Na ulazu u selo Crepaju, u blizini Pančeva, reporter „Vremena“ pita jednog mladića: „Znate li gde je Žebeljanova ulica?“ „Koga tražite?“ „Gojka.“ „A, Gojka Rusa…“ Gojko Maravić čeka ispred svoje kuće. Širokih ramena, rvačke građe, smeje se gotovo stalno dok priča. „Imao sam dva infarkta, ali još se držim, bio sam sportski tip.“ Dok govori, u glasu mu se oseća lagani ruski akcenat.
TRI PRIČE O RANOM SAZREVANJU: „Ja sam ‘35. godište, a otišao sam tam ‘45. Rođen sam u Hrvatskoj, u Slavoniji. Bili smo jako siromašna porodica, moja mater je rodila desetoro, a petero je ostalo. Otac mi je na početku rata uhapšen i poslat na rad u Nemačku. Za vreme rata, mi smo kao deca skupljali voće za partizane, za bolnice. Krajem rata jedan moj stariji drugar mi je rekao: ‘Idemo ja i ti u Beograd.’ Nikome nismo kazali, pokupili smo se i otišli. Kada smo stigli u Beograd, smešten sam u dečiji dom u Zvečanskoj. Iz tog doma su iste godine odabirali zdravu decu i prvo nas odveli u Jajince, bili smo tamo u nekom internatu. Većina dece je izgubila roditelje u ratu, moj otac se vratio ‘46. iz zarobljeništva, ali je dogodine poginuo, naletio je voz na njega.
Kad su nas skupili, jednog popodneva su nas lepo obukli, pa u avion i pravac Moskva. Bilo nas je iz cele Jugoslavije, neki Berbić Meho, Bosanac, iz Crne Gore, Hercegovaca. Ne, nije me bilo ničega strah, pa mi smo za vreme rata bacali bombe i palili municiju, zviždalo je oko nas, čega da se bojim, ništa gore nije moglo da mi se desi od onoga što se dešavalo u ratu.“
„Moj otac Vidomir Drčelić je bio ‘31. godište. On formalno nije bio ratno siroče, otac i majka umrli su mu pre rata. Posle smrti roditelja on i dva brata su bili u najmu kod ujaka, ali su svi otišli u partizane“, priča za „Vreme“ Stojan Drčelić. „On je bio najmlađi, otišao je u partizane ‘43, sa 12 godina. Do kraja rata nije ni pušku zadužio, nije bio ni kurir, nosio im je vodu, pomagao. Od dvojice starije braće, jedan je bio na Sutjesci, ranjen je, drugi je prelazio Igman, ostao bez noge.
Ne znam šta je odlučilo koga će od dece slati u Rusiju. Možda lekarski pregledi, ali očigledno su ovde toliko loše živeli, nema da se jede, nema da se greje, da nisu znali šta će s njima.“
„Otac mog muža bio je u Orljanima, izbegao iz Makedonije, proterali su ih otuda. Snabdevao je dva partizanska odreda, četnici su ga uhvatili i ubili njega i još dvojicu koji su bili u tom selu“, kaže Ljubica Terzić. „Mog muža Batrića Terzića Baća uzeli su partizani odmah kod sebe u štab. Bio je malo i kurir, šalju ga kad treba za neku poštu, a decu ne pretresaju. Kada su ga uzeli imao je devet godina, a ‘45, kada su ga poslali na učenje u Moskvu, imao je jedanaest. Neki su bili i mlađi, Vlajko, koji je umro davno, imao je tada osam godina. Nisu baš mnogo ni pitali majku, ali su joj rekli da će se on vratiti kao oficir sa visokim činom, biće gospodin, nemojte da branite, tako je on i otišao. Sve su ih skupili u Moskvu, bar ovu grupu koja je išla u Rusiju. Druga grupa je išla u Češku, a treća, mislim, u Bugarsku.“
DOLAZAK U SSSR: Gojko Maravić priča da su po dolasku smešteni u muzičku vojnu akademiju. „Odatle su nas raspoređivali po suvorovskim učilišnim akademijama. Nismo svi otišli u istu akademiju, već u više njih. Moju grupu su poslali u Novočerkask, blizu Rostova na Donu. Donski Kozaci, to su pravi ljudi…
Kada smo došli, obukli su nas u uniforme. Dobili smo vaspitača, oficira, svaki je dobio patrona, oni su pazili na nas, sa njima smo pričali. Odmah sam progovorio ruski, kao da sam ga oduvek znao. Mali, koji možda ovde nisu išli u školu, imali su pripremni razred. Njihove radnice u akademiji su bile jako ljubazne prema nama, usvajale nas, vodile nas kod njih kada god su mogle, u vreme praznika. Kod njih smo bili kao u svojoj kući.
