Kako se postaje Ratnik lepote

Jan Fabr je jedan od malog broja evropskih umetnika koji navraćaju u Beograd. I to uvek s dobrim razlogom. Prošle nedelje je u Institutu za umetničku igru promovisao knjigu Od akcije do glumačke interpretacije – Smernice Jana Fabra za izvođača 21.veka, što je bila završnica desetodnevne radionice realizovane sa “Jan Fabre Teaching Group” za studente Instituta.

Jan Fabr, reditelj, koreograf, predavač, vizuelni umetnik, scenograf, pisac (redosled nije bitan) iz Belgije, prvi put je došao u Beograd zbog Bitefa, 1984. godine sa predstavom Moć pozorišnih ludosti, pa zatim zbog Oktobarskog salona kome je poklonio rad I am a one–man movemant i time inicirao sadašnju kolekciju “Oktobarski salon”, opet zbog Bitefa i predstave Prometej Pejzaž II, onda zbog promocija četvorodelne knjige Noćni dnevnik i zbog Olimpa, predstave koja je 2017. izvedena na Bitefu u trajanju od 24 sata, a zapravo je trajala sat duže – zbog aplauza.

Najnoviju knjigu Od akcije do glumsčke interpretacije – Smernice Jana Fabra za izvođača 21. veka definiše kao “priručnik za glumce, igrače, izvođače, naučnike, pozorišne istraživače, reditelje i koreografe, kao rezultat desetogodišnjeg istraživanja. Za širu publiku ljubitelja pozorišta, knjiga pruža uvid u to kako se savremeni izvođači mogu pripremiti za scenu. Za one koji rade vežbe, to je i radna sveska: daje detaljna uputstva kako da postignu taj poseban kvalitet izvođenja na sceni, da postanu – Ratnik lepote. Verujem da smo metodološkim i interdisciplinarnim istraživanjem napisali knjigu koja dobija ključnu ulogu za sutrašnje izvođače, postajući spona između juče, danas i sutra”.

“VREME”: Ističete da knjiga nije metoda već vodič. Zašto? Da li zato što metod podrazumeva ograničenje, a vodič podrazumeva slobodu?

JAN FABR: Moje smernice su se polako razvijale tokom 40 godina istraživanja i stvaranja. Kako smo dobijali sve više poziva širom sveta da predajemo moj rad, odlučili smo da ih ne prihvatimo dok ne istražimo vežbe koje predajem na naučnoj osnovi. Moji izvođači i ja želeli smo prvo da savladamo učiteljski zanat. Jer pravi učitelj je i večiti učenik. Ono što zaista ne volim, a to se često dešava, jeste kad glumci ili plesači podučavaju bez ikakve ozbiljne i naučne obuke.

Veoma važan proces u izradi vežbi bila je saradnja sa laboratorijama Univerziteta u Antverpenu. Da bismo definisali način fiziološkog delovanja, naučno smo izmerili sve vežbe tako da nastavnici znaju i razumeju šta se dešava u telu, kako organi i mišićni sistem reaguju i kako da ih drže pod kontrolom pravilnim disanjem. Izvođači moraju da nauče i budu svesni da se emocije ne dešavaju van njih, već da su emocije fiziološke reakcije unutar njihovog tela. Telo izvođača postaje instrument koji ispituje i otelotvoruje prelazak od čina ka glumi. Mašta i fizička svest se postepeno izoštravaju i izvođaču se postavlja izazov da izgradi most ka stanju fizičke transformacije.

Zato knjigu radije nazivam “vodičem” jer je metod nešto što je fiksno i ne može se promeniti. U metodi nema mesta za tumačenje, ona je ograničena i ograničena na ono što jeste. “Smernica” je više filozofska, ona podrazumeva slobodu tumačenja za budućnost. Ako čitate Artoa, na primer, još uvek možete razumeti njegove vizionarske perspektive o budućnosti.

Koje su osnovne smernice koje preporučujete za izvođača 21. veka?

