Kako se nekad kalio čelik

Inženjer građevinarstva Tihoslav Tošić Tića je najveći deo svog radnog veka bio na rukovodećim položajima. On je 40 godina uredno i sistematično vodio beleške, radni kalendar o tome sa kim se poslovno sastajao, koje je tehničke probleme rešavao, gde je službeno putovao i s kakvim razlogom, o razgovorima s političarima, poslovnim ljudima i radničkom kontrolom, o tome ko ga je u novinama napadao i ko se zbog toga izvinjavao, s kim se sudio, koliko su uzeli advokati, koja je priznanja dobio.

Beleške su objavljene u dve knjige pod zajedničkim nadnaslovom „Dnevnik jednog direktora“ – prva, čije delove prenosimo, nosi naslov Razvoj kao izazov, a druga Novi izazovi. To su najčešće kratki zapisi pisani skraćenicama, uz mnogo uskličnika, kao podsetnik: ponedeljak 22. avgust 1983. Dat nalog Simoviću GK da se više okrene postojećim ugovorima (Fruhauf, Long, AJKOF“; petak 23. sa „14 oktobrom“ PPT, FVK i MIN-om napraviti „Udruženi komerc mašinogradnje… „Rudnap da se utopi u to…“) Pažljivom istraživaču one mogu pomoći da razume veze tadašnjih privrednih preduzeća, njihova udruživanja i razduživanja u Jugoslaviji, to sa kojim su se stranim partnerima povezivala, koje su licence kupovala, koje su tehnologije osvajala, na koja su tržišta pretendovala i na koje se političare oslanjala.

„Dnevnik jednog direktora“ je detaljno svedočanstvo o drami naše zaustavljene industrijalizacije, o izazovima i teškoćama, iskorišćenim i propuštenim prilikama, nesvakidašnje lično svedočanstvo, prilog za našu nenapisanu privrednu istoriju.

Beograđanin Tihomir Tošić, sin građevinskog inženjera Dragomira Bate Tošića, unuk građevinskog inženjera Tiosava Tošića, bio je stipendista fabrike „Goša“ iz Smederevske Palanke. Kad je 6. decembra 1958. išao tamo da potpiše ugovor o stipendiji, bila je to tipična palanka – hotel Central, jedini u gradu (ne postoji više, sada je na tom mestu jedna banka), pekara sa odličnim burekom, a na železničkoj stanici, na kojoj se brzi vozovi zaustavljaju na samo jedan minut, prodavnica pogačica s kajmakom i kisele vode… Skoro ceo grad nalazio se s jedne strane pruge, a s druge, fabrika „Goša“. Tošić će kasnije u njoj biti generalni direktor u tri mandata (1975–1985), a 16 njegovih prethodnika ostajalo je na toj funkciji u proseku po 18 meseci. „Takva je Palanka…“

„Goša“ je proizvođač putničkih vagona, prikolica i poluprikolica, mostova, opreme za hidroelektrane, šinskih i drumskih vozila, proizvođač opreme po sistemu „ključ u ruke“ (kao što je fabrika „Merima“ u zemlji ili Robne kuće u Libiji).

Tošić je učestvovao u realizaciji mnogobrojnih značajnih investicija: „Brankovog mosta“ i Gazele i novog železničkog mosta preko Save u Beogradu; železara u Skoplju, Zenici i Smederevu, Nikšiću; industrijskih objekata kao što su „Trepča“, ili „Bor“; hidroelektrana „Podpeć“, „Bajina Bašta“ I, II i III faza (reverzibilna) i HE „Đerdap“, kao i Termoelektrane „Obrenovac“.

Jedan detalj na kraju prve knjige Tošićevih beležaka govori kako je bilo stresno isplatiti plate za 6000 radnika „Goše“, kako se zbog toga tresla i Investbanka… Na kraju prve knjige Tošić beleži da se 2002. godine pri odlasku u penziju setio tog detalja kada je video da njegov ukupni radni staž u „Goši“ u trajanju od 30 godina nije ušao u osnov za penziju (po ranijem sistemu osnov je činilo deset godina s najvećom platom).

