Jelena, Ksenija i Maga – naše savremenice

Premijera predstave Jelena Anžujska bila je početkom septembra u Budvi, mesec dana kasnije otvorila je “Joakimfest” u Kragujevcu, a 5. novembra će biti i u Narodnom pozorištu u Beogradu. Početkom novembra u Narodnom pozorištu u Užicu počinju probe predstave Maga, a u Herceg Novom će do kraja istog meseca biti premijera Knjeginje. Sve ih povezuje dramski pisac Jelena Kajgo, a dalje u tekstu je objašnjeno zašto nije napisano “dramska spisateljica”.

Srpska vladarka Jelena Anžujska, crnogorska knjeginja Ksenija i svestrana Maga Magazinović ostavile su za sobom nebrojeno tema, tako da smo u ovom razgovoru samo pomenule Bitef dens kompani gde je Jelena Kajgo umetnička direktorka.

“VREME”: Sve tri kao da nisu pripadale svom vremenu i svojoj okolini. U Jelenino i Ksenijino vreme, pa na kraju krajeva i u Magino, ni muškarci nisu postizali to što su postigle one. Zato se sme pretpostaviti da su nailazile na otpor. Hoću da kažem da su sve ove tri vaše drame, osim o njihovom životu, ujedno i o odnosu okoline i pojedinca koji je prevazilazi.

JELENA KAJGO: Baš tako. Ove tri žene su upravo primeri snažnih, utemeljenih, prodornih ličnosti, koje su po svim parametrima živele daleko ispred svog vremena. U mračnom trinaestom veku, veku kada se vlast otima, osvaja mačem, u muškom svetu u kome svako na svakog udara bez milosti, Jelena Anžujska je, kao visoko obrazovana ličnost, decenijama držala vlast u velikom delu srpske države. Bila je voljena i poštovana kako od naroda tako i od pape i od carigradskog patrijarha. Malo je takvih ličnosti u istoriji. Kseniji Petrović je takođe, kao i Jeleni, bilo obezbeđeno obrazovanje jer je odrastala u kraljevskoj kući, ali se za svoju umetnost fotografije sama opredelila, bila je prva žena na Balkanu koja je vozila automobil i desna ruka svom ocu kralju Nikoli. Za razliku od njih, Maga Magazinović se za svoje obrazovanje morala sama izboriti, a nije joj bila dovoljna gimnazija, već je završila Filozofski fakultet u Beogradu i postala prva žena novinar Politike. Potom je izučavala u Berlinu glumu i ples. Otvorila je u Beogradu Školu za ritmiku i plastiku po uzoru na revolucionarni stil igre Isidore Dankan 1910. godine, u vreme kada daleko veći i bogatiji gradovi Evrope nisu imali škole te vrste. Ali naravno da svaka vrsta progresivnih ideja kod određenih struktura društva nailazi na otpore. U ovom slučaju, možda čak i kod nekih drugih žena, koje su u to vreme želele da budu domaćice, da kuvaju i podižu decu, bez želje da se obrazuju ili opterećuju nekim poslom. Pa i danas imate taj princip kod žena koje žele bogate muževe i lagodan život, bez rada i potrebe za nekim ličnim postignućima, čak iako taj položaj nekada urušava njihov lični integritet.

Predstava Jelena Anžujska, koju je po vašem tekstu režirala Tatjana Mandić Rigonat, skrenula je pažnju javnosti na ovu važnu ženu. Zašto se o njoj malo zna? Da li možda zato što istoriju većinom zanimaju istorijske ličnosti muškog pola?