Obrazovanje “Ratnika lepote” se oblikuje kroz mentalno i fizičko znanje koje povezuje umetnički performans sa klasičnim i savremenim pozorištem i plesom. Razvio sam sistem svesti da delujem na sceni na osnovu stvarnih fizičkih senzacija i povišenog stanja fizičke budnosti. “Ratnik lepote” se ne pretvara, ne imitira, a svakako ne traži psihološke motive. U mom učenju vlada samo istina tela. Mi to nazivamo “fiziološkim delovanjem”.

Može li avangarda bez klasike? I da li je važno sačuvati klasičnu igru?

Prava avangarda je uvek ukorenjena u tradiciji. A da biste sačuvali znanje o klasicima, morate ih proučavati, učiti i pokazati. Očuvanje znanja o klasici važno je za sve umetnosti. Svi porivi i želje čoveka, od podlog do uzvišenog, mogu se otkriti u prošlosti. Ako želite da razumete sadašnjost, avangardu, morate znati prošlost, istoriju. Prošlost nam nudi uvid u eru avangarde koja će se uvek iznova otkrivati. Bio sam jedan od prvih umetnika koji je u pozorišni kodeks uveo ideju “stvarnog vremena i stvarne akcije”. Od tada, početkom osamdesetih, Troublein Compani, moja kompanija, uvek je radila i sa glumcima i plesačima – uvek je postojao uticaj između ova dva zanata. Sada, 40 godina kasnije, moji “Ratnici lepote” imaju znanje iz istorije umetnosti, performansa, i imaju duboko razumevanje pozorišta i plesa. Ova kombinacija ih čini “Ratnicima lepote”, oni su izvođači 21. veka.

Smatra se da je savremena umetnost (ples, likovna umetnost, muzika…) hermetička. Zašto? Da li je tačno da je namenjena samo onima koji je razumeju?

Sva velika umetnost ima visok nivo apstrakcije i istovremeno svuda curi, nije vodootporna. Uvek postavlja pitanja, i u tom smislu uvek je demokratska.

Moje iskustvo sa muzejskim izložbama je da je uvek zanimljivo slušati decu. Umetnosti pristupaju bez straha od neuspeha, bez ideje da možda ne razumeju smisao, već kao poklonu ili igri. Zato što deca umetnost gledaju, doživljavaju i tumače tako otvorenog uma da često dođu do njene suštine. Možemo mnogo da naučimo od naših mladih.

Verujem u čovečanstvo i u budućnost. Kada uporedite anđele sa ljudima, anđeli nisu krivi, savršeni, jedinstveni i statični. Ljudi su uvek krivi, nesavršeni, nisu originalni i stalno se kreću. Pa ipak, mi ljudi ne radimo sve to što radimo tako loše, i to sa samo 1300 grama sive mase u lobanjama. Ja verujem u publiku. Toliko je kreativna da uvek pronađe prava rešenja da doživi moj umetnički rad. Kada publika dođe otvorenog uma, ja ću im izlečiti rane njihovog mišljenja i probuditi njihovo telo.

foto: promo

Vaše posete i rad u Srbiji (na primer, ove radionice) sugerišu da Srbiju vidite kao pogodnu sredinu za razvoj savremene umetnosti.

Za mene nema velike razlike između Srbije i drugih evropskih zemalja. Publika u Srbiji je uvek veoma strastvena i topla prema mom radu. Sećam se fantastičnih reakcija publike na Olimpu na BITEF-u 2017.

Imao sam i lepo umetničko i ljudsko iskustvo radeći na Noćnom piscu sa Slobodanom Beštićem i ekipom Narodnog pozorišta. Došli su u Antverpen na probe i bila je to veoma profesionalna, entuzijastička i strastvena saradnja. Čuli smo da su Slobodan Beštić i njegova monodrama Noćni pisac dobili nekoliko nagrada u vašoj zemlji.

Možda ste upoznati da Srbija ima najniži godišnji budžet za kulturu na Balkanu. Može li se umetnost razvijati bez finansijske pomoći države?