Posle „Goše“ Tošić je prešao u Poslovnu zajednicu, a kasnije, „kako je nacrtano u GK SK“, SOUR (za mlađe: Složena organizacija udruženog rada, sada bi rekli, kompanija) Ineks, čiji je predsednik bio u periodu 1985–1989: Izabran je na predlog dugogodišnjeg predsednika Ineksa Aleksandra Čizmića. Prvog radnog dana, predajući mu dužnost, Čizmić mu je rekao: „Ovde reč ne znači mnogo, pa čak ni potpisani ugovor“. A Ivan Stambolić, 18. septembra 1985: „Treba da te podržimo da se Ineks revitalizira“ i „Požuri polako u Ineksu, nema mnogo vremena…“

Da bi 1990. nova politička garnitura zavladala ‘88. oslobodila mesto za svog čoveka u Ineksu, „predložili“ su mu da „razmisli o radu u inostranstvu“, pošto za nauku, kojoj je hteo posle svega da se vrati „ima vremena“. Posle razmišljanja, prihvatio je „predlog“: vodio je spoljnotrgovinsko preduzeće u inostranstvu Ineksamer SAD (1990–1992), koje je bilo u gubicima kad je otišao. Od 1992 do 1996. vodio je američku kompaniju Milikomp, koja je bila 100 odsto u vlasništvu „Goše“, a koja je po savetu američkih advokata osnovana radi nastavka rada kada su Srbiji uvedene sankcije. Od 1996. do 2001. vodio je YUCHI (Jugoslavija–Kina), a u isto vreme bio je i ovlašćeni predstavnik Privredne komore SRJ u Kini.

Iz druge knjige Novi izazovi biramo detalj o ukidanju privrednog predstavništva u Kini i o tome kako tom privredniku na kraju bogate karijere jedan naš diplomatski činovnik u Pekingu 2001. kaže da nije bilo potrebe da bude pozvan na večeru s potpredsednikom vlade SRJ Miroljubom Labusom, inače plaćenu novcem YUCHI-ja. Tošić to beleži sa zrnom humora, a njegova priča se zapravo zaokružuje sa više gorčine u samom uvodu: „Sreo sam skoro u krugu ‘Goše’ starog radnika, jednog iz nekadašnjeg udarničkog stroja, u čijem sam oku video suzu: ‘Od onakve fabrike…’ Reč mu je zastala u grlu… Na ulazu u fabriku ne sijaju više ni ona četiri plava slova…“ Uklonili ih.

(Tihoslav Tošić: Dnevnik jednog direktora I – Razvoj kao izazov, Dnevnik jednog direktora II – Novi izazovi, Ekonomski institut 2010.)

Tito: na ovaj potpis banke više ne daju kredit

Četvrtak, 30. decembra 1966.

Članak u „Borbi“ i „Politici“ o emisiji „Aktuelni razgovori“, u kojoj je učestvovao i predsednik Tito.

Kad sam drugu Titu bio predstavljen kao mladi inženjer „Goše“ (30 godina) upitao me je da li je tamo još uvek Čeda Adamović (poslovođa „Jasenice“ iz tog doba). Kad sam potvrdio da još uvek radi kao savetnik u „Gošinoj“ fabrici vagona, drug Tito mi je rekao: „Pozdravi mi druga Čedu!“

Posle emisije „Aktuelni razgovori“ koja je bila veoma aktuelna i koju je znalački vodio Jovan Šćekić, urednik TV Beograda, za sve učesnike u razgovorima bio je priređen zajednički ručak. Domaćin je bio predsednik Tito.

Pri kraju ručka, u vreme kada se služila kafa, prišao sam drugu Titu i zamolio ga za autogram.

Svi su bili zatečeni i sa zebnjom su očekivali ishod. Tito je uzeo naliv pero i rekao: „Ako hoćeš da uzimaš neki kredit, znaj da banke više ništa ne daju na ovaj potpis!“ I onda mi je dao autogram na parčetu kartona kojim je bilo obeleženo moje ime, radi rasporeda sedenja za stolom.

Sa drugom Titom sam se susretao sedam puta u različitim prilikama i povodima:

Pula. „Aktuelni razgovori“. Ponedeljak, 26. 12. 1966.

Skoplje. Puštanje u rad Železare „Skoplje“. Nedelja, 20. 10. 1967.

Beograd. Poseta gradilištu mosta Gazela. Četvrtak, 16. 11. 1967.

Beograd: Puštanje u saobraćaj mosta Gazela. Petak, 4. 12. 1970.

Smederevska Palanka. Poseta druga Tita „Goši“. Sreda, 25. 11. 1970.