Poslali su nas tamo da se po završetku akademije spremimo za oficire naše armije, a njihove vojne škole su bile najbolje. Disciplina, i onako mali, ujutru ustajanje, jutarnja filskultura, do pojasa goli, onda doručak i predavanja. Ručak, pa obavezno spavanje posle ručka sat vremena, pa slobodno vreme, radile su sekcije, literarne, matematičke. Posle toga, spremanje domaćih zadataka. Posle večere obavezno postrojavanje, truba, spavanje. Obavezan je bio strani jezik, od prvog razreda, francuski. Vojna obuka, pa fiskultura, vežbe, sprave. Ja sam se bavio rvanjem grčko-rimskim stilom, i ovde sam nastavio sa time. Nisu nas ničim razdvajali zato što nismo Rusi. To je bila ‘desitljetka’, kao osnovna i srednja škola, deset godina sam završio u Novočerkasku. Tamo su bili i Vića Drčelić i Pera Tešić.“
IB: Petar Tešić, koji danas živi u Novom Sadu, takođe je sa deset godina otišao u SSSR. On je do Jajinaca stigao iz Šapca, u koji je došao iz jednog majevičkog sela sa majkom i petoro braće i sestara. „Bio je dogovor da nas svake dve godine šalju kući po dva meseca na odmor. Deca bez roditelja bila su dva meseca na moru, u Boki Kotorskoj, mi koji smo imali nekog iz porodice po mesec dana sa njima, a onda mesec dana sa ostalima u Boki. Dolazili smo samo jednom, ‘47. Onda smo ‘48. bili na Crnom moru na odmoru, kada su nas odeljenje Jugoslovena pozvali da izađemo iz stroja, i rekli da će sa nama razgovarati predstavnik vojne škole. Pričao nam je o Rezoluciji Informbiroa, naravno sa stanovišta SSSR-a, a onda su nam rekli da ćemo, jedan po jedan, ulaziti u šator i razgovarati sa jednim majorom, i da se izjasnimo da li želimo da ostanemo ili da se vratimo u Jugoslaviju. Ušao sam, deca smo bili, priklješteni između dve posvađane zemlje, do tada bratske, vetar nas je nosio. Major me pomilovao po glavi i rekao da izađem i razmislim još dva-tri minuta. Vratio sam se, pitao šta će biti ako ostanemo, a on je rekao da neće biti nikakve razlike između nas i ruske dece. Nisam znao šta me čeka u Jugoslaviji, rekao sam da ću ostati. Ispostavilo se da je svih 25 nas odlučilo da ostane. Pitali smo da li ćemo moći da pišemo kući i da li će naši moći nama da pišu. Rekli su da ćemo moći da šaljemo pisma, ali da možda nećemo moći da ih dobijamo, ali sledećih sedam-osam godina nismo imali nikakve vesti o porodicama, ni oni o nama.“
AKADEMIJA: Pitomci suvorovskih škola regrutovani su za različite akademije, zavisno od ocena. „Moj otac je bio na Suvorovskoj vojnoj akademiji u Kijevu, odatle se i vratio“, kaže Stojan Drčelić. „To je bilo poratno vreme, oficiri, pogotovo suvorovci, bili su neka vrsta elite. Otac je pričao, ulaze u tramvaj, ustaju stare žene da njima ustupe mesto. Gazio je na paradi na Crvenom trgu za Dan pobede.
Pričao mi je o manevrima, umeo je cinično da se nasmeje i da se podsmehne na one naše vojne vežbe. Sećam se jedne koja se mislim zvala ‘Sloboda’, plavi protiv crvenih. On kaže: ‘Samo ovde je svaka vojna vežba uvek uspela, ja sam stalno bio po vežbama, nikad nijedna nije uspela, mi 15 dana krljamo, idemo peške, kopaš rovove, dođu i kažu: Ne valja ništa, na početne položaje.’ Pričao mi je o vežbama gde idu po 20 dana i nigde ne vide mušku glavu, neke žene samo po kolhozima, to su bili ti delovi gde su Nemci prošli, gde ništa nije ostalo. Kaže, poneki starac i deca. Na nekim mestima gde su bile ozbiljne vojne operacije počinjali su da kopaju rovove, a nisu mogli od metala koji je u zemlji. Uzbuna u krugu akademije, našao se opušak, trče svi deset kilometara pod punom ratnom opremom, onda pet minuta da zapale cigaretu, pa kopaju rov da je zatrpaju, pa nazad. ‘Naravno da je bilo teško’, govorio je, ‘nisam ni znao za bolje.’
