Iznad krošnji svih vlada mir

Pre tačno sedamdeset godina stigao sam u Beograd sa diplomom Građevinske srednjotehničke škole iz Novog Sada u džepu. Nije to bio dokument svečanog izgleda odštampan u više boja nalik današnjim diplomama, već tabak obične hartije sa taksenim markama od 85 dinara, ali sa ocenama iz 26 predmeta. Bila je to ozbiljna škola.

Za dualno obrazovanje tada nismo ni čuli, ali smo na deset meseci nastave po mesec dana morali da provodimo na gradilištima, na kojima smo u praksi naučili da zidamo sa opekama, da mešamo beton, tesarski zanat, kako se koriste instrumenti kao nivelir ili teodolit.

Sa diplomom sam otišao pravo u Ministarstvo građevina da dobijem postavljenje za nastavnika Građevinske srednjotehničke škole u Beogradu, gde sam kao devetnaestogodišnjak od 1. septembra 1948. godine predavao projektovanje, nacrtnu geometriju i tehničko crtanje deci mlađoj od mene samo četiri-pet godina. Pre toga su me u avgustu uputili na pedagoški kurs od četiri nedelje na kome ništa pametno nisam naučio.

Bio sam veoma uobražen. Ne samo da sam završio školu i položio „ispit zrelosti“, već i životni ispit ostavši živ u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald, objavio prvu pesmu u novogodišnjem broju „Subotičkih novina“, a u martovskom broju časopisa „Mladost“ članak povodom stogodišnjice Mađarske revolucije. U tom časopisu je Oskar Davičo kasnije objavio svoj esej Poezija i otpori, koji je označio početak raskida sa socijalističkim realizmom, a Vasko Popa i Miodrag Pavlović svoje prve pesme.

Mislio sam da sam bog zna kako obrazovan i da nemački znam bolje od ikoga, ali sam ubrzo naleteo na prevodioca Branimira Živojinovića i malo kasnije na pesnika Ivana V. Lalića i shvatio da to nije baš tako. Bane i ja smo ponekad satima hodali po beogradskim ulicama i diskutovali o nemačkoj poeziji. Tako je nastalo prvo izdanje naše „Antologije novije nemačke lirike“. Knjige mnogih pesnika koje smo tada upoznali nismo mogli da nađemo u Beogradu, pa smo, na primer, pesme Bertolta Brehta kucane na pisaćoj mašini dobili od Ota Bihaljija Merina, koji nam je napisao i predgovor. Antologija je izašla 1956. godine zahvaljujući našim „germanističkim šetnjama“.

IZMEĐU DVA KLANJA

Najdublji utisak je tada na mene ostavila Brehtova pesma „Rođenim posle nas“:

Jeo sam između dva klanja,
spavao sam među ubicama.
Ljubio bez strasti i pažnje.
Za prirodu nemah strpljenja.
Tako prođe sve vreme
što na zemlji beše mi dato.

Nisam tada obratio dovoljno pažnje na konstataciju „da za prirodu nije imao strpljenja“. Ovih letnjih dana začuđen čitam nanovo i nanovo tu staru pesmu. Zar pesnik da nema strpljenja za prirodu, za lepote ovog sveta? Uprkos svim „klanjima“? Pomislio sam kako smo i mi u sopstvenoj zemlji ne tako davno ponovo živeli život „između dva klanja“ i da za prirodu između demonstracija ili antiratnog, antibezumnog pisanja nismo mogli da imamo strpljenja. Da ga nemamo ni sada, jer i dalje spavamo i jedemo među nekažnjenim ubicama.