Kusjak. Otvaranje radova na HE „Đerdap II“. Subota, 3. 12. 1977.

Smederevska Palanka. Poseta druga Tita „Goši“. Ponedeljak, 2. 10. 1978.

Jovanka Broz: Ima li neki podupirač na sredini Gazele?

Petak, 17. novembar 1967.

Kada je drug Tito sa suprugom Jovankom posetio gradilište mosta Gazela u Beogradu (16. 11. 1967) bio sam prisutan kao predstavnik jednog od izvođača izrade čelične konstrukcije mosta (pored MIN-a) i montaže (pored Mostogradnje).

Posle izlaganja glavnog projektanta mosta prof. dr Miše Đurića o karakteristikama objekta i značaju mosta za rešavanje problema saobraćaja u Beogradu, drugarica Jovanka je, gledajući most, kako elegantno, bez oslonca u reci, preskače Savu, upitala prof. Đurića:

„Da li ste predvideli neki ‘podupirač’ u sredini raspona mosta? Za svaki slučaj!“

Profesor Đurić je strpljivo i detaljno objasnio da to nije potrebno i da je most siguran i bez „podupirača“!

Pošto je, očigledno, imala drugačije mišljenje, drugarica Jovanka je dodala: „Proverite vi to, meni bi sa podupiračem to bilo sigurnije!“

Posle tri godine, pred samo puštanje mosta u saobraćaj, u vreme ojačavanja i sanacije (izbočenih limova) nisam mogao da se ne setim ovog razgovora…

Četvrtak, 1. oktobar 1970.

Prešao sam na rad u „Direkciju za projektovanje i izgradnju mostova“ u Beogradu, na radno mesto „višeg samostalnog projektanta“. U toku prvog radnog dana, obavio sam obilazak mosta Gazela (sa inž. Borom Todorovićem – Direkcija za mostove).

Petak, 2. oktobar 1970.

Obilazak ostalih objekata na autoputu – sa inž. Jeličićem: Tošin bunar – Transverzale l, II i III, prilazi Gazeli sa leve obale (Novi Beograd), Mostarska petlja, Autokomanda, Ustanička ulica i dr.

Utorak, 10. novembar 1970.

Počeo tehnički prijem objekata na Autoputu i mosta Gazela.

Subota, 28. novembar 1970.

Telefonski poziv iz Direkcije za izgradnju mostova. Direktor, inž. Božidar Kalajdžić, tražio je da hitno dođem u Direkciju i rekao mi da je već poslao kola za prevoz.

Bilo je to uoči praznika, Dana Republike, te nisam očekivao nikakav poziv… Pogotovo što je već bila skoro ponoć!? Na liniji je bio tadašnji direktor Direkcije za mostove, inž. Božidar Kalajdžić. Tražio je da „hitno dođem u Direkciju“ i da je „već poslao kola“ po mene…

Pošto sam obično na posao išao gradskim prevozom (trolejbusom) ili pešice (relacija Slavija – Sremska 6, blizu palate „Albanija“), znao sam da se nešto ozbiljno dogodilo.

U Direkciju su već bili stigli projektanti mosta Gazela, na čelu sa profesorom dr Mišom Đurićem – glavnim projektantom. Takođe, stigli su i profesor dr Nikola Hajdin i inženjer Ljuba Jevtović – koji su pozvani, kao poznati projektanti čeličnih mostova, radi konsultacija! Znači, sve sami eksperti za čelične mostove…

Posle kraćih razgovora i analiza – sve je bilo jasno! Razlog za „izbočavanje“ limova glavnih nosača je bio u tome, što nije uzeta u obzir tzv. transverzalna sila, čije je dejstvo dovelo do izbočavanja! Kad je to utvrđeno – brzo je postignut dogovor o načinu sanacije čelične konstrukcije mosta.

A sve je počelo ovako: neposredno pred završetak montaže mosta i puštanja mosta u saobraćaj, poslovođa Mostogradnje je prilikom redovnog obilaska radova uočio da su se vertikalni limovi glavnih nosača, u okolini gde se kosa podupirala sa glavnim nosačem mosta – izbočili! I to na sva četiri mesta – istovetno! Očigledno da je delovala neka sila (naprezanje), koja statičkim proračunom nije uzeta u obzir. Naravno, nastala je prava uzbuna.