Sve su učili, da igraju okretne igre, da piju kao ruski oficiri. Moj otac nikada nijedno piće nije popio iz dva gutljaja, ruka pod pravim uglom, samo zabaci glavu. Svirao je klavir, učio je i to na akademiji, mada je to mrzeo. Bio je odličan mačevalac, najbolji za neki region od šest miliona ljudi.“
Batrić Terzić izabrao je vojnu akademiju u Sverdlovsku, današnjem Jekaterinburgu, iza Urala. „Tamo gde je ubijen car Nikolaj. Pričao mi je muž da im je dolazio na akademiju onaj koji je ubio cara i njegovu porodicu da govori o tome“, kaže Ljubica Terzić. „Za vreme školovanja imali su samo jedan izlazak u toku nedelje, i to samo ako nisu kažnjeni. Dril je bio strašan, ali pravičan. Kaže da su zimi imali marševe na skijama, pa se zaustavi, a onaj iza njega se nasloni na njega i tako spavaju. Logorovanje u šumi, grane, šatori, u sredini peć, jedan je dežurni i stalno loži vatru, ona strana koja ti je prema vatri je topla, ona druga se smrzava. Gojko je jednom bio na straži, a bilo je -56 stepeni. Kada smo gledali Sibirskog berberina u Sava centru, on je bio prosto šokiran, rekao je ‘kao da su došli kod nas i snimali’. Onda je pričao sa Vićom Drčelićem, samo nas, kaže, nisu kažnjavali onim stajanjem na jednoj nozi, a Drčelić kaže ‘nas jesu baš to’.“
POVRATAK: Pošto su Tito i Hruščov 1955. potpisali deklaraciju o pomirenju, veliki broj već svršenih akademaca iz Jugoslavije okupio je 1956. Raif Dizdarević, koji je tada bio prvi sekretar naše ambasade u Moskvi (ambasador je bio Veljko Mićunović). „U fazi normalizacije odnosa dveju zemalja postavilo se i pitanje tih klinaca, koji su u međuvremenu odrasli“, priča Drčelić o sećanjima svog oca. „Njima tada Dizdarević saopštava da je postignut međudržavni dogovor da ko hoće može da ostane u Sovjetskom Savezu, a ko hoće da se vrati u Jugoslaviju takođe može. Po dogovoru se onima koji se vrate priznaje da su služili vojsku, da su završili srednju školu i dobijaju stipendiju da studiraju fakultet koji hoće. Rečeno im je da ovde neće moći da rade u vojsci, zbog političkih okolnosti, iako su bili školovani oficiri.“
Ljubica Terzić se seća priče svog muža Baća o neverovatnoj nostalgiji onih koji su bili deca kada su otišli. „Majka mog muža je bila živa, on je čak i za vreme tog perioda kada se nisu mogli javljati uspevao da joj proturi neku kartu, ali su dolazili da čitaju šta je pisao. Neki Zindović, koji je tada bio zaljubljen u neku glumicu, oženio se i ostao.“
„Grupa njih je ostala, grupa se vraća. Moj otac Vićo Drčelić, s obzirom da ne zna da li su mu braća živa, dolazi da vidi kako su oni, da vidi kako je ovde, tako im je bilo i predstavljeno, da im daju neki prostor da odluče, da to ne bude preko kolena. Prelaze granicu vozom kod Vršca, tu ih čekaju kožni mantili, skidaju ih iz voza i sprovode u Beograd, preko puta železničke stanice, u zgradu gde je kasnije bio bioskop Partizan. Tu je bio Dom boraca Beograda. Primaju ih, dobijaju neke omladince, komesare zadužene za njih. Niko ih ništa ne ispituje, niko ih ne maltretira, ali im je odmah saopšteno da ne mogu da se vrate u SSSR.“
„Dali su nam dokumenta da se vratimo bez ikakvih problema“, seća se Gojko Maravić. „U vagonu sa nama je sedeo jedan naš čovek, pričali smo normalno sve vreme. Kada smo iz Rumunije prešli našu granicu, stane voz, a on nama kaže: ‘Staljinisti, napolje!’ Ej bre, gde sam se vratio, ‘staljinisti’! On kaže da smo mi poslani odande da bi ovde… Neki udbaš, glupan, vidi se.
