Nikola Kusovac je jedan od retkih ljudi s kim novinaru nije potreban povod za intervju. Likovni kritičar, nekadašnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu, a pre svega, nije preterano reći, jedini ovdašnji stručnjak za procenu vrednosti i originalnosti slika, Nikola Kusovac (88) ima toliko mnogo životnih priča da novinaru preostaje samo da – sluša.
U galeriji ArtMedia, zatekli smo ga u poslu. Naviknut na davanje intervjua, zauzima odmah mesto u fotelji. Odmah nam poklanja svoju najnoviju knjigu Pogled jednog nacionaliste.
VREME: Zašto takav naslov? Znali ste da reč “nacionalista” ima negativnu konotaciju i da je povod mržnji.
NIKOLA KUSOVAC: Moj otac Jakov bio je kraljev oficir i evo, ovaj dan i ovaj razgovor za “Vreme” posvećujem svom ocu. Jakov je 13. jula digao ustanak u Crnoj Gori, moj otac, ne komunisti. Naime, 12. jula je proglašena nezavisna Crna Gora i te noći on je skupio 50, 60 ljudi i zaskočili su jednu italijansku motorizovanu brigadu, bilo je oko 1.000 Italijana u tenkovima, motornim kolima. Postavio je minu na jednom pogodnom mestu u krivini, on je bio inženjer i znao je kako se to rad. Kad su tuda naišla borbena kola, odletela su u vazduh, to je čuvena bitka na Košćelama, toliko je bučalo da su mislili da je cela Crna Gora ustala na Italijane. Italijani su se predali posle dan i po borbe, oni su pobijeni. Kada je Italija kapitulirala, moj otac se nije vratio, otišao je na Bliski istok da se pripremi i čeka kad ga Dražina vojska pozove, da se prihvati toga i da dođe. Njegov rođeni brat koji je bio skojevac, mlađi od njega, Pero, vratio se s prekomorskim brigadama i on me je štitio koliko je mogao. Tada su se u Crnoj Gori prema meni koji sam tada imao osam-devet godina odnosili na dva načina: najčešće sam bio “izdajnički sin”, a ređe heroj.
Tada sam ja počeo sebe da pitam ko je taj Jakov izdajnik, moj otac, i koga je on to izdao. Prvo sam shvatio da je on izdao mene i moju majku. Izdao je i svoju majku Stanu, koju sam obožavao, i nju je izdao radi nekih ubeđenja, zbog ljubavi prema zemlji i kralju. Zakleo se bio kralju, dakle, on ne može biti izdajnik ni po jednoj nomenklaturi. Ja sam rekao da ga izdajnikom neću zvati, nek mu istorija sudi. Čak i danas ako neko drukčije misli od mene, nikad mu neću zameriti. Ne odbijaj i razgovaraj sa svima, to me je vodilo kroz život.
Kako počinjete posao istoričara umetnosti?
Slučajno, sve je bila puka slučajnost. Osnovnu školu sam upisao za vreme rata, moj otac u Italiji i nema ko da me upiše, a ja sam već znao da čitam i pišem, čitao sam narodne pesme i u osnovnu sam se sam upisao. Kad sam posle mature došao iz Cetinja kod maminih roditelja, bila je 1949, dugo se putovalo, moja majka je morala da ostane na Cetinju jer izdajničkim porodicama nisu davali da putuju. Maturirao sam isto kad i Danilo Kiš, nas dvojica smo bili siročići. Danilo bez oba roditelja, i kad sam došao u Beograd, odslužio sam vojsku, tamo sam dobro prošao, bio sam u sportskoj četi. I onda mi kažu: “‘Ajde da upišeš nešto da dobiješ studentske povlastice za saobraćaj”, i kažu mi kako ima lepih devojaka na istoriji umetnosti, i to je presudilo. Ja upišem istoriju umetnosti iako sam imao neke afinitete prema literaturi i književnosti, dakle, zbog lepih devojaka. Imao sam sve desetke, pitali su me da li imam stipendiju, meni nije palo na pamet da ću ja, izdajničko dete, da je dobijem jer i stric mi je bio još teža stavka za moju biografiju – Labud Kusovac, on je bio protiv Tita.
Upoznali ste Tita?
Tita sam samo video, nisam ga upoznao. Tada se u Narodnom muzeju igrala predstava Sokrat i njegova smrt sa Ljubom Tadićem i Tito i Jovanka Broz su se prijavili da će da dođu da gledaju predstavu. I pošto sam ja čuvao zbirku 18. i 19. veka, u mom depou je stajao divan bidermajerski nameštaj iz kabineta kneza Miloša, neke lepe foteljice, pa dođu drugovi kod mene da me pitaju da li bih dao te fotelje da u njima sede Jovanka i Broz, i ja se našalim, kažem: “Evo divne prilike da metnem rajsnadle na stolice”. Nije prošlo pet minuta, obezbeđenje dođe i izgrde me šta to lupetam.
A u Narodnom muzeju je radila sekretarica Ranka koja je bila “kontrola”, pa joj je moja biografija bila sumnjiva ne toliko zbog oca, koliko zbog strica Labuda koji je bio na crnoj listi kod Tita. Tito je mog strica Labuda poslao na Goli otok, odakle je izašao 1963. nepokretan, kičma mu je skroz otkazala i umro je nekoliko godina kasnije. Sekretarica Ranka je bila tu dok smo se pripremali za dolazak Tita i ja izvalim glupost, kažem: “Ranka, ako bih mogao da ostanem da vidim druga Tita iz prvog reda, možda je to poslednja prilika”, misleći na sebe, a oni mislili kao da će Tito da umre, a i bio je već star, i nagrde me. Moram da kažem da moj utisak o Titu nije bio baš neki: kroz špalir prolazi napuderisan čovek, taj ten, taj puder sve mi je to izgledalo kičasto, proređena kosa, već je popuštao, on je ostao pola sata sa glumcima, ali sam video kako malo po malo tokom predstave stavlja nekoj ženi ruku na koleno, to nije bilo prigodno uopšte. Tito je onda naručio čivas, ali muzej ga nije imao, pa dok su mu doneli, ostao je više od sat i po. Jovanka je valjda videla tu ruku i pozivala ga da idu.
Da li svoje znanje prenosite drugima? Kako se uopšte uči procenjivanje vrednosti umetničkih dela?
Pokušavam, sad mi se javljala Ljubica Miljković, koja je u Narodnom muzeju vodila 20. vek, jako je dobar poznavalac tog perioda. Moja specijalnost su 18. i 19. vek. Meni je blizu devedeset godina i dnevno vidim stotinjak slika pa se nagomilalo znanje. Drugi nisu imali prilike kakve sam ja imao, pa zato s vrata odmah vidim da li slika valja ili ne. Ovaj posao se samo tako uči, iskustvom, ne vredi drugačije.
Da li dolaze studenti kod vas?
Ne, niko ne dolazi, ne zanima ih. Oni zavise od profesora, ne smeju ni da me citiraju jer će pasti na ispitu. Nismo kompatibilni ili ne čitamo na isti način stvari, ne znam, smetam im.
Šta prvo vidite na slici?
Prvo pogledam da li vredi da se bakćem ili ne, mora da bude po zakonima. A posle u slici tražim radnju i šta mene zanima. Ali, curi mi vreme, izvinite, treba da radim. Još nekoliko tekstova treba da uradim, studiju, svašta.