Pošto je puštanje mosta u saobraćaj planirano za prve dane decembra, znači kroz nekoliko dana, to je bilo neophodno da se ova deformacija hitno sanira! Iako je Mostogradnja, koja je obavila montažu čelične konstrukcije mosta, imala u Batajnici sasvim solidnu radionicu za izradu čeličnih konstrukcija (uglavnom rezervoara i lakih konstrukcija), ocenjeno je da će to najbrže uraditi fabrika u Palanci! I zato sam, kao doskorašnji direktor te fabrike, koja je izradila polovinu čelične konstrukcije mosta – bio i pozvan! Trebalo je sve dodatne elemente za sanaciju mosta napraviti u toku noći i sutradan montirati (!?) kako bi se na vreme obavilo probno opterećenje mosta, zakazano za 2. decembar, i puštanje mosta u saobraćaj, kako je planirano (4. 12. 1970).

Naravno, odmah sam krenuo kolima za Palanku. Pre polaska sam javio telefonom mom ranijem poslovnom sekretaru, Radetu Radosavljeviću, nekadašnjem šefu ađustaže, koji je odlično poznavao tu vrstu posla, da odmah odabere i pozove u fabriku sve radnike koji će biti potrebni da se ovi, dodatni elementi, izrade u toku noći! Celu noć niko nije spavao, a ja sam zajedno sa kolegom Momirom Pavlićevićem, koji je već bio u fabrici i po uputstvu prof. dr M. Đurića, crtao detalje limova za ojačanje i montažne veze, organizovao kompletnu proizvodnju u trećoj smeni u „Goši“.

U toku noći, oko 400 radnika – koliko je „podignuto na noge“ –izradilo je potrebnu dodatnu konstrukciju za ojačanje mosta i naravno, sutradan (do 11h), sve je bilo isporučeno na gradilište! Radnici „Goše“ i MIN-a, svako na svojoj strani mosta, uz pomoć radnika Mostogradnje, koji su pomagali u dopremi materijala na lice mesta, to su odmah montirali i time ojačali most, da bi za par dana, tačnije 4. 12. 1970, most i bio pušten u saobraćaj!

U prisustvu predsednika SFRJ, Josipa Broza Tita, mnogobrojnih zvanica, projektanata i izvođača radova, most je pustio u saobraćaj Branko Pešić, gradonačelnik Beograda.

Naravno, to je bio događaj od velikog značaja za Beograd, kao glavni grad Federacije.

Međutim, i pored svečanog trenutka, nisam mogao, a da se ne setim pitanja koje je drugarica Jovanka postavila prilikom posete gradilištu mosta tri godine ranije (16. 11. 1967), kad je predložila da se „ugradi podupirač“…

Nedelja, 29. novembar 1970.

Praznik Dan Republike. Rad u fabrici „Goša“ na izradi delova za ojačanje čelične konstrukcije glavnih nosača mosta Gazela…

Ponedeljak, 30. novembar 1970.

Završetak izrade delova u „Goši“ i isporuka na gradilište u Beograd.

Sreda, 2. decembar 1970.

Probno ispitivanje mosta Gazela.

Petak 4. decembar 1970.

Puštanje mosta Gazela u saobraćaj – 11h.

Barter aranžman: Juhe, vinjak, novosadski i „Brankov most„…

Sreda, 25. novembar 1970.

Poseta druga Tita „Goši“. Prisustvovao sam razgovoru političko-privrednog aktiva opštine i „Goše“ sa predsednikom SFRJ, drugom Titom, koji je tog dana posetio Metalurški kombinat (železaru) u Smederevu i „Gošu“. Razgovor je održan u sali Radničkog saveta „Goše“ u Smederevskoj Palanci.

Pored predsednika Tita, u poseti „Goši“, bili su i najviši predstavnici Srbije, podunavskog regiona i opštine Smederevska Palanka, među kojima Dragoslav Draža Marković, predsednik Predsedništva SR Srbije i dr Milenko Bojanić, predsednik Izvršnog veća Skupštine SR Srbije.

Razgovor je tekao po uobičajenom protokolu. Najpre je domaćin, inženjer Miodrag Radojković, generalni direktor „Goše“, pozdravio visoke goste i izneo osnovne podatke o poslovanju „Goše“.