IZNAD ŠUMA PTICA ZOV

Johan Volfgang Gete je imao strpljenja za prirodu. Iako se bavio svim i svačim – anatomijom, fizikom, teorijom boja, istorijom umetnosti, čak je i upravljao državicom Vajmar jer je knez sve prepuštao njemu – Gete bi, kadgod bi mogao odjahao na obližnje brdo Etersberg, u prirodu, u bukovu šumu. Tamo je urezivao svoje ime i stihove u koru bukvi, a jednu od svojih najlepših pesama je napisao na brzinu na zidu jedne planinske kolibe. Citiram u sopstvenom, veoma slobodnom prevodu:

Iznad krošnji svih
vlada mir.
Ćute bubice i hrastov žir.
Iznad šuma ptica zov tih
čuje se iz daleka.
Nigde daška vetra nema.
Čekaj, nešto se sprema,
mir tebe čeka.

Imao je tada trideset i jednu godinu, samo malo više od Baneta i mene kada smo priredili antologiju nemačke lirike, ali je reč „mir“ zapisao kao da se radi o smrti. Pogodno za brdo na kome će mnogo kasnije sagraditi koncentracioni logor.

Bane Živojinović je, po mom mišljenju, bio najbolji književni prevodilac u svekolikoj dosadašnjoj istoriji pisanja kod nas, Ivan V. Lalić najveći pesnik svoje generacije. Nismo to znali sredinom pedesetih godina. Umrli su obojica isuviše rano, Ivan u 65, Bane u 77. godini.

Nisam im bio na sahranama, u oba slučaja sam bio u Beču. Nisam im ni grobove posetio, jer nisam poklonik kulta mrtvih. Sećam ih se kao taman u momke stasale dečake. Gledam na to sa visine svoje kule od devedeset godina. Dok smo drugovali, nije mi padalo na pamet da su oni ratne godine proveli u svojim stanovima, „kod kuće“, da su za vreme rata išli u školu, a posle rata na fakultet pošli iz svojih dečjih soba, da im je bilo lakše nego meni, neopisivo lakše da steknu solidno obrazovanje i poznavanje jezika; da su oni mogli da imaju strpljenja za prirodu, da su mogli sebi da priušte da se izmeste u svet poezije izvan dometa topova. Nisam im zavideo zbog toga. Nisam se ni setio da bih mogao da im zavidim. Ja sam se osećao pobednikom, jer sam ostao živ. Ali zbog toga, kao i mnogi, mnogi drugi, između svekolikih „klanja“ nisam imao strpljenja za prirodu.

BOROVI OD BAKRA

Breht je napisao da je bez strpljenja za prirodu prošlo „sve vreme“ koje mu je na zemlji bilo dato. Bojim se da je to tačno. Umro je u pedeset i osmoj godini, taman kada je mogao sebi da dozvoli da uživa u svojoj vikendici kraj jezera Šermicelze, pedesetak kilometara severno od Berlina. O prirodi je, ipak, stigao da peva u svojim „Bukovskim elegijama“ (Bukov je ime predela u kome je imao daču), ali ni tada nije mogao bez politike i istorije, nije zaboravio na „dva klanja“:

U rano jutro
borovi su od bakra.
Tako ih videh
pre pola stoleća,
pre dva svetska rata
sa mladim očima.

BESKRAJNI PLAVI KRUG

„Beskrajni plavi krug, u njemu zvezda. Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve na niže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.“ Tako veliki pisac u četiri rečenice opisuje prirodu. I on je preživeo „dva klanja“. Zar nismo svi, koji živimo na ovim prostorima, osim baš mladih ljudi? Ako ne svetska, onda ona naša, „jugoslovenska“, postčetnička, postustaška, bosanska, kosovska, NATO bombardovanje.

Miloša Crnjanskog nisam voleo kao čoveka, nisam mu oprostio bliskost sa fašizmom, ali naravno da za ovaj uvod u „Seobe“ i za mnogo toga što je napisao moram da mu odam priznanje, pa i da ga navedem kao uzor za odnos pisca prema prirodi. On je voleo da razgovara sa mnom na mađarskom jer sam valjda u spisateljskim krugovima u Beogradu za to jedini bio sposoban i voljan. Svoja prva dela napisao je na tom jeziku, ali ih nisam čitao.