Primili su nas i dočekali predstavnici Saveza boraca. Mogao je da upiše ko je hteo koji fakultet, davali su nam stipendije dok ne završimo školu. Ja sam dobio sobu u Studentskom gradu na Novom Beogradu. Studirao sam ruski jezik, jedan profesor mi je rekao: ‘Nemoj ni da dolaziš na predavanja’, stalno sam ga nešto ispravljao dok predaje, znao sam bolje od njega.“
I drugi suvorovci upisali su i završili fakultete. Batrić Terzić završio je ekonomiju, zaposlio se bez problema, izabrao kibernetiku i „nije voleo da ima posla sa politikom, znao je dobro gde mu je mesto“. Ekonomiju je završio i Vidomir Drčelić. „Mislim da su oni brzo videli boljitak i prednost ovdašnjeg života. Malo mu je sve ovde bilo razgaćeno, ali što se tiče ukupnog kvaliteta života, mislim da su svi oni imali svest da je ovde bolje“, kaže Stojan. „Diplomira, sreće moju majku, ženi se, počinje da radi u Pančevu u jednoj autoprevozničkoj firmi, i odatle odlazi za Užice, gde je imao opciju da odmah dobije stan. Tada mu čovek koji je bio njegov neposredni šef, sa kojim se zbližio, kaže: ‘Vidomire, srećan ti put i sve najbolje, samo da ti u poverenju kažem da za tobom ide jedna karakteristika, znaš za šta…’
UDBA KAO SUDBA: Oni u suštini prate ceo život, sve njih. Ne mogu da kažem da su oni zbog toga trpeli neku represiju, ili da smo mi kao porodica bili tome izloženi, ne. Čak je moj otac bio komercijalni direktor Preduzeća za puteve u Užicu. Međutim, on zna da je praćen i potvrda toga dolazi ‘94. godine. Sedi u Užicu sa prijateljem u kafani, prilazi im čovek, pozdravi njegovog prijatelja koga poznaje i pita da sedne s njima. Kaže mom ocu: ‘Vi mene ne znate, ali ja sam bio zadužen ‘68, kada je bila kriza oko Češke, da vas likvidiram ukoliko Rusi krenu na Jugoslaviju.’ Kaže mu i da je postojao čovek zadužen da ubije Milana Vukašinovića, profesora u Pedagoškoj školi u Užicu, takođe suvorovca. Uđe ti Kovačevićev Luka Laban u život. Čovek je očigledni bio ‘spavač’, nije direktno radio za Udbu, bio je neki poslužitelj. Ja to ne bih ni znao, ali mi je ispričao očev prijatelj. Kada sam to pitao oca, on je rekao: ‘Šta to tebe briga.’ On se vrlo trudio da preda mnom, sestrom i majkom što manje o tome priča, da se o tome što manje zna. Jednom mi je rekao da misli da zna ko je bio operativno zadužen za njega da ga prati, sluša šta komentariše. Mislim da su oni stalno bili svesni da ih prate i da su se vrlo klonili bilo čega provokativnog. Moje saznanje o tome je oskudno. U jednom zborniku rusko-srpskih dokumenata pominje se ta priča, ali u jednoj rečenici, rešiti pitanje naše dece u Sovjetskom Savezu.“ Vidomirova supruga Angelina Drčelić dodaje da je njenog muža zvala Udba svaki put kada je Tito dolazio u Užice i da su mu poručivali: „Imaš vikendicu na Zlatiboru, idi malo na čist vazduh. Skloni se.“
Ljubica Terzić kaže da je njen suprug išao u London na obuku kada se zaposlio jer su ga zanimali kompjuteri, bio je tamo i vratio se bez ikakvih problema. Međutim, 1974. je policija zazvonila na njihova vrata. „On otvara, oni kažu: ‘Molimo vas vaš pasoš.’ Ja mislim on ga negde izgubio, još ih pitam hoćete li kafu. Stoje na vratima, neće da uđu. On donese pasoš i dade im. Ja pitam: ‘Šta je ovo?’, kaže: ‘Shvataš, oduzeli mi pasoš.’ Dobije rešenje da mu se oduzima pasoš po nekom članu. Ja predložim da se žalimo, a on: ‘Ma kakva žalba, nemoj da izvodiš.’ Uzmem i otkucam žalbu, napišem da je kao dete bio poslan u Rusiju, da je dete palog borca, da je već putovao, jedva je pristao da potpiše. Pošaljemo i dobijemo odgovor da je pasoš oduzet po članu tom i tom, a taj član kaže da ne moraju da objašnjavaju zašto je oduzet. Bila sam poslanik u skupštini Pančeva pa sam zvala predsednika suda da ga pitam šta sve to znači, a on je rekao: ‘Nemoj da se buniš, morali smo to da uradimo za sve one koji su bili u Rusiji.’ Njegov direktor je otišao i rekao da ne može da uvede automatizaciju ako on ne ode u inostranstvo i kupi potrebne kompjutere, kažu: ‘Dobro, evo pasoš, ali da ga vrati kada se vrati u zemlju.’ Međutim, nije ga vratio i nisu ga više tražili. Tražila sam objašnjenje od direktora, on mi je rekao: ‘Znaš, Ljubice, za njega je garanciju dao tehnički direktor, pa je posle rekao: ‘Izgleda da sam se prešao, ipak je on odlazio u ambasadu Rusije.’ Ja znam sigurno da nije, nije imao ko da nam čuva decu. Vićo nije pričao, nije ni Baćo na početku, nego je posle malo više.“
„Ako je nešto bilo, čuvali su među sobom“, priča Stojan Drčelić. „Očigledno je da su te neke odredbe međudržavnog ugovora ispoštovali, očigledno nisu bili podobni za vojsku, ali ih nisu tretirali kao nepodobne za društvo. Čuo sam od drugih, neka su pisma dobijali pa su odmah bacali u klozetsku šolju, a onda im dođu na vrata i pitaju: ‘Jeste li dobili pismo?’, ne znaš da li je pismo provokacija, ko ti ga šalje… Meni je otac rekao da su neki odavde pokušavali da se vrate u Rusiju, ilegalno, pa su bili hvatani, pa su oni između sebe bili sumnjičavi, ko je od njih negde nešto pevnuo.“
Gojko Maravić kaže da nikada više nije otišao u Rusiju. „Nije se moglo. Znaš zašto nisam mogao da se vratim? Pod pritiskom smo bili kada smo se vratili, bilo je mnogo nezgodnih situacija. Nisu nas tukli, nego su nas psihički maltretirali. Kad znaš da si stalno pod prismotrom, stalno se okrećeš da nekog nema iza tebe. A ovo drugo, lepo su nas primili, valjda po direktivi, hvala Savezu boraca, pomogli su nam, i novčano.
Godinu dana sam trpeo, malo-malo pa Udba zove. Sediš u kafani sa nekim, pričaš, drugari, kolege studenti, sutradan dobijem poziv u Udbu, kod Brankovog mosta je bila. Dođem, donesem poziv. ‘Dobro, šta je?’ A ja znam šta je, obučem skijaško odelo, gojzerice na noge, kapu, bundu. On meni: ‘Kud si se ti spremio?’, a ja: ‘Kad dođem kod vas, ja ne znam gdje ću.’ ‘A, pa ti zezaš.’ ‘Šta ću drugo?’ ‘A šta si ono rek’o?’ ‘Sve što rek’o ne porek’o, a ti pitaj one što su ti preneli to šta sam stvarno rek’o, a ne da ti izmišljaju.’
I tako, bilo je… Nas nekoliko, udari nam u glavu, hajde da se vratimo. Rešili mi da se spakujemo i idemo preko granice. Nas petorica, naivni, blesavi, baš blesavi. Idemo mi, negde kod Zaječara, sad ćemo negde ovde u Rumuniju da pređemo. I op, kao da su znali za nas, stvore se odmah njih četvorica, sa oružjem. I tako nas vrate, i ja u Centralni zatvor. Bio sam tam nekoliko dana kada ide onaj i viče: ‘Ajde izlazi, ajde kući!’ A ja: ‘Prvo mi reci zašto sam ovde bio.’ ‘Ajde, ajde, da te ne vratim.’ Valjda su videli da smo glupost napravili, da smo deca naivna. A i počela je da popušta atmosfera sa Rusijom, odnosi su počeli. Zamerali su jedino što smo išli u rusku ambasadu pre nego što smo pokušali da bežimo, pitali da se vratimo. A lepo su nam u ambasadi kazali: ‘Nemojte, nema potrebe.’ U Savezu boraca, tamo one žene: ‘Pa gde si krenuo, gde si bio?’ A ja kažem: ‘Bio sam na ekskurziji’, smejemo se.
