Ko je ili šta je Emili iz pesme Zdravka Čolića?

Poći ću u šume da je opet tražim
Uz tišinu rijeke da je mirno sanjam

Tako počinje pesma Zdravka Čolića „Zvao sam je Emili“. Neko bi rekao – melanholična.

I dok mjesec sija, gledaću u zvijezde
Ne bih li je sreo sretnu i daleku

Ali, ko zaboga traži neku ženu usred šume i to noću? I, pažnja – ona se ne zove Emili, nego pevač samo kaže da je on tako zvao.

Kad sam pre nekoliko godina slušao antropologa Danila Trbojevića u jednom podkastu, tada mi je sinulo – da nije pevač po šumama tražio osenju, mitsko biće od kojeg svako normalan beži?

Šta je osenja?

Trbojević, jedan od najboljih poznavalaca folklora i narodnih verovanja kod nas, pričao je o liminalnom prostoru oko sela – raskrsnice, rub šume, mostovi.

Prostoru koje ima važno mesto u verovanju jer se njega treba kloniti, posebno noću kad pošten svet spava. A noć, to je čim padne mrak.

Osenja, koja se ovako zove na istoku Srbije, a na jugu se još zove omaja, pojavljuje se u obliku životinje, ali i sablasne neveste, devojke raspuštene kose koja ima kozije noge.

U moj je san kô u svoj ušla dom
Zbog nje se dan pretvorio u noć

Tako deluju opsena ili omađijanost. Čovek se izmoren probudi ko zna gde. Možda i ne zna da li je sanjao.

Zbog nje, zbog nje izgubio sam sve
Čak i dobre drugove

U verovanju, osenja opčini čoveka tek kad progovori (recimo, nazove je Emili). Tada potpada pod njenu vlast i gubi svoju volju.

Kod osenje ima pouke – nemoj noću da vršljaš kojekuda nego lepo spavaj, a danju radi i sve će biti u redu.

Ali, to nas ne vodi dalje u malom istraživačkom poduhvatu u vezi sa pesmom „Zvao sam je Emili“. Kod nje bi pikantno bilo to da je pripovedač toliko zaluđen da on traži osenju, da je omađijan sasvim odustao od svog života.

Pokušaj raspitivanja

Pesmu je, kao i mnoge Čolićeve, napisao Kornelije Kovač. Sa njom je Čolić pobedio na takmičenju „Vaš šlager sezone“ 1975. godine, u paklenoj konkurenciji.

Jednom je Čolić rekao da je sam predložio da pesma počne kao bosanska sevdalinka, pohodom da se pronađe sanjana žena.

Čuveni kompozitor Kovač više nije među živima. Pitao sam zato jednom njegovu ćerku Kristinu Kovač.

Ona misli da pesma nije ni o kome konkretnom ili bar Kornelije nikad nije govorio o tome. Na pitanje da li je možda nadahnuta narodnim verovanjem u osenju, odgovorila je:

„Tako nešto nije isključeno. Voleo je Koki da tako vadi inspiraciju iz razne literature.“

Idemo dalje. Pišem menadžeru Zdravka Čolića koji u jednom trenutku otpisuje: „Imam info iz prve ruke, pitao sam Čolu. Po njegovom sećanju, Kornelije Kovač tekst sigurno nije napisao inspirisan istočnom Srbijom. Taj pojam osenje nikad nije spominjan.“

Više je, piše, bilo vezano za Kovačev period života u Sarajevu i vreme kad je nastupao u Indeksima.

Tja, možda i nije kako sam mislio. Ali, narod veruje u šta hoće, pa ću i ja verovati u šta hoću. Možda ima osenja i oko Sarajeva.