KASNIH BAŠTA CVEĆE

Takođe na mađarskom jeziku je Šandor Petefi, rođen kao Aleksandar Petrović, napisao jednu od najlepših pesama o prirodi koju znam, u kojoj već naslućuje da će mlad poginuti u borbi za slobodu i da će se njegova žena preudati. Poeta i prorok? Naslov je „Krajem septembra“, početak prve strofe:

U dolu još cveta kasnih bašta cveće.
još se pred prozorom zeleni topola,
al’ vidiš odanle već zima kreće?
I sneg je već pao povrh brega gola.

To je preveo Danilo Kiš, tada mlađi od Ivana, Baneta i mene; umro je takođe mlađi nego dvojica mojih prijatelja, već u pedeset i četvrtoj godini.

fotografije: wikipedia.org

TAMA DOLOM I GOROM

Tama dolom, tama gorom,
Naokolo sve počiva
Samo voda sa žuborom
Sa kamena što se sliva,
Samo što se kašto petli,
Samo klepka što se čuje,
Samo s’ onde malko svetli,
Jer se danak približuje.

Nadam se, mada ne sa previše iluzija, da deca i danas prepoznaju ove stihove Branka Radičevića. Sve je rečeno sa veoma malo reči, a rime na srpskom tada još nisu bile istrošene, niti taj ritam neprimeren. Da li samo ja vidim pred sobom Dunav, Karlovce, Stražilovo, na osnovu nekoliko stihova? Rado recitujem glasno, ali nema ko da me sluša. Da li bi moji unuci na Stražilovu videli što sam ja video?

Da su Ivan i Bane živi i još orni za takve poduhvate, mogli bismo da sakupimo tekstove za antologiju najlepših opisa prirode velikih pisaca iz vremena pre i između svetskih ratova i da ih povežemo sa vremenom kome „nismo utekli“, iako nam se Breht u citiranoj pesmi „Rođenim posle nas“ obraća rečima: „Vi, koji ćete izroniti iz potopa u kome je nestalo nas…“ Samo nakratko smo „izronili“, pa nas je ponovo ponela crna bujica u kojoj čovek ubija čoveka.

ČAŠA ZRAKA I ROSE

Dušan Vasiljev umro je 1924. godine u dvadeset i četvrtoj godini. Bio je dete svog veka. Iako se zna da je napisao oko 300 pesama, poznat je samo po naslovu „Čovek peva posle rata“ pod kojim je pevao da je „gazio u krvi do kolena“ i na kraju zavapio:

Oh, dajte mi još čašu zraka
i malo bele jutarnje rose –
ostalo vam na čast!

Bela jutarnja rosa kao najsažetiji opis prirode. Priroda kao krajnja želja.

Pesama o ratovima, o borbama, o smrti ne manjka u mnogim antologijama, a samo su ponekad povezane sa lepotom prirode usred koje je smrt kosila sve oko sebe. Slavko Vukosavljević, takođe ispisnik Baneta i Ivana, peva:

A na Kadinjači breze su vitke
ko borci ranjene legle uz breg…

.Bez pomena breza ne bismo osetili u kakvoj je prelepoj prirodi poginuo bataljon radnika „…al nikad neće Kadinjača.“

MAŠTA REČI

Ove godine na more nisam poneo dovoljno knjiga. Manje sam plivao nego ranijih godina, ranijih decenija, nemam više snage kao nekada, kad sam mislio da mogu beskonačno dugo da budem u moru, a što su talasi veći, utoliko lepše. Dok sedim, razmišljam, pišem, pričam, čini mi se da sam zdrav i čitav, ali kada ustanem i krenem, osećam nemoć.

Nije sad reč o tome da li sam poslednji put u životu bio na letovanju, nego šta sam čitao jula 2018. godine i kakve su bile posledica kada mi je ponestalo lektire.

