Izopačenost ili od boga dato

„Novi jezik“ kardinala, kada je reč o homoseksualcima i građanskim brakovima, nakon prošlonedeljne sednice Sinoda posvećenog pitanjima braka i porodice, mediji su okarakterisali kao vatikanski zemljotres. Gora se zatresla nakon što je mađarski kardinal Peter Erdo pročitao pripremni (srednjoročni) izveštaj u kojem se, između ostalog, kaže da građanski brakovi i kohabitacija mogu da sadrže dobre elemente, kao i da bi drugovenčanima pod određenim okolnostima trebalo dopustiti da se pričeste.

A zatim je odjeknulo i kardinalsko „priznanje“ da „homoseksualne osobe imaju vrline i kvalitete koje mogu da ponude hrišćanskoj zajednici“, te se članovi Sinoda pitaju „da li smo u stanju da primimo te osobe garantujući im bratstvo u našim zajednicama. Da li su naše zajednice u stanju da ih prihvate, pritom prihvatajući i poštujući njihovu seksualnu orijentaciju, a da se time ne kompromituje Crkvena doktrina porodice i braka?“ Zaključuje se potom da partnerstvo istopolnih ne može biti poistovećeno sa brakom između muškarca i žene, ali da i pored moralne problematičnosti ne treba prenebregnuti dragocenu podršku koju ponekad homoseksualni partneri pružaju jedno drugom u vezi.

foto: reuters

REVOLUCIONARNI IZVEŠTAJ: Izveštaj je nazvan „revolucionarnim“, ali i „izdajom katoličke porodice“ i „jednim od najgorih dokumenata u istoriji Crkve“. Nekoliko dana kasnije, svetlost je ugledao završni dokument ove sednice Sinoda, a u njemu ni pomena o vrlinama i kvalitetima homoseksualaca i preispitivanjima same Crkve.

Ispostavilo se da baš te tri tačke od ukupno 62, one koje se tiču drugovenčanih i istopolnih partnerstava, nisu dobile dve trećine glasova na završnom glasanju. „Drama se nastavlja“, prokomentarisao je filipinski biskup Tagle imajući u vidu da je nastavak Sinoda, kao i njegov završni deo, zakazan za oktobar sledeće godine, o čemu je „Vreme“ već pisalo (br. 1240).

Konzervativni kardinali su požurili da saopšte da se crkvena doktrina neće i ne može menjati, a nemački kardinal Marks je uz smešak kazao da ne veruje da je papa Franja sazvao dve sednice Sinoda da bi svi ponavljali ono što uvek govore, naglasivši da katolici moraju da se odmaknu od „crno-belog“ i „sve ili ništa“ rečnika. (Ako je verovati onim popularnim psihološkim krilaticama da je pola problema rešeno kada se čovek osvesti da ima problem, Rimokatolička crkva je zakoračila na put suočavanja sa savremenim dobom.)

foto: svenskakyrkan.se

Pitanje koje se u javnosti često otvara, a i unutar samih religijskih zajednica, jeste pitanje odnosa religija prema homoseksualnosti. Odgovori su različiti. A u mnogim zajednicama, kao i u Vatikanu, oni se još traže.

Učenja većine hrišćanskih zajednica, zasnovano na navodima iz Biblije kao i njihovih tradicija, vide homoseksualnost kao greh. Slično je i sa drugim religijama Evrope, judaizmom i islamom, čiji Talmud i Hadisi takođe naglašavaju ovakvo viđenje. Međutim, neke od njih menjaju svoj stav, a neke, kao pojedine protestantske zajednice i reformski pokreti u judaizmu, već su ga promenile.

PRAVOSLAVNA APOKALIPSA: Kod skoro svih pravoslavnih, brak muškarca i žene je norma, a bračna zajednica bi trebalo da donese potomstvo, što je slično viđenju u Rimokatoličkoj crkvi, kao i u određenim protestantskim denominacijama i (ortodoksnim) judaizmu.

Ruska pravoslavna crkva je prva, za sada i jedina, pravoslavna crkva koja je jasno izrazila svoj stav prema civilnom društvu, ljudskim pravima, braku, bioetici… U dokumentu izdatom 2000. godine govori se i o homoseksualnosti, koja se opisuje kao „izopačeno ispoljavanje seksualnosti“ i „oštećenje ljudske prirode“ koje je moguće prevazići duhovnim naporom. Crkva se odnosi sa „pastirskom odgovornošću“ prema ljudima „sa takvim sklonostima“, ali se oštro protivi predstavljanju „greha“ kao norme i time bilo kakvom propagiranju „homoseksualnog načina života“.