Uhvatili bi nas i ovako i onako. Posle razmišljamo, pa šta i da smo otišli kod Rumuna, bilo bi još gore. Dobro je ispalo. U Crepaju sam došao ‘61. da radim, upoznao svoju ženu, zavoleli smo se, ‘62. smo se uzeli. Tu sam radio u školi, u Kovačici u gimnaziji, predavao jezik, imao sam dobre odnose sa svima.
Nisu mi posle pravili većih problema, ali bio sam politički nepodoban. Sve se to špijuniralo za nas, nisi mogao ništa da uradiš da ne znaju, tako je to bilo. Ali da ti nešto kažem, za to vreme, za vreme Tita, ja i žena smo obišli celu Evropu. Imali smo fiću, ajde spremi se, idemo, gde bilo. Ali u Rusiju ne, tamo nisam mogao.“
PRIJATELJI DO KRAJA: „Moj otac Vidomir je imao dva kuma, oba su bila odande, jedan je bio Milan Vukašinović, koji je bio profesor u Pedagoškoj školi u Užicu, drugi je bio Batrić Baćo Terzić, bili su veliki prijatelji. Bilo je i drugih, Borovčanin, zvali su ga Palera, mislim da je bio jedan od direktora rudnika Pljevlja. Kad god je išao iz Pljevalja u Beograd, siđe iz voza, ali nikada nije kod nas kući dolazio, to je bilo neko njihovo… oni su se nalazili u kafanama.
Znam da su se sastajali 19. decembra u Beogradu u Ulici carice Milice u jednoj kafani. Njih pominje Dragan Marković u jednoj svojoj knjizi o Informbirou u jednom pasusu, da se ekipa suvorovaca tu okupljala. Pitali su ih zašto 19, je li zbog Oktobarske revolucije, a oni su ih zezali da je zbog Svetog Nikole.
Otac je ‘89. bio u Lenjingradu, prvi put posle ‘56, išao je na proslavu svoje klase sa akademije, tada je već mogao da ode, zvali su ga. Ni tada nije mnogo pričao, rekao mi je samo da su naši koji su ostali i koji se nisu mnogo odali alkoholu bili već generali, a oni koji su bili malo skloniji čašici – pukovnici, i da je jedan naš, odnosno njihov iz te grupe, bio načelnik ili na nekoj drugoj visokoj funkciji štaba vazduhoplovne komande za Daleki istok kada su Sovjeti oborili južnokorejski avion 1983. godine. Kada je tata umro, kum Baćo je držao govor na sahrani na srpskom, a Milan Vukašinović na ruskom.“
„Moj muž je išao u Sovjetski Savez kada je bio već u penziji, ali nije išao u Sverdlovsk, još je bio zabranjeni grad, išao je u Moskvu i Lenjingrad. Dobio je pre šest godina, dve godine pre nego što je umro, pismo od Zindovića, da se još na zidu akademije u Sverdlovsku nalazi Baćovo ime, kao jednog od najboljih studenta. Zindović je dogurao do generala, išao je u Avganistan, i tamo se razboleo. Nikada nije dolazio ovde. Baćo je odgovorio pismom Zindoviću, a ovaj mu piše: ‘Čudi me da nisi toliko dugo pisao ruski, a napisao si pismo bez ijedne gramatičke greške.’ Oni drugi su voleli kada zovu telefonom da pričaju na ruskom, Baćo nije. Po telefone, kod Gojka se uvek osetilo, nikada nije naučio čisto srpski. Baćo bi samo uveče pred spavanje uzeo da pročita Čehova, po jednu novelu, obožavao je Čehova i Turgenjeva jer je tu čist, lep ruski jezik. Toliko samo.“
„Nedostajali su mi drugovi moji koji su ostali, k’o braća smo bili, prekinuto je to, osećaš da nešto nedostaje. Žao mi je te devojke… Možda je mislila nešto, a tako je ostalo… Ona je bila Estonka, Emi Janson. Bili smo jako dobri drugovi, kao brat i sestra, ona je bila stranac kao i ja. Njena mati je radila kod nas na akademiji, prihvatila me, vodila me kod njih kući, tu smo se upoznali. Niti smo mogli posle da se dopisujemo niti… Ostale su mnoge stvari nedovršene koje su se mogle dovršiti, ostale…Takva je sudbina bila.“