U knjigama se stiče neizmerna širina. Za opis prirode rečima potrebna je mašta, i kada pišeš i kada čitaš, moraš opisane male crtice koje zovemo slovima da sričeš, pa da ih zamisliš kao život, trodimenzionalno. To je intelektualni napor.

Bez ikakvog napora prirodu vidimo na filmu, na televiziji. Ekrani mobilnih telefona za mene su isuviše mali, ali za mlade nisu, za decu pogotovu. Deca se dopisuju preko aparata i kad sede za istim stolom. Za mnoge od njih će prava priroda postati suvišna, jer će je „konzumirati“ indirektno, preko raznih elektronskih spravica.

PALME I ČEMPRESI

Dve knjige domaćih pisaca koje sam čitao ovog jula na moru nisu mi se sviđale, pa neću da pomenem autore. Svejedno mi nije žao što sam im posvetio svoje vreme, jer volim da znam šta se događa u našoj literaturi. Druge dve knjige su me oduševile.

Jednu je napisao Mo Jen. Naslov „Smrt na sandalovom kocu“ nije simboličan. Junak romana, ako takva ličnost može da se nazove junakom, carski je dželat, koji svog rođaka, oca svoje snaje, drugog, pozitivnog junaka, mora da nabije na kolac, i to tako da se muči bar pet dana. Time žrtva postaje heroj. Mučenik to zna i hoće da postane legenda.

Pomislio sam da je moj ljubimac Mo sadista. Sa kakvom slašću i poznavanjem detalja kroz stotine stranica opisuje varijante pogubljenja i kazne mučenjem u staroj Kini. Opis nabijanja na kolac Ive Andrića u poređenju sa tim je idiličan. I u drugim svojim knjigama Mo veoma detaljno opisuje smrt, rane, krv, gnoj, creva ispala iz utrobe i njihov smrad, i onda to iznenada prekine jedinstveno lepim opisima prirode. A da li sam ja nevinašce kada čitam, ne samo čitam, nego i volim takvo štivo? Mo je moćan na rečima. Njegove pravo ime je Guan Moje, Mo Jen je zapravo pseudonim koji znači otprilike „ćuti, bre!“ Uzeo je ime koje poručuje da bi trebalo da ćuti, a pošto to nije hteo, čak je dobio i Nobelovu nagradu za književnost.

Ja mislim da su Mo Jen i Izraelac Amos Oz dvojica najvećih pisaca svoje generacije. Pored njih sam veoma voleo knjige, na primer, Indijke Arundati Roj, čiji sam roman „Bog malih stvari“ nedavno čitao, ili Nigerijanka Himananda Ngozi Adihie i njen roman „Amerikana“. Mogli bismo malo da se mrdnemo iz Evrope i obe Amerike, severne i latinske. U literaturi Izraela, Kine, Nigerije ili Indije se u susretu, u dosluhu, u zagrljaju tradicionalnog sa modernim otvaraju novi vidici ne samo na nove pejzaže, drugačiju prirodu, drveće, cveće, reke i potoke, nego i uvid u društva drugačija od našeg, od mog.

Unuke su mi bile razočarane, jer u malenom grčkom mestu Ligija na obali Jonskog mora nije bilo ni jedne palme. Za njih je odnekud bitno da na moru bude palmi. Za mene je pre svega bitan čempres, drvo koje nije ni za šta, nikakve plodova ne daje, isuviše je vitko da bi dalo pošteni hlad kada pripeče sunce. Negde blizu čempresa obavezno se nalazi poneko drvo masline, čvornovato, dežmekasto, najkorisnije rastinje onih krajeva, koje taman još smatram svojim.