Ne znam za budžet za kulturu u Srbiji i na Balkanu. U zdravom društvu veoma je važno da političari shvate kako je važno dati dovoljno novca za kulturu. Kultura čini društvo zdravijim, omogućava okruženju pozitivnu finansijsku i ekonomsku situaciju. Umetnici treba da dobiju subvencije da sanjaju o budućnosti. Vlada ne treba da daje umetniku jedan evro i da očekuje da oni stvaraju za deset evra. Istina, pravi umetnici su toliko kreativni da uvek pronađu rešenja. “Kada nema problema, nema ni rešenja”, rekao je Marsel Dišan. Jer, sve je to zbog strasti. Pravi umetnik može papir da pretvori u leteći ćilim.

Dolazite iz jedne od najdemokratskijih zemalja na svetu. Da li osećate razliku dok boravite u Srbiji?

U Belgiji (Flandrija) živimo u veoma regresivnoj i reakcionarnoj klimi, ispričaću šta mi se desilo. Ovih poslednjih deset godina moje pozorišne kreacije napadali su često radikalni i opasni ljudi zbog pogrešnih razloga, na primer, zbog korišćenja golih tela i ekstremne fizičnosti na mojoj sceni. To je “znak vremena”, polako se vraćamo u viktorijanska vremena. Da budem iskren, izgubio sam poverenje u demokratski i pravosudni sistem u svojoj zemlji. Danas živimo u teroru političke korektnosti i cancel culture. Svi muškarci na polju kulture odjednom su postali svetiji od pape.

Kao što vam je verovatno poznato, u septembru 2018. neki bivši izvođači objavili su otvoreno pismo o mom navodnom nedoličnom ponašanju kao umetničkog direktora moje plesne i pozorišne kompanije Troublein. U demokratskom sistemu, trebalo bi da se prepozna veliki nesklad između navoda koji kruže u medijima i stvarnih činjenica koje je utvrdio sud. Pre dve godine, osudio me je flamanski sudija za pet kršenja Zakona o zaštiti radnika protiv šest bivših izvođača iako su stvarne činjenice bile drugačije. Pitam se: koliko daleko sudija može da ode u proceni umetničkog procesa i odluči šta je umetnost?

Presuda od 18 meseci je odmah suspendovana, što znači da su sudije zaključile da stvarna osuda nije potrebna. Štaviše, sud je eksplicitno naveo da mi nije suđeno zbog mog opšteg stila rukovođenja ili opšte negativne radne klime.

Zahvaljujući ovoj nadrealističkoj situaciji, moja pozorišna družina Troublein više od godinu dana radi bez subvencija vlade. Ali na sreću, kompanija ima belgijske i italijanske mecene koji nas podržavaju sa takvom finansijskom velikodušnošću da možemo da nastavimo da radimo.

U Beogradu ste izuzetno popularni i cenjeni. Biti popularan i cenjen u zemlji čija vlada govori stanovništvu da je avangardna umetnost strano telo koje nameće Zapad veliki je uspeh. Šta Vi o tome mislite?

Nikada nisam imao posla sa političarima ili vladom vaše zemlje. Ali dobro se sećam svih ljudi sa kojima sam radio u Beogradu od 1985. Na primer, tri gospođe – Jasmina Petković, Zorana Đaković i Mia David iz Kulturnog centra u Beogradu, koje su objavile tri toma mojih Noćnih dnevnika i na fantastičan način organizovale moju poslednju samostalnu izložbu u Beogradu.

Ne zaboravite da prava avangarda nikada ne dolazi od vlasti, već uvek od umetnika. Avangarda se rađa na ulicama, u malim podrumima ili na tavanima, u alternativnim prostorima, širom sveta. Znam da Srbija ima neke velike avangardne umetnike, u prošlosti i danas.

Čak ni u svojoj zemlji, u kojoj radim već 45 godina, nikada nisam sreo političara koji je podržavao avangardnu umetnost koja se tek probija. Političari vole da budu na fotografiji sa vama tek kada postanete poznati.

Da li još uvek izbegavate da pišete na računaru?

Ovih dana putujem sa računarom da bih mogao da gledam film na Netfliksu noću. Ali još uvek nemam mobilni telefon ili pametni telefon. Pišem olovkom na papiru noću. Volim senzualni odnos između pokreta ručnog zgloba, olovke i papira da bih pisao svoj Noćni dnevnik ili drame. A u koferu uvek imam papir, vodene boje i tuš za crtanje noću, skica za nove skulpture ili za predstojeće izložbe.