Zaista je neverovatno da je njena izuzetna ličnost toliko potisnuta na marginu naše istorije. Kada govorimo o periodu kada je živela Jelena Anžujska, svakako da to jeste bilo doba apsolutne muške dominacije. Crkva je igrala veliku ulogu u evropskim zemljama srednjeg veka, pa samim tim veliku ulogu u životu svakog čoveka, a tu ste imali Boga, papu, patrijarha. Muške figure. Potom cara, pa vrlo retko caricu koja je imala suštinsku moć. A Jelena je bila žena koja je u velikoj meri uticala na politiku svoje države, bila je spona između primorskog dela Zete kojom je vladala, a gde je pretežno živelo katoličko stanovništvo, i Raške kojom su vladali njen muž kralj Uroš, pa potom sinovi Dragutin i Milutin. Dakle, hrišćanka u pravom smislu te reči, krštena kao katolkinja, sahranjena po pravoslavnom obredu. Ali ono što je meni bilo najznačajnije kada je njen lik u pitanju jeste da je to bila žena koja je pri svojim dvorovima otvarala škole za siromašne devojke, opismenjivala ih, učila vezu i kuvanju, potom im davala miraz, pomagala da se udaju i nastave samostalan život. Za ono vreme, to je bio podvig vredan divljenja. Trudila se da pomaže siromašnima, naravno ne samo devojkama, bila je velika dobrotvorka i velika graditeljka. Brojne su njene zadužbine, crkve i manastiri za čiju je izgradnju angažovala najveće umetnike tog vremena.

Jelena Anžujska je bila vladarka u srednjem veku, što je i u današnjem svetu retkost. U sadašnjoj Srbiji žene jesu deo parlamenta ali, ima se utisak, zato da bi se ispunila kvota koju podrazumeva Evropa a ne zato što su uvažavane.

Da, uglavnom su žene deo političkog života zbog određenih kvota. Čini mi se da je slično i u većini evropskih zemalja. Ili uzmimo za primer Ameriku – od četrdeset pet predsednika zemlje koja promoviše demokratiju i jednakost, još nijednom predsednik nije bila žena. Možda se taj preokret tek sada dogodi. Naravno, slična situacija je i sa drugim svetskim silama. Ili, recimo, ako govorimo o polju kulture, kod nas su ministri muškarci uvek bili u velikoj većini, a od trideset dva upravnika nacionalnog teatra u njegovoj istoriji, samo dva puta su to bile žene.

Knjeginja Ksenija je uticala na politiku svoje zemlje, što znači da je osim patrijarhalnog stava okoline trebalo da prevaziđe i autoritet svog oca.

Tako je, ali mislim da je kralj Nikola u njoj video dobrog saradnika i da je ona vrlo brzo razbila sve predrasude ukoliko ih je on imao. Meni je beskrajno zanimljiva cela dinastija Petrović, sa sedam prodornih, pametnih ćerki, sa izuzetnom Jelenom Savojskom, tadašnjom kraljicom Italije na čelu.

foto: milan radovanović

Maga Magazinović je bila svestrana i uspešna u svemu čime se bavila, pre svega zahvaljujući ličnim sposobnostima, ali i zahvaljujući uticajima koje je dobila u inostranstvu. Zato je priča o njoj i priča o Srbiji i Evropi. Da li se slažete?

Da, kraj XIX i početak XX veka je vreme velikog prosperiteta Srbije, koji je, nažalost, prekinuo Prvi svetski rat. Mnogo budućih intelektualaca i umetnika se u to vreme školovalo u Beču, Parizu, Berlinu… Maga je bila jedna od njih. Sa druge strane, tada smo bili i u jako dobrim odnosima sa Amerikom i njima smo, recimo, “poslali” Teslu i Pupina. U svakom slučaju, žao mi je što Srbija nije nastavila taj put nego su je stalno ratovi vukli unazad. Trenutno imamo veliki odliv mladih ljudi u Evropu, ali meni se slika te nove Evrope baš i ne dopada. Evrope u kojoj na baletskom takmičenju u Nemačkoj ili Norveškoj ne smete da igrate varijacije na muziku Čajkovskog, ili u kojoj nije poželjno da protestujete ili govorite protiv stradanja palestinskog naroda. Zaista mi je duboko zabrinjavajući taj pravac koji su zauzele evropske diplomate, a uz njih i šira kulturna zajednica.

Svetom upravljaju muškarci. Ko je kriv? Da li muškarci koji su potiskivali žene kako bi sebe uzdigli ili žene zato što nisu uspele / imale potrebu da se izbore za sebe?