Pošto je tada bilo aktuelno pitanje izgradnje mosta preko Dunava u Novom Sadu, poznatog kao Most Slobode, za koji je odlučeno da se čelična konstrukcija uveze iz Mađarske, inženjer Radojković je u toku izlaganja naveo primer tog objekta i izrazio veliko nezadovoljstvo radnika „Goše“, što se ovakvi objekti (mostovi) uvoze, navodeći, pri tome, značajne reference domaće industrije u oblasti mostogradnje. U jednom momentu je rekao i „bar to znamo da radimo!“ Naveo je i primer mosta Gazela, čija je izgradnja poverena domaćoj industriji i koji su „Goša“, MIN i Mostogradnja – završili uspešno i pre roka! Naveo je i pismo koje su „Goša“ i MIN pisali Draži Markoviću sa molbom da „spreči“ ovakav uvoz, ali do bilo kakve reakcije nije došlo…

Inače, „konstrukcija posla“ je bila vrlo jednostavna. Spoljno trgovinska firma Geneks napravila je tzv. vezani posao. Izvezla je proizvode iz „Podravke“ (razne juhe) i Rubinov vinjak iz Kruševca, a Mađari su to „platili“ izvozom čelične konstrukcije za Most Slobode u Novom Sadu!?

Kao što se vidi: Mađari su nabavili robu koju nemaju i zaposlili svoju industriju, koja nije imala dovoljno posla! Očigledno da je tamo država dobro obavljala svoju funkciju…

Po završetku izlaganja direktora „Goše“, razgovor je započeo predsednik Tito. Shvatajući žalbu rukovodstva „Goše“, u vezi sa uvozom mosta, kao zamerku rukovodstvu Srbije, rekao je kratko, obraćajući se drugovima Markoviću i Bojaniću da će to da rasprave, po povratku u Beograd i to u „najužem krugu“!

Međutim, Bojanić je odmah, komentarišući izlaganje direktora „Goše“ u vezi sa tim poslom, odgovorio: „Šta je tu loše?“, a i Dragoslav Marković je, takođe, reagovao na komentar druga Tita: „Nema šta da se posebno razgovara. Sve što imamo, treba javno i otvoreno da kažemo!“

Naravno, atmosfera se odjednom pokvarila, a i razgovor je uzeo neželjeni tok! Direktor je pokušao da sve to „izgladi“ izjavom: „Valjda takve stvari neće više da se dešavaju“, ali je, i pored svega, ostao „gorak ukus“ kod svih prisutnih. Očigledno da rukovodstvu Srbije nije bilo prijatno „zbog ove prozivke“, a i njihov odnos prema „Goši“, posle ove posete, nije bio isti!

Utorak, 20. april 1971.

Sastanak sa inženjerom Danilom Dragojevićem – Direkcija za izgradnju mostova. Razgovarali smo o mogućnosti da IMO (Industrija mašina i opreme, tadašnje Združeno preduzeće Industrije „Đuro Đaković“ Slavonski brod i „Goša“, Smederevska Palanka, prim. red.) ponudi kompletnu izgradnju mosta u produžetku Brankove ulice (izradu i montažu), jer montaža ne zavisi od plovne dizalice. Takvu dizalicu je imala samo GP Mostogradnja. Montaža konstrukcije „proširenja“ (u stvari novog mosta) – obaviće se sa postojećeg (starog) mosta!

Kako je saobraćaj između starog dela grada i Novog Beograda sve brže rastao, jedino rešenje je bilo da se postojeći most preko reke Save u produžetku Brankove ulice – što više proširi! Takva je odluka i doneta! Za javnost i u medijima se govorilo i pisalo kao da se radi samo o „rekonstrukciji“, odnosno, „proširenju postojećeg mosta“.

Međutim, paralelno sa postojećim mostom, izgrađen je potpuno novi most, nazvan – proširenje! Onda su, postojeći i novi most međusobno povezani u jednu celinu i deluju kao jedan most! Da su u pitanju dva mosta spojena u jedan, svaki posmatrač može lako da uoči, ako pogleda konstrukciju mosta odozdo! Čak su i glavni nosači potpuno različiti. Stari ima otvoren presek u obliku slova P ćirilicom, a novi – tzv. sandučasti presek.

