Kako su konzuli krojili Kneževinu

Neposredno pre dolaska prvih stranih konzula u Kneževinu Srbiju, Rusija je ostvarila pobedu u ratu sa Turskom i posredno je pomogla završetak stvaranja dveju balkanskih država – Srbije i Grčke (1830). Tako je omogućila sebi pravo na dalje rešavanje Istočnog pitanja, koje je podrazumevalo potpuno potiskivanje teritorija Osmanskog carstva iz Evrope u Aziju. Za to je dobila izvesnu podršku Austrije i Pruske, ali nije od Francuske i Velike Britanije. Francuska je važila za tradicionalnog prijatelja Osmanskog carstva, a Velikoj Britaniji je smetalo da se neka nova sila ispreči na njenom plovnom putu ka Istoku, jer je oduvek imala dobre ugovore sa carstvom na Bosforu.

Njihov diplomatski rat osetiće se i preko prvih konzulata koji su otvoreni u Srbiji, a konzuli će se uplesti čak i u unutrašnja pitanja novoproglašene Kneževine.

foto: wikipedia

MIHANOVIĆ I ANKA JEVREMOVA

Prvi konzul došao je iz Austrije, zemlje koja je prva zvanično priznala Kneževinu Srbiju. Zvao se Antun Mihanović, a svoje akreditive predao je knezu Milošu u Topčideru 14. septembra 1836. godine. Uselio se sa poslanstvom u jedan deo nove zgrade Carinarnice (“Đumrukane”) na savskom pristaništu, pod Kalemegdanom. Pre službe u Beogradu, obavljao je dužnost prezidijelnog sekretara u Rijeci. Po obrazovanju je bio pravnik, a po duhovnoj naklonosti pesnik (autor hrvatske himne Lijepa naša) i jedan od anticipatora Ilirskog pokreta. Već u novembru iste godine, između njega i kneza Miloša izbili su nesporazumi u vezi sa pravima austrijskih podanika u Srbiji i u vezi sa pripadnošću pograničnih ada na Savi i Dunavu. U Beč je počeo da šalje nepovoljne izveštaje o srpskom knezu, zbog čega mu je knez Miloš izjavio da će se ubuduće za stvari međunarodne prirode obraćati neposredno bečkoj vladi, a da mu Mihanović nije ni potreban. Uvređen, konzul je po Beogradu počeo tražiti svoje istomišljenike.

Čim je došao, on je postao čest i drag gost u kući kneževog brata Jevrema Obrenovića, gde su dolazili ljudi nezadovoljni knezom Milošem. Sam Jevrem se saglašavao s mnogim žalbama, ali nije mogao mnogo da posreduje. Tu se Mihanović, pred Aleksom Simićem, Dimitrijem Davidovićem, Jovanom Hadžićem i drugima, ohrabrio i počeo otvoreno i sam snebivati zbog kneževe “sirovosti” i “varvarizma”. Čak je i kneginja Ljubica počela dovoditi u Jevremovu kuću svoje sinove da slušaju “pametnog čoveka Mihanovića”.

Još iz jednog razloga je austrijski konzul voleo da dolazi u tu kuću – zaljubio se u Jevremovu ćerku Anku. Budući da je kao neženja došao iz sveta o kome je devojka maštala, tu su se pod dodatnim uticajem njenih vaspitača Tirolovih već počeli kovati planovi o braku. O tome se vrlo brzo pročulo i po beogradskoj čaršiji. Samo, kako je zabeležio knežev lekar B. Kunibert, nije se više znalo da li Mihanović u toj kući, u kojoj se možda “kuje i zavera prema knezu”, nastupa kao austrijski konzul ili kao budući Jevremov zet, kao politička ili privatna ličnost.

PLAN BRITANIJE

Krajem maja 1837. godine stigao je u Srbiju i engleski konzul Lojd Džordž Hodžes, koji je ostavio izuzetno dobar utisak na kneza Miloša, “kao naručen”. Bio je čovek pedesetih godina, vojničkog držanja (pukovnik), uspravan i elegantan (“visok, riđ, malo prosed”). Već svojom pojavom i nastupom predstavljao je osobu s kojom je srpski knez znao da će moći da sarađuje.