Za Kineze, Izraelce, Indijce ili Nigerijance egzotična su možda moja beskrajna zlatna polja zrelog žita prošarana crvenim tačkicama maka, džungla od kukuruza, zelene lubenice na crnoj zemlji. Ja, Banaćanin, za njih nemah dovoljno strpljenja, a sad ih samo onako usput vidim kroz prozor automobila. Ne žongliram velikim rečima kao što su patriotizam, otadžbina, domovina, ja volim svoj zavičaj, volim tu reč za zemlju u kojoj sam se rodio i u kojoj ću umreti.

Vrhunac moje lektire pod grčkim nebom ove sezone bio je roman „Ka granici“ Vladimira Arsenijevića. On za mene nije egzotičan, nije Kinez, Izraelac, Indijka, Nigerijanka, ne samo da njega poznajem lično, nego i njegovog psa. U prve dve knjige svoje „Kloake maksime“ upoznao me je sa jednim Beogradom za koji sam samo slutio da postoji, sa jednom varijantom našeg zajedničkog jezika, koju sam jedva uspeo da razumem.

foto: filip švarm

KAKO DIŠE MORE

I tako pročitah što sam od knjiga poneo sa sobom. Pitam zemljake, doktore, komšije na grčkim plažama, da li su poneli knjige, beletristiku, a oni me gledaju začuđeno, pa došli su na odmor, a ne da čitaju. Možda su oni zaista primećivali prirodu oko nas i nisu bežali u literaturu, vreme prekraćivali čitanjem, kao ja.

Bez literature, bez snage da sa unukama zaustavim vreme u moru, bio sam osuđen da gledam u more na način na koji decenijama na raznim obalama nisam imao strpljenja. Drugačije sa visine hotelske terase, drugačije iz kafane na samom žalu, drugačije dok teško hodam po vrelom pesku i šljunku. Malo je galebova, znači, malo riba, iako rano ujutro posmatram kako se ribari vraćaju u malim čamcima, a u boljim restoranim reći će vam šta imaju sveže ulovljeno i priznati šta je bilo zamrznuto.

Ujutru se još pre hora cvrčaka javlja petao. Priznajem da mi to smeta, kao mojim unukama što nema nijedne palme na vidiku. Šta će petao ovde, na morskoj obali? Njemu je mesto u nekom mom banatskom selu ili u Balaševićevoj pesmi.

Moji prvi susreti sa morem bili su u Omišu na Jadranu, a smetalo mi je što se otok Brač isprečio pred pogledom i nisam stekao nedogled koji je knjiški za mene išao uz pojam mora. Posle sam upoznao ne samo Jadransko more od severa do juga, od Pirana do Ulcinja, Egejsko viđeno iz Grčke ili Antalije u Turskoj, Jonsko, Atlantik pred francuskom obalom kod Dovila ili Onflera ili sa njegove „druge strane“, iz Floride, gledano iz Majami Biča, pa i sa Varadera na Kubi, Crveno more viđeno iz Hurgade u Izraleu. Ja posmatram mora kako dišu; mirno, kada plima i oseka diriguju, ili silno, preteći, opasno kada naleće vetar, talasi grme, kada udara more u mramorje. Htedoh da napišem „oluja“, ali umesto na prirodnu nepogodu, kao i svakog avgusta od 1995. pomislio sam na proslavu domovinskog rata u Hrvatskoj i pomen Srbima stradalim u Hrvatskoj u Srbiji.

Pecaroši imaju tu vrstu strpljenja za prirodu kakvo ja do skora nisam imao, mada mi se za sedamdeset godina života u Beogradu dešavalo da odjurim na Kalemegdan kako bih pred zalazak sunca video boju neba kakve nigde drugde nema, kakva se stvara samo odbljeskom zalazećeg sunca o ušće Save u Dunav. Iz perspektive koja mi se ukazuje sa vrha već pomenute kule visoke devedeset godina uvežbavam svoj odnos prema nedogledu, prema večnosti. Blago onome ko to uspe ranije, mnogo ranije, imajući strpljenja za prirodu.