Naravno, na prvom mestu odgovornost za neravnopravan položaj žena kroz vekove snose muškarci. Čast izuzecima. Ne zaboravimo koliko su žene podnele nepravde dok konačno nisu dobile pravo glasa, jedno od osnovnih ljudskih prava. U Švajcarskoj su ga dobile tek 1971. godine. Mizoginija je dosta rasprostranjena, pogotovo na Balkanu, nasilje nad ženama svakodnevica. Aktivizam u tom smislu, koliko god nekima već bio dosadan, ne sme da se zaustavi. Naprotiv.

Položaj žene u društvu je, opravdano, obavezna i česta tema svakodnevice, a postala je i obaveza da budu istaknute, pa se, na primer, ističe ako neku nagradu dobije žena. Da li to ugrožava muškarce?

Društvene okolnosti se menjaju i to je normalno. Mislim da žene ne mogu da ugroze muškarce baš ni u jednom segmentu života. Ono što može da se dogodi je promena odnosa moći u braku ili u vezi, danas kada su žene ekonomski nezavisne. Nedavno smo imali primer tog, u naša bića utemeljenog, obrasca da su muškarci ti koji su moćni, bogati, uspešni: otišli smo u posetu prijatelju koji ima divnu vilu sa bazenom. Jedan šaljiv komentar je bio da se njegova žena dobro udala. Ispostavilo se da je kuća njena. Dakle, i dalje je retkost da se žene bave biznisom koji donosi veliki novac. Još uvek je krupni kapital u muškim rukama. Otuda valjda i stalno naoružavanje i stalno ratovanje.

Kako se predstavljate – u muškom ili u ženskom rodu odrednica dramski pisac i umetnički direktor?

Mešano, kao dramski pisac i umetnička direktorka, jer iskreno, kada dođe do pitanja roda u našem jeziku, ja sam pristalica spontanih a ne nametnutih termina. Jezik je živ mehanizam, menja se, nešto prihvati, nešto odbaci. Mislim da je to kozmetika a ne suština. Recimo, u Britaniji i Americi, dakle, u engleskom jeziku kojim govori veliki deo sveta, imate samo tri imenice ženskog roda: konobarica, glumica i kraljica. Nemate ministarku, doktorku, profesorku… Opet, Englesku je u zlatno doba uvela upravo žena, kraljica Elizabeta, a jedna od najznačajnijih političkih figura novijeg doba bila je Margaret Tačer. Pristalica sam, naravno, toga da se uvode i koriste nazivi profesija u ženskom rodu, ali ono što je zaista važno jeste da žene imaju iste plate kao i muškarci za određene poslove, iste uslove za školovanje i napredovanje u poslu, dobre uslove za rađanje i podizanje dece…, i naravno, da učestvuju potpuno ravnopravno u političkom životu zemlje.

A sada pitanje koje nema veze sa povodom našeg razgovora, ali ga nije moguće preskočiti: da li uopšte možete da obavljate ovu drugu dužnost, umetničke direktorke Bitef dens kompanije, s obzirom na to da je Ministarstvo kulture odbilo vaše projekte?

Zaista je neobjašnjivo da jedina profesionalna plesna kompanija u Srbiji nije dobila podršku za svoj rad od strane Ministarstva kulture, i to u godini kada obeležavamo petnaest godina od osnivanja i kada iza sebe imamo četrdeset jednu plesnu produkciju sa nekim od najznačajnijih evropskih, regionalnih i domaćih koreografa, osvojenih četrdeset nagrada i više od dvesta pedeset gostovanja realizovanih u zemlji i svetu. Ali, najlakše bi bilo povući se i odustati. Naprotiv, jubilej ćemo obeležiti 22. novembra na sceni Bitef teatra premijerom predstave Ostrvo, koju je za Bitef dens kompaniju kreirao poznati norveški koreograf Jo Stromgren, jedan od vodećih evropskih koreografa. Predstavu smo realizovali sa našim koproducentima Jadranskim festivalom igre u Budvi i kompanijom “Jo Stromgren Co”. Stromgrenov plesni stil je atraktivan, dinamičan, poetičan, često ispunjen komičnim i duhovitim dramskim situacijama. Sigurna sam da će publika uživati.