Istorija svakodnevice

Izložba „Nikad im bolje nije bilo?“ u Muzeju istorije Jugoslavije otvorena je 27. decembra, a trajaće do 17. februara. Autorka izložbe, Ana Panić, ponudila je priču o modernizaciji svakodnevnog života u SFRJ od 1950. do 1990. godine iz dva ugla: „Ritam života“ (period od upisa u jaslice, prijema u pionire i partiju, do odlaska u penziju) i „Ritam godine“ (od Nove godine do Praznika rada, Dana boraca i Dana Republike). Izloženi eksponati – preko 200 predmeta, 400 fotografija i 26 video-klipova – biće uključeni u buduću stalnu postavku Muzeja istorije Jugoslavije.

Naslov izložbe je parafraza rečenice „Most of our people have never had it so good“ iz govora britanskog premijera Harolda Makmilana 1957. godine, koja je u formi „Nikad vam nije bilo tako dobro“ postala simbol ekonomskog napretka životnog standarda Evrope u prvom delu druge polovine prošlog veka.

Cilj izložbe je, po rečima autorke, da „podstakne bivše Jugoslovene da se zamisle nad potencijalima