Ipak, u Dokumentu iz 2008, koji inače ima pomirljiviji ton prema „spoljnom svetu“, homoseksualnost se i ne pominje. Ruski patrijarh Kiril je 2009. pomalo iznenađujuće izjavio da Crkva priznaje svaki ljudski izbor, uključujući i onaj na polju seksualne orijentacije, kao i da je to privatna stvar svakog pojedinca. Istom prilikom je dodao da religijske tradicije homoseksualnost vide kao greh, što ne znači da ljudi različitog seksualnog opredeljenja smeju da budu diskriminisani na bilo koji način.

Prošle godine je pak Ruska pravoslavna crkva više nego srdačno pozdravila zakon o zabrani homoseksualne propagande, a patrijarh je legalizaciju istopolnih brakova u zapadnim zemljama okarakterisao kao znak apokalipse.

Što se tiče ostalih pravoslavnih, od Finske preko Rumunije, stavovi su različiti, tačnije manje ili više (ne)pomirljivi.

Srpska pravoslavna crkva je u toj podeli u taboru nepomirljivijih. Osim poslednjeg, nesrećnog saopštenja SPC koje se tiče novca i poreza, uobičajena sinodska saopštenja povodom održanih i neodržanih parada ponosa, kao i umerenije izjave sveštenstva, pozivaju na „ljubav prema grešniku i na osuđivanje greha“, pozivaju takođe i da se ne čini nasilje i homoseksualnost kao bolest i moralnu devijaciju. Izjave su takođe tokom ovih godina bile šarene. Vladika Grigorije je onomad nazvao učesnike Parade braćom i sestrama, a mitropolit Amfilohije punio je stupce i ovdašnje i svetske štampe svojim opisima o „smradu koji se širi Beogradom“.

RAZLIČITI ODGOVORI: Čuju se i oni pomalo cinični i/ili realistični glasovi koji tvrde da, pošto se protestantizam najbolje prilagodio zahtevima savremenog društva, tamo gde su pojedine protestantske denominacije danas biće ostale hrišćanske zajednice za sto godina.

Kod protestantskih zajednica homoseksualnost je dugo bila smatrana izopačenjem Božijeg reda, onako kako je opisan u Bibliji. Krajem dvadesetog veka debata o tome bila je jedna od tačaka velikog sporenja među protestantima, a ni danas se ne može reći da je ona zaista utihnula. Do velike promene među protestantima došlo je i insistiranjem na kontekstualnom čitanju Biblije (ono što je rečeno u Bibliji, rezultat je potreba tog vremena i treba se sagledavati u sveopštem kontekstu, pa tako i delovi koji se tumače kao protivni homoseksualnosti). No i dalje razne denominacije imaju različite stavove – za neke, slično kao kod pravoslavnih i katolika, homoseksualnost se smatra grehom, a osoba je dobrodošla ako se uzdržava od odnosa. Neki, kao pre koju godina Švedska luteranska crkva, odobravaju homoseksualne brakove, a pojedine zajednice primaju pripadnike gej i lezbijske populacije u svoje sveštenstvo. Oni koji traže intenzivno uključivanje gej i lezbijske populacije u crkvu naglašavaju seksualnu orijentaciju kao Bogom danu predispoziciju.

KULA OD KARATA: Pitanje granice do koje jedna religija može i hoće da prilagođava, odnosno menja svoju tradiciju i učenje je osetljivo. U pomenutoj debati unutar Rimokatoličke crkve, i konzervativna i liberalna struja, pa i ona umerena, koristile su istu metaforu samo je tumačeći drugačije – kula od karata. Ovi prvi su u strahu da ako Crkva popusti na jednoj stvari, kao što je to pričešće drugovenčanih ili otvorenije prihvatanje homoseksualnih parova, ako se povinuje zahtevima ljudi a ne navede ljude da poštuju njeno učenje, ta jedna stvar će biti baš kao ona karta koje, ako je izvučeš, celu kulu dovodi u opasnost. Drugi opet smatraju da ako se Crkva ne otvori više ka svetu, ako se okameni ne slušajući vernike, kako je kazao i papa Franja koji je umeren u svojim izjavama, „čak i moralna građevina crkve srušiće se kao kula od karata“.

I na raznim forumima traje borba dve struje vernika. Neko je napisao da bi samo voleo da podseti sve verne da je subota načinjena čoveka radi, a nije čovek subote radi.