Taj most, kao i Most Slobode u Novom Sadu, Geneks je nameravao da realizuje kao „barter“ ili „vezani posao“ – po već uhodanoj konstrukciji („izvoz vinjaka za uvoz čelične konstrukcije“!). U tom slučaju domaća industrija bi, kao u slučaju Mosta Slobode, ostala bez posla! To je, tada, uz veliko zalaganje Grada, na vreme osujećeno, ali je na mostu preko Dunava u Novom Sadu slična konstrukcija posla („barter aranžmana“) – ipak, realizovana!

Vizija Kosova i profesori iz Albanije

Petak, 13. jun 1975.

Priština. Privredna komora Kosova – Avdi Bakali, predsednik komore (stariji brat Mahmuta Bakalija) sa saradnicima i delegacija IMO – Bogdan Crnobrnja -IMO, A. Milović – „Đ. Đaković“ i T. Tošić – „Goša“). Na sastanku je najpre B. Crnobrnja izneo stanje mašinogradnje u SFRJ (kao predsednik Odbora za plan Skupštine SFRJ) i pitao:

1. Šta od naših programa da razvijamo na Kosovu? i

2. Šta od poslova možemo da dobijemo? Kao komentar, dodao je da je „mašinogradnja moćno oružje – nesvrstanih“!? Zaključak – da odmah pošaljemo merodavnu ekipu na Kosovo radi realizacije ovih dogovora.

Orahovac. Poseta fabrici poliestera „18 novembar“ (B. Crnobrnja i T. Tošić – IMO, A. Bakali, R. Sapundžija – „Bankos“ (Banka SAP Kosova), Sinan Hasani – potpredsednik Savezne skupštine SFRJ i Umberto Bitići – “ Balkan“, Suva Reka);

Suva Reka. „Balkan“ – Bajram Bitići. Razgovor se odnosio na kooperaciju. Avdi Bakali je predložio i zajednički nastup „Goše“, „Balkana“ i „Čelika“ – na tržištu. Dalje, ukazao je „da ‘Đ. Đaković’ već deset (10) godina obećava da dođe sa nekim programom na Kosovo, pa ništa“!?…

– EI – Niš je izgradio na Kosovu pogon za elektromotore i sada pokrivaju – gubitke! Isto je i sa fabrikom pegli. Kapaciteti se koriste sa svega 20 odsto.

– Ukupna trgovina (kupovine) Kosova iznosi 300 mlrd dinara! Moramo kupovati više robe iz SAP Kosovo! Kosovu je veliki problem da plasira svoje proizvode.

– Sve poslove u oblasti čeličnih konstrukcija na Kosovu rade: Fakom – Skoplje i Metalno – Zenica. Mora se i mašinogradnja – poboljšavati.

– Od silosa – samo smo gradili betonske („Ramiz Sadiku“), jer smo uveli – tipizaciju!? Za uvoz opreme mora se obezbediti 30 odsto izvoza!

– Kosovska Mitrovica radi manje prikolice (traktorske prikolice – prim. T. T). Mi imamo radnu snagu i struju – to može da bude osnova za višegodišnje angažovanje na Kosovu!

– Trepča. Izneo je da i Trepča ima pogon za proizvodnju rudarske opreme!? Ali je dodao da se sa njima može zajednički nastupati na svetskom tržištu.

– Uroševac – ima fabriku šavnih cevi prečnika 500 – 2000 mm.

– Podujevo – ima OOUR EI – Niš. Ima i Poliester (rade kablovske glave i druge elemente za građevinarstvo). Imamo i livnicu kapaciteta 6000 tona /god., a koristimo je samo oko 1000 tona!

– Peć – imamo presu, jednu od četiri najveće u Evropi. Uopšte se ne koristi!?

– Zaključak: Dogovoreno je da u saradnji sa Privrednom komorom Kosova obiđemo sve ove pogone. Centralno pitanje je podizanje jednog pogona na Kosovu kroz zajedničko ulaganje. I Kosovu se ne može „pomoći“ samo ako ga tretiramo kao tržište, već je važno – kako se kapaciteti na Kosovu koriste!

Posle obavljenih privrednih razgovora, domaćini su želeli da nam pokažu i turistički centar na Brezovici. Tu smo uveče bili u društvu i sa Mahmutom Bakalijem, predsednikom SK SAP Kosova i tadašnjim prvim političarem Kosova.