Britanija je, pored ostalog, osnivanjem svog konzulata u Beogradu htela da poveća trgovinsku razmenu sa evropskom Turskom, ali istovremeno i da Srbiju u politici odvoji od Rusije i podvede pod svoj uticaj. Englesko-rusko rivalstvo koje se osetilo i u Srbiji imalo je još jednu dimenziju zbog koje se knez Miloš obradovao Hodžesovom dolasku. Naime, krajem 1836. godine došlo je do zaoštravanja rusko-srpskih odnosa. Pojedini kneževi opozicionari, visoki činovnici, uplašeni za svoje živote, poput Đorđa Protića, počeli su da napuštaju Srbiju i da stupaju, zajedno sa braćom Simićima, u bliske veze sa ruskom diplomatijom u Bukureštu. Njihovi zahtevi vapili su za ustavom kojim bi se ograničio knežev apsolutizam i obezbedila njihova lična sigurnost. To se ruskim diplomatama učinilo iskrenije od kneževih zahteva, koji bi tim aktom, preko učvršćenja i osiguranja političkog bića Srbije, ojačao i svoj položaj.

Dolazak Hodžesa, prema pisanju Kuniberta, obradovao je kneza Miloša i zbog toga što se pouzdao da će Velika Britanija, odnosno njena diplomatija, moći da “pomrsi konce Rusiji”. Odmah mu je za stanovanje ustupio jedno od dvorskih zdanja pored konaka u Topčideru. Knez se počeo poveravati Englezu koji se, hteo – ne hteo, i sam uključio u ustavnu problematiku Srbije.

A u samom Beogradu došlo je do sukoba između austrijskog konzula Mihanovića i kneževog lekara Bartolomea Kuniberta. Mihanović je, navodno, pronašao da je Kunibert ranije pripadao karbonarima, ustaničkoj organizaciji u Italiji protiv austrijske vlasti. Samim tim, smatrao je da je i Kunibertov boravak u Beogradu opasan iz više razloga: što iz Srbije verovatno i dalje radi protiv austrijskog cara, i što njega samog, kao austrijskog konzula, ometa u vršenju službe. Nota u kojoj se zahtevalo proterivanje Kuniberta poslata je direktno u Kragujevac. Knezu Milošu je ovo bio dovoljan povod za jedan drugi, davno nameravani korak. Zatražio je od bečkog kabineta da se Mihanović premesti iz Srbije, istovremeno ga optužujući da se meša u “čisto srpske stvari”. Samom konzulu je poručio da prekida svaku saradnju s njim i da će mu ubuduće sve predstavke vraćati nepotpisane.

foto: wikipedia

JEVREM I RUSI

Ovaj potez prelio je čašu nezadovoljstva kod svih kneževih protivnika. Posebno je Jevrem smatrao da je zadobio udarac, jer se ticao i njegovih porodičnih ambicija. Knez Miloš se u odnosu prema bratu pravio ravnodušan, ali je bio čvrst u stavu prema Mihanoviću. Kad je konzul, potom, preko svojih ovlašćenja, oslobodio iz zatvora jednog austrijskog podanika i, otpremajući ga u Zemun, prišio mu na odelo austrijskog orla, knez mu je poručio “da i on može slobodno metnuti i dva i tri orla navezena i spreda i na leđa i da može ići kud oće”. Početkom maja Mihanović je zaista morao da napusti Srbiju. U Beču su, inače, postajali sve sumnjičaviji i nezadovoljniji njegovim izveštajima u kojima je knez previše a neuverljivo kuđen, a uzdizana opozicija i Jevrem Obrenović. Na njegovo mesto stigao je, početkom leta, Nikola Filipović fon Filipsberg. Mihanović je sa sobom poneo vezenu maramicu Anke Obrenović, kao “najdražu uspomenu iz Srbije”.

Još u martu 1837. Rusija je otvorila konzulat u Oršavi, na levoj obali Dunava, na samoj granici sa Srbijom. Dužnost Gerasima Vasiljeviča Vašćenka bila je da budno prati sva zbivanja u Kneževini i da o tome šalje izveštaje u Petrograd.

Kad je posle Mihanovićevog odlaska, Jevrem otputovao s porodicom u banju Mehadiju, u Vlaškoj gde je proveo celo leto 1837, on se tamo i u Oršavi, kod ruskog konzula Vašćenka, sastajao sa poltičkim izbeglicama iz Srbije. Tamo su u pismu ruskom caru predali potpise najviših starešina, kako bi se i on uverio u izraze “narodnog glasa”. Ruski konzul u Bukureštu baron Rikman je njihov zahtev prosledio do svog ministarstva u Petrogradu. Odatle je ubrzo stigao odgovor da će car u Srbiju uputiti, u specijalnu misiju, svog ađutanta kneza Vasilija Andrejeviča Dolgorukog.

