Brzi voz kroz Jugoslaviju?

Na beogradskoj železničkoj stanici poslednjih meseci ponovo se može videti prizor koji je godinama nedostajao: putnici koji u ruci stiskaju kartu za Suboticu, a iznad njih na displeju treperi vreme polaska brzog voza.

Stanica nije ona stara, sa koje su polazili i Danica i Mihajlo na ekskurziju u čuvenom filmu „Lajanje na zvezde”, pošto ju je zatvorio Beograd na vodi, već vozovi sada kreću s decenijama građenog „Prokopa”.

Odatle je početkom oktobra krenuo prvi brzi voz prugom građenom godinama uz niz kontroverzi, do stanice u najsevernijem gradu Srbije, u kojoj je zgrada železničke stanice pod ključem. Od oktobra su Beograd i Subotica povezani modernom prugom, pa se do mađarske granice stiže za oko sat i po.

Dok Mađarska najavljuje da će njihov deo brze pruge do Budimpešte biti otvoren 20. februara naredne godine, u evropskim saobraćajnim krugovima već se govori o novoj fazi, planu da se putovanja vozom širom kontinenta značajno ubrzaju do 2040. godine.

Povratak vozova kroz Jugoslaviju

Jugoslavija se raspala u krvavim ratovima čije posledice se i danas, tri i po decenije kasnije, osećaju. Dve njene republike danas su u EU, jedna hita brzim koracima da postane članica, ostale sitno koračaju ili potpuno zastaju na tom putu, baš kao što su i vozovi odavno stali.

U projektima Evropske unije, možda po prvi put posle raspada zajedničke države, pojavljuju se i prestonice nekadašnjih jugoslovenskih republika na brzom pružnom režimu.

Ako se predviđanja iz evropskog dokumenta „Connecting Europe through High-Speed Rail“ zaista pretoče u realnost, Beograd i Zagreb bi 2035. mogli ponovo da imaju brzu vezu koja će biti brža od putovanja automobilom. Direktna veza je postojala pre više od sedam decenija, kada je vožnja trajala četiri sata, dok danas direktne purničke linije više nema.

Ukinuta je tokom pandemije virusa korona 2020. godine i nikada nije ponovo uvedena, a dužina putovanja između dve prestonice poslednjih decenija se nije smanjivala, već, naprotiv, drastično povećavala.

Planovi Evropske unije predviđaju da bi do 2035. trebalo da bude uspostavljena i moderna brza veza između Beograda i Ljubljane, uz brzinu voza do 160 kilometara na sat.

Ponovo brzo i do Niša?

Do 2030. predviđena je i modernizacija pruge Beograd – Niš, na kojoj bi vozovi trebalo da razvijaju do 200 kilometara na sat, dok bi se od Niša do Skoplja vozilo 160 kilometara na sat. Tako bi i prestonice Srbije i Severne Makedonije ponovo mogle da budu povezane vozom.

U dugoročnijoj fazi, zakazanoj za 2040. godinu, planirani su i brzi koridori između Beograda i Podgorice, odnosno Bara, ali i između Beograda, Prištine i Sarajeva.

Ako se sve to izgradi i poveže, Balkan bi po prvi put u modernoj istoriji mogao da bude integrisan u evropsku mrežu brzih železnica.

Onih koje Evropljani redovno koriste kako bi za svega nekoliko dana obišli pola kontinenta.

Kad se vozom išlo kroz Jugu

I dok se govori o budućnosti, mnogi se sećaju kako je izgledala prošlost. Putovanje vozom kroz SFRJ imalo je sporiji ritam, ali i posebnu draž. Voz je tada bio prostor društvenih susreta. U hodnicima dugih letnjih linija sedeli su studenti s gitarama, kroz prozor su promicali pejzaži koji su putovanje uvek činili kraćim nego što je sat pokazivao, a u kupeima su se često mogli sresti stranci koji su preko Jugoslavije obilazili Evropu.

„Putovalo se opuštenije nego danas“, priseća se jedan od dugogodišnjih ljubitelja železnice. „Imali ste vreme, imali ste ljude s kojima možete da razgovarate, i imali ste red vožnje koji se gotovo uvek poštovao.“

Danas je atmosfera sasvim drugačija. Iako se poslednjih godina ulaže u modernizaciju, mnogi putnici i dalje sa nepoverenjem ulaze u domaće vozove, svesni da su kašnjenja i zastoji česta pojava.

A paradoks je poseban na najstarijoj srpskoj relaciji. Prva železnička linija od Beograda do Niša otvorena je pre 141 godinu i tada se putovalo sedam i po sati. Danas se ta relacija, u najboljem slučaju, prelazi za oko pet i po sati, ali te idealne situacije su retkost.

Ako projekti budu realizovani, do kraja naredne decenije vozovi bi između Beograda i Niša mogli da idu više nego dvostruko brže nego na prvoj pruzi kroz Srbiju. A do 2040. godine, mreža bi mogla da se proširi od Bara do Tirane, od Skoplja do Soluna, od Zagreba i Ljubljane do Sarajeva i Prištine – sve uz brzine koje se danas čine gotovo nezamislivim u regionalnom kontekstu.

Iako je Jugoslavija nestala s mapa, a vozovi koji su je nekada povezivali odavno stali, ideja o ponovnoj povezanosti železnicom nije nestala.

Evropi bi to bio samo još jedan koridor. Balkanu novo poglavlje.