Razgovor sa M. Bakalijem je bio zanimljiv i informativan. Bakali je završio sociologiju i iznosio je neka svoja viđenja i planove budućeg razvoja Kosova. Posebno se zadržao na školovanju kadrova. U jednom trenutku, kada se sasvim „otvorio“, izneo je podatak, da je „uspeo“ da obezbedi da profesori univerziteta iz Tirane – Albanija – dolaze u Prištinu i predaju svoje predmete studentima Kosova… Čak su i svi udžbenici na albanskom jeziku dolazili iz Albanije… Dok nas je informisao o ovim „novostima“ bio je jako zadovoljan, pa čak i pomalo euforičan… Verovatno je i zbog prisustva Bogdana Crnobrnje detaljnije iznosio svoju viziju Kosova…

*Posle tri decenije Kosovo je proglasilo nezavisnost! (prim. autora)

Dženeralelektrik i SAP Kosovo (beleška)

Četvrtak, 18. oktobar 1979.

Njujork. Sastanak sa firmom Dove Conveyor koju nam je preporučila firma Joe Mfg., kao i naš konsultant mr Brus Pejn. Firma ima svega 75 zaposlenih i godišnju prodaju od 5 miliona USA dolara! Posebno su prof. dr Đokić i mr Trajković razmatrali detalje proizvodnje i funkcionisanja trakastih transportera koje oni proizvode. Dali su nam kompletan tehnički opis i prospekte ovih transportera.

Razgovori u Progresu radi formiranja dnevnog reda za posetu firme Dženeralelektrik.

Sa naše strane, u razgovoru su učestvovali: dr Miodrag Čeperković – direktor Progresa, i predstavnici „Goše“ (pored T. Tošića, dr J. Presburger, mr Ivan Trajković, Dragana Brzaković, dipl. el. inž. i prof. dr D. Đokić sa Rudarsko-geološkog fakulteta). Tom prilikom smo obavešteni da se Dženeralelektrik sprema za značajnu posetu SAP Kosovu!?

Naime, potpredsednik firme Dženeralelektrik i generalni direktor International Trading Services Operation gospodin Stathakis će boraviti 31. 10. i 1. 11. 1979. na Kosovu. Biće primljen i kod predsednika Skupštine Kosova Duška Ristića.

Predmet razgovora delegacije Dženeralelektrika, na Kosovu su:

Prvo – dubinska eksploatacija metalnih ležišta (konkretno se misli na Trepču);

Drugo – razvoj metaloprerađivačke industrije Kosova;

Treće – klasifikacija ugljeva, automatska obrada podataka i ispitivanje prerade uglja u gas.

Očigledno da američke firme poklanjaju veliku pažnju nalazištima ruda metala i uglja na Kosovu i mogućnostima njihove eksploatacije.

Rat, irački vagoni i iranske prikolice

Petak, 6 januar 1984.

„Goša“. Prijem delegacije IRAN KAVEH-a (kupci niskonosećih poluprikolica – 3775 kom.! Izvozni posao oko 22,5 miliona USD).

„Goša“ – Pregovori sa delegacijom iranske firme „Iran Kaveh“ o saradnji u proizvodnji prikolica.

Za vreme iransko–iračkog rata imali smo dosta posla. Naime, Iračanima smo radili specijalni putnički voz (posebna kompozicija, uključivo „salon vagon“ – za Sadama Huseina, njihovog predsednika)!

U isto vreme Iran je poručio enormnu količinu specijalnih plato-poluprikolica (nose tenkove i teške mašine). Cela Evropa je bila zainteresovana za taj posao, a rok je bio izuzetno kratak (4 meseca)! Trebalo je za to vreme nacrtati, poručiti materijal iz železara, napraviti i isporučiti robu!

Mi smo sve te uslove prihvatili i organizovali posao tako da smo sve uradili u roku kvalitetno! Naravno, angažovali smo i druge fabrike da nam pomognu.

Iranski kupac je lako prepoznao da su u pitanju priključna drumska vozila, po licenci američke firme „Fruehauf“ (Fruhof). Međutim, pošto sa Amerikancima nisu imali dobre odnose, (posle zbacivanja Reze Pahlavija), to su postavili uslov da na robi koju isporučujemo piše samo „Goša“. Mi smo, po licencnom ugovoru sa firmom „Fruehauf“, imali pravo da koristimo tri varijante natpisa: „Goša – Fruehauf“, samo „Fruehauf“ i najzad samo „Goša“! Tako smo prevazišli i ovaj problem.