Najnoviji razvoj situacije pratio je i pukovnik Hodžes. Preporučio je knezu da se što pre baci na posao oko izrade ustava s nekim kompromisnim načelima, jer su mu, kako je sam rekao, do ušiju stizale loše vesti u vezi s mogućim ruskim diplomatskim demonstracijama u Srbiji. U tom slučaju, knez bi ili izgubio presto ili bi mu vlast bila ograničena na “senku” dotadašnje vlasti. Usput, savetovao je knezu da se na svaki mogući način pomiri sa bratom, jer “smutljivci” i Jevremu rade o glavi, a koriste ga samo kao sredstvo dok ne ostvare svoje ciljeve. Knez je zahvalio Hodžesu i obećao da će postupiti po savetu, istovremeno ga zamolivši da se i sam, ako je moguće, zauzme kod Jevrema. Obećavao je bratu oproštaj i zaglađivanje uvreda (“ukoliko je ovih bilo”). U protivnom, knez će zaboraviti da mu je Jevrem brat.

Dozvolio mu je povratak u Srbiju tek u septembru 1837. godine, ali je došao na ideju da ga, uz dozvolu za povratak, podvrgne potpunom ignorisanju. Obrazložio je pred svojim činovnicima da bratu dozvoljava povratak “iz porodičnih obzira”, ali pod uslovom da mu se brat više ne meša u bilo kakve javne poslove. Više od mesec dana tako je i bilo, sve dok u Beograd nije stigao neko koga je Jevrem s nestrpljenjem očekivao – knez Dolgoruki. Pošto je žurio u Kragujevac, kratko se zadržao i uzeo od Jevrema spisak istaknutih starešina od kojih je većina dopala u kneževu nemilost. Potom je mladi i vrlo ljubazni knez u Kragujevcu, 22. oktobra, u direktnom razgovoru, ukorio kneza Miloša zbog nezahvalnosti koju je počeo da iskazuje prema pokroviteljskoj sili – Rusiji,
a posebne kritike uputio je zbog podrške koju je knez počeo uživati kod britanskog konzula. Knez se pred Dolgorukim neuverljivo pravdao prebacujući krivicu na drugu stranu, govoreći “da ga taj Englez za nos vuče i za ludu drži!”.

PO RUSKOM MIŠLJENJU

Pošto je misija Dolgorukog bila izmirenje kneza sa opozicijom, on je knezu predao listu kandidata koji bi “po ruskom mišljenju” bili najpogodniji za članove Saveta, ne govoreći da je spisak imena uzeo od Jevrema, u Beogradu. S mnogo takta, ne dajući nijednim potezom knezu povoda da se razjari, Dolgoruki je na kraju zatražio hitnu amnestiju za sve koji su se politički kompromitovali od 1835. godine, dodajući da ruski car želi da se ti ljudi vrate na ranije položaje. Ostao je u Srbiji do decembra 1837. godine, tačnije do povratka svih opozicionara u zemlju. U takvom raspoloženju, da stvari idu nabolje, proslavljena je i krsna slava Sveti Nikola i u domu Jevrema Obrenovića i u dvoru kneza Miloša u Topčideru. Knez je svakog povratnika korio zbog udaljavanja, a neke je podsećao da im je, kao komandant u ratu, spasavao živote (“Ja sam creva vaša na rukama deržao!”).

Pukovnik Hodžes je 1. februara 1838. godine dobio depešu od lorda Palmerstona da je unapređen u generalnog konzula na Balkanu, da je time i britanski konzulat u Beogradu unapređen u rang generalnog konzulata, što je on rešio da proslavi. Uz proslavu, hteo je da završi još jedan važan posao – da kneza Miloša pomiri sa bratom. Četiri dana je trčao od jednog do drugog i konačno, 6. februara, uspeo je u tome. Jevrem je to ovako opisao: “Tek što sam se pomirio, kad me Knjaz posla da idem pešice ingleskom konzulu i da mu se zahvalim što je on posredovao u tome; i ja sam morao ići”. Uveče su svi beogradski činovnici došli kod Jevrema na čestitanje.

