svaka kaplja znoja pretvoriti u pretplatu.

Studije pokazuju da seksualizovani fitnes sadržaj generiše drastično veću zaradu nego edukativni. To nije statistika, to je optužnica. To je trenutak kada telo prestaje biti dom i postaje proizvod za masovnu potrošnju.

EPILOG: BUDUĆNOST MESA

Moj Drug i dalje stoji pred ogledalima “Apolona” i mrzi “svinjče”. Ali njegov prezir prema sopstvenom telu nije samo lični psihološki problem. To je klasni ožiljak. To je usvojena hijerarhija društva koje je naučilo da čita moralne vrednosti sa površine kože.

U svetu gde je telo postalo najvidljiviji marker klasne pripadnosti, njegova mržnja prema stomaku koji štrči preko majice nije samo estetska, ona je politička. Ona je ekonomska. Ona je klasna.

To je nevidljiva tačka gde optimizam postaje mamac, gde nada postaje marketinški trik, gde tvoje telo postane proizvod koji nikad nije dovoljno dobar za tržište koje se hrani tvojim nezadovoljstvom.

Tabela budućih trendova izgleda kao manifest posthumanizma. Tamo gde je nekad stajao trener sa pištaljkom, sad stoji doktor sa receptom za ozempik. Medicinski fitnes više liči na priznanje da smo iscrpli sve stare fore s motivacijom. Telo jednostavno ne reaguje na parole, reaguje na terapiju. Ono traži molekularnu intervenciju, preciznu kao skalpel, nemilosrdnu kao tržište.

Equinox i Life Time već otvaraju klinike za mršavljenje unutar svojih objekata. Nude specijalne programe za korisnike ozempika, fokusirane na očuvanje mišićne mase koja nestaje zajedno sa mastima. Lekovi s jedne, treneri s druge strane, sve pod svetlima koja više liče na ambulantu nego na teretanu.

Recovery, ta nova sveta reč fitnes industrije, govori nam da je odmor postao proizvod. Više nije dovoljno samo vežbati, mora se i aktivno odmarati. Produktivno regenerisati. Ljudi se sve više “ubacuju” u saune i ledene komore kao da su sprave, kao da su to novi načini da se opravda članarina. Krioterapija novi bench press. San se meri, optimizuje, prodaje. Čak i kad se odmaraš, nešto meri kako se odmaraš.

Statistike pokazuju da dve trećine članarina skuplja prašinu, dok njihovi vlasnici skupljaju krivicu. Ali industrija je shvatila: ako ne mogu prodati vežbanje, prodaće oporavak od života. Prodaće wellness onima koji su premoreni da bi bili fit. Prodaće tišinu onima koji beže od buke motivacionih slogana.

A onda, kao poslednji čin bekstva od biologije, dolazi hibridni trening. Virtual Reality kacige zamenjuju ogledala. Avatari zamenjuju meso. U virtuelnoj realnosti možeš da uključiš i isključiš fiziku kao opciju u meniju, a znoj je tamo samo animacija, ništa stvarno. Bežimo od sopstvenih tela u piksele i poligone tražeći savršenstvo koje biologija nikad nije mogla da pruži. Vrlo lako možemo završiti u svetu gde će ljudi više brinuti da im avatar izgleda sređeno nego oni sami.

Ispod svakog ovog trenda krije se ista stara istina – ljudi treba da se uvek osećaju pomalo nedovoljno jer tako se najviše prodaje. Čak i u virtuelnoj realnosti, i dalje smo robovi vrlo stvarnog sistema koji nas je ubedio da je postojanje nešto što se mora optimizovati.

Moj drug i dalje dolazi u “Apolon”, i dalje radi bench press, i dalje sebe zove “svinjčetom”. Ali možda je on poslednji predstavnik vrste koja veruje da se spasenje može naći u tegovima. Dok sedim na klupi i gledam kako se znoji, pitam se: da li je bolje verovati u snagu mišića ili u snagu algoritma? I da li uopšte postoji razlika kada oba verovanja prodaje isti sistem?

Autor je psiholog