Prilikom posete njihovih predstavnika pojavio se još veći problem!? Mi smo u istoj hali proizvodili – vagone za Irak i poluprikolice za Iran!

Da bi se to „sakrilo“, morali smo da postavimo specijalnu „zavesu“ od visokih panoa.

Međutim, istina se, izgleda, i ne može sakriti! Prolazeći kroz pogon, njihov nadzorni organ je nekako primetio i putničke vagone za Irak! Poznao ih je po zelenoj boji, a i natpisima – koji su već bili ispisani… Nismo znali kako da se postavimo!? Problem je rešio naš kupac iz Irana.

Rekao je dosta ironično: „Šta će im vagoni, kad ćemo mi sve to da uništimo – bombardovanjem“… I mi smo se „snašli“ i u šali rekli: „U tom slučaju, verovatno će da poruče novu količinu vagona“, i svi smo se nasmejali i na tome se sve završilo!

TV stub na Avali

Nedelja, 29. mart 1964.

Montažu antenskog stuba – čeličnog dela TV tornja na Avali monteri su obavili u proleće 1964, po završetku betonskih radova na stubu. Dužina čeličnog stuba je iznosila 68 metara, a težina 23 tone. Montaža je započeta na visini od 136 metara od zemlje, dokle je bio betonski deo stuba. To je prvi objekat ovakve vrste – gde se počinje montaža sa ove visine. (Tošić je rukovodio izradom ovog TV stuba u fabrici, zajedno sa šefom montaže Živojinom Nikolićem, a kao upravnik Pogona montaže brinuo je o montaži čeličnog dela. Rok završetka radova je bio 1. maj 1964. Posao je obavljen u roku.)

Krcun

Petak, 29. maj 1964.

Poseta Slobodana Penezića Krcuna, predsednika Izvršnog veća SR Srbije „Goši“, radi uvida u stanje izrade opreme za HE „Bajina Bašta“. Posebno podržao nastojanja „Goše“ da osvoji proizvodnju modernih putničkih vagona i hidromehaničke opreme.

Pazi ti na Peru, ja sam ovde radio...

KADROVI: Lazar Koliševski…

Prilikom jedne od ranijih poseta drugova Petra Stambolića i Lazara Koliševskog fabrici „Goša“, imao sam dužnost da ih provedem da obiđu pogone. U mostovnoj radionici, gde je po običaju bilo mnogo postavljenog raznog materijala čak i na stazama za kretanje, u momentu kada smo prolazili pored radnih mesta „šablonera“ (crtači dimenzija po metalu), držao sam ih ispod ruku, za svaki slučaj. Hala nije bila najbolje osvetljena, jer je radio manji broj radnika u drugoj smeni. Pošto je već padao mrak, upozorio sam druga Lazu da pažljivo gleda ispred sebe…

Na to mi on reče: „Pazi ti na Peru, jer on ne vidi baš najbolje! Za mene ne brini, ja sam ti ovde radio!?“

Kasnije mi je objasnio da je neposredno pred rat (1940) morao da pobegne iz Kragujevca u Palanku, jer su mu već bili na tragu i da se zaposlio u fabrici „Jasenica A.D.“, kao šabloner u mostovnoj radionici i da je radio na istom radnom mestu, pored koga smo, upravo, prolazili!

Pored druga Tita i Lazar Koliševski je bio predsednik SFRJ. Tako su dva predsednika SFRJ radili u fabrici „Jasenica“ (kasnije „Kosmaj“, pa „Goša“)…

(Fabrika za opravku i rekonstrukciju železničkih vagona „Jasenica“ osnovana je 1923. kao akcionarsko društvo, kasnije je prešla u vlasništvo francuske firme „Loren“. Neposredno posle rata (1949) odlukom vlade FNRJ fabrika je preimenovana u „Kosmaj“. Ime „Goša“ dobila je 1950, po Dragoslavu Đorđeviću Goši, radniku te fabrike i narodnom heroju, prim. red.)

…i Petar Stambolić

foto: Draško Gagović

DOK SE GRADILO: Jovanka je pitala da li Gazeli treba podupirač

NADZORNI ORGAN: Josip Broz Tito, bivši radnik »Goše« foto: dokumentacija »borba«

DO SADA NEOBJAVLJENO: Slobodan Milošević, Ivan Stambolić, »Goša« i drugi na putu u SAD