Neobično je, makar naizgled, što racionalistički orijentisan zapadni čovek danas, u doba dominacije informatičke kulture, za svoju neurotičnost traži lek i pomoć u ezoteričnim delima “mračnog” Karla Gustava Junga. Kada, međutim, bolje upoznamo njegovo delo, shvatićemo da se u njemu nalaze odgovori na brojne dileme i probleme koji muče savremenog zastrašenog, anomičnog i destabilizovanog savremenog čoveka.
Upravo u tim “anahronim”, “ezoteričnim” knjigama o alhemiji, religiji, mitovima, snovima i arhetipskim simbolima, savremeni čitalac nalazi ono što mu nedostaje za bolje razumevanje sveta, kao i sebe samoga, svog unutrašnjeg univerzuma. Ono što je nedokučivo za budni um, dokučivo je za zaspali um, koji tka snove.
Jungu su dolazili i ljudi koji nisu bili klinički neurotični, nego su patili od osećanja besmisla. Jednom takvom pacijentu Jung je rekao: “Dragi gospodine, ja ne znam ništa više od Vas o smislu sveta ili Vašeg života. Obratitite se iskusnom i mudrom hiljadugodišnjem Starcu, koji je u nama, spreman je da nam se javi u snovima. Pitajte njega, a kada usnite san, dođite na analizu”.
Jungovi govori i odgovori u doba svetske društvene i političke krize
Jung se osim patologijom pojedinca, pronicljivo i posvećeno bavio i odgonetanjem prirode društvene patologije i nastojao je da u burnim vremenima pruži odgovor na nacionalističko kolektivno ludilo koje je pretilo da preplavi i uništi ličnost – najviše ljudsko dostignuće. O tome je Jung ostavio dragocenog traga u mnogim svojim esejima i knjigama, a posebno u knjizi nastaloj od transkripata njegovih predavanja, razgovora, kao i zapisa savremenika o susretima s njim – Govori K. G. Jung: intervjui i susreti (prir. V. Makgvajer i R. F. K. Hal) (Fedon, 2022).
Tridesetih godina 20. veka, Jungovi savremenici – baš kao i mi danas – potreseni događajima u Evropi (Rusiji, Španiji, Nemačkoj, Italiji), zbunjeni, razočarani i uplašeni, pitaju se “vredi li ovako živeti kad su se sve vrednosti u koje su verovali urušile… Pitaju se može li se još uvek govoriti o progresu civilizacije”. Na ovo Jung, između ostalog, odgovara: “Što se tiče sadašnjih nevolja, ne smemo zaboraviti da je čovečanstvo kroz slične situacije prošlo više nego jednom, dokazujući da u dubinama nesvesnog poseduje izvanredan adaptivni sistem”. Kada je pojedinac u krizi, on se obraća upravo tom drevnom sistemu u dubini psihe. “Pacijent i ja se zajedno obraćamo tom čoveku od dva miliona godina koji obitava u svakom od nas. Na kraju krajeva, većina naših poteškoća potiče od gubitka kontakta s našim instinktima, s tom prastarom ali nikad nezaboravljenom mudrošću koju čuvamo u sebi” (Jung, “Čovek od dva miliona godina”, u Govori K. G. Jung)
Višedecenijska klinička praksa otkrila je tvorcu analitičke psihologije da sve češće kod sredovečnih ljudi preovlađuju psihički poremećaji poput osećanja praznine, beznađa, kao i neuroze koje nemaju svoj koren u osujećenju seksualnog nagona, nego u nezadovoljenim religioznim ili umetničkim potrebama. Kroz terapeutski rad sa hiljadama pacijenta, kaže Jung, “uverio sam se da je psihološki problem današnjice duhovni, religijski problem. Današnji čovek je gladan i žedan bezbednog odnosa sa psihičkim silama u sebi samom. Njegovoj svesti, koja u strahu uzmiče pred teškoćama savremenog sveta, nedostaju umirujući duhovni zahtevi. Usled toga je neurotičan, bolestan, uplašen. Nauka mu govori da nema Boga i da je materija sve što postoji. To je ljudski rod lišilo onoga što mu pomaže da procveta, osećaja blagostanja i nalaženja sigurnosti u sigurnom svetu”. Srednjovekovni čovek je imao skladan i lep odnos sa Bogom. On je živeo u svetu koji je doživljavao kao smislen, pravedan i bezbedan. “Bog je bdeo nad svakim stvorenjem na zemlji; nagrađivao je dobre a kažnjavao rđave. /…/ Njegove molitve neko je čuo. Bio je duhovno zbrinut”. Za razliku od srednjovekovnog, savremeni čovek, koga razum uči da nema Boga koji se o njemu stara, lišen je nade, ispunjen strahom i strepnjom, nesiguran i usamljen. Umesto Boga, njegovo božanstvo je materijalno – novac, zlato (Jung, Govori K. G. Jung, 2022).
Moderni čovek, lišen mašte i mitskih tvorevina, odsečen je od svoje najdublje, arhetipske prirode. Jung je često ukazivao koliko je pogubno gušiti maštu ljudi i tako, preteranim razvojem svesnog i racionalnog stava, stvarati neravnotežu u psihi. Svaki pokušaj iskorenjivanja mitova je ne samo iluzoran nego i vrlo opasan poduhvat, o čemu svedoči uspon totalitarnih ideologija u Evropi 20. veka, kao i Drugi svetski rat.
Kao rezultat potiskivanja mitotvoračkog mišljenja i slabljenja hrišćanskog mita, u Nemačkoj je 30-ih godina 20. veka iz kolektivnog nesvesnog Nemaca izronio mit o starogermanskom božanstvu Votanu. Prema Jungu, nacizam je rezultat regresije masa na arhetipove kolektivnog nesvesnog (Jung, Civilizacija na prelasku, 2006). Posle razočarenja u hrišćanstvo, arhetip krvožednog Votana pojavio se iz podzemlja germanske psihe i zaposeo kolektivnu svest izazivajući “pomamu, ludilo Nemaca”, furor teutonicus. On je drevni bog mahnitosti, vođa “besnih ratnika”, koji spopada ljude i izaziva u njima nemir, demonski bes i destruktivnost.
U Jungovom umu, na osnovu kliničkog iskustva, kao i na osnovu proučavanja burnih i tragičnih socijalnih zbivanja u trećoj deceniji dvadesetog veka, sve jasnije sazreva misao o značaju psihologije kao nauke koja mu otkriva da je najveća opasnost za čoveka on sam!
“Najstrašnija opasnost sa kojom čovek mora da se suoči jeste moć njegovih ideja. Nijedna kosmička sila koja se obrušila na Zemlju nikada nije ubila deset miliona ljudi za četiri godine: čovekova psiha jeste. I može to opet da učini”, upozorava Jung. I dodaje: “Plašim se samo jednog – ljudskih misli (…) Svi smo mi podložni masovnoj zarazi. Te epidemije su jače od pojedinca. A pojedinac je njihova žrtva. Urla, paradira i pretvara se da je vođa, ali je zapravo žrtva. Masovna bunila su izlivi bioloških i duhovnih sila iz dubina psihe. Okrenimo oko svesti ka unutrašnjosti psihe da bismo otkrili šta se tamo krije (…) Savremeni čovek mora potpuno osvestiti strahovite opasnosti koje se kriju u masovnim pokretima”, kaže Jung u jednom intervjuu 1934. godine.
U vremenima političke pometnje i društvene krize, upozoravao je Jung 1933, ljudi se osećaju uznemireno, zbunjeno i tada im je potrebna pomoć psihologije, koja može da ih osvesti, da im pomogne da vaspostave stabilan, celovit pogled na svet i da povrate veru da je moguće pronaći smisao života. Ukoliko u tome ne uspeju, ljudi postaju žrtve hipnotičkog dejstva masovnih pokreta, čija će ih ideologija i iracionalna snaga nadvladati i učiniti svojim oruđem. Zato, da bi se čovek odupro kolektivnom ludilu, psihologija naglašava da su posebno danas “razvoj i samoostvarenje individue potrebniji nego ikad” (Jung, “Intervju za Radio Berlin”, u Govori K. G. Jung, 2022).
U vreme velike frustracije i očajanja Nemaca, pojavio se Hitler kao arhetip Spasioca, arhteip Vođe koji ima svetu misiju da ujedini i spase nemački narod.
Prema Jungu, postoje dva različita tipa diktatora: tip poglavice i tip vrača. Adolf Hitler je bio tip vrača, vidovnjaka, šamana, mistika, proroka, koji ima numinoznu snagu, jer mu je masa pridavala natprirodne snage i božansku prirodu. On je glasnogovornik bogova, medijum kroz koji se obelodanjuje Božja volja, koji mu se javlja u vidu otkrivenja u osami ili u snovima. Musolini i Staljin su diktatori tipa plemenske poglavice ili cara, koji se oslanjaju na svoju fizičku silu ili na oružane snage. “Hitlerova moć nije politička; ona je magijska” (Govori Jung). On je svoju harizmatsku, magijsku moć crpeo iz snage 80 miliona Nemaca koji su ga deifikovali, a čije je težnje, osećanja, namere i želje on, kao hipersenzitivan medijum intuitivno osećao, artikulisao i zatim ih ostvarivao. Bez nemačkog naroda, Hitler je ništa.
Njegova hipnotička, opčinjavajuća moć počiva i na tome što je on u dosluhu sa svojim kolektivnim nesvesnim i što ga pušta da ga ono vodi. Hitler osluškuje poruke svog kolektivnog nesvesnog i pokorava im se, odnosno pretvara ih u delo. On se često poziva na Glas koga sledi, a to je glas 78 miliona Nemaca, koji ga obožavaju i čine moćnim. Kolektivno nesvesno je proždralo celokupnu njegovu ličnost, te on zato i nema ličnost, nema individualnost. On je – Nemačka.
Hitler nikada nije uspeo da uspostavi ispravan i zdrav odnos sa Animom, ženskom predstavom u nesvesnom, i upravo zato ga je ona zaposela. Otud je on neskladan, nestabilan, destruktivan i opasan, a ne kreativan, skladan i uravnotežen (“Jung postavlja dijagnozu diktatorima”, intervju, 1939).
Jung pomaže savremenim ljudima da društvene, duhovne i psihološke krize svog vremena i svoje kulture sagledaju iz jedne šire, istorijske, preistorijske i svevremene, kao i transkulturalne, arhetipske perspektive. On im govori da njihovi savremeni problemi i teškoće nisu nastali danas i ovde, kao i da ono što ne mogu da reše pomoću razuma i stečenog znanja, mogu rešiti ako se oslone na intuiciju, nagon i na urođena arhetipska znanja i osećanja.