A u subotu uveče, 9. februara, Hodžes je konačno organizovao slavlje. U mnoštvu zvanica bili su knez Miloš sa kneginjom Ljubicom, Jevrem sa gospođom Tomanijom i Kunibert sa svojom suprugom Antoanetom. Za večerom se nazdravljalo engleskoj kraljici, ruskom caru i turskom sultanu, potom Hodžesu, knezu Milošu i Jevremu. Posle večere, konačno, priređen je veličanstven bal, svirala je knjažeska banda na čelu sa Šlezingerom i uzvikivano je: “Urra! Vivat! i Mnogaja ljeta!” Jedan očevidac je zapamtio da je “Hodžesova gospođa bila izvanredna igračica” i da je ona prva, “sa jednim mladim našim činovnikom”, prečaninom, otplesala “veliki mazur”, čime je bal i otvoren. Isti očevidac je zapamtio i da je knez Miloš, preneražen, počeo da se podsmeva engleskom konzulu i da ga “dira onako po svom običaju”. (…) To je bila jedna od najveličanstvenijih zabava što su se ikada videle u Srbiji (…)”. Posle nekoliko dana, knez je u Topčideru uzvratio slavlje.

Iako je boravak kneza Dolgorukog urodio plodom, knez je, nedugo posle njegovog odlaska, nastavio da vlada po starom. Ovo je izazvalo premeštanje Vašćenka iz Oršave u Beograd. Dolaskom Gerasima Vašćenka za ruskog konzula u Beogradu, 22. februara 1838. godine, opoziciji se ponovo probudila nada. On se, posle smeštaja u Ičkovoj kući preko puta Saborne crkve, raspitao i za Jevremovu kuću, gde je ubrzo zatekao svoje poznanike iz Oršave. Dočekan je kao spasilac. Prilikom susreta sa knezom u Topčideru, predočio je ispunjavanje dogovora i obećanja datih knezu Dolgorukom. Potom je ubrzao delatnost ustavotvorne komisije koja je počela sa radom u Beogradu. Na kraju je taj isti ustav, kako je poznato, završnu redakciju dobio tek u Carigradu, pod međunarodnom arbitražom u kojoj je učestvovala i srpska komisija, 23. decembra 1838. godine. Njime je knežev apsolutizam bio srušen, a brojnim odredbama ustava postavljeni su temelji moderne, pravne države.

Narednih dana i meseci knez je bio u potpunoj agoniji. Jednom prilikom je čak prelazio u Zemun, govoreći da ide “careve pitati kakav je taj ustav, i da mu ga oni tolkuju”. Uslovljavao je povratak bezuspešno tražeći da se iz Državnog saveta udalje Jevrem i Simić, kako bi opet postao “srbska a ne ruska ustanova”. Vratio se posle četiri dana, kada mu je zaprećeno da može ostati bez prestola. Ipak je, na kraju, 13. juna, potpisao ostavku, a dva dana kasnije, zajedno sa mlađim sinom Mihailom, otputovao je na ranije kupljeno imanje u Vlaškoj. Pri polasku na put, govorio je da odnosi u srcu jedinu utehu što Srbiju ostavlja “u miru, poredku, slogi i zadovoljstvu”.

Upravo tih dana u Srbiju je stigao i prvi francuski konzul L. Kodrika, ali on nije stigao da bitnije utiče na događaje vezane za ustav i promenu na prestolu. Kasnije, u vreme pune vlasti ustavobranitelja (1842–1858), mnogo će biti zapaženiji uticaji I. Sentandrea ili E. Desezara, kada će Srbija prihvatiti prozapadni i naročito profrancuski uticaj na svoju politiku.

Ruski konzul Vašćenko, koji je pomogao u obaranju kneza Miloša, kasnije nije pozdravio smenu dinastije koju su izvršili ustavobranitelji (1842) dovođenjem Karađorđevića, a ruski uticaj je tada potisnut na račun zapadnih zemalja i Austrije.

Rusija se, posle poraza u Krimskom ratu (1853–1856), preko Obrenovića ponovo vratila na Balkan (1858/59) u nastojanju da reši Istočno pitanje u svoju korist, uzimajući Srbiju za svog glavnog saveznika na terenu. Njen uticaj, osim u vreme ustavobranitelja, bio je potisnut još tri puta: pod Obrenovićima (1878–1895), ponovo pod Karađorđevićima (1917–1945) i pod Josipom Brozom Titom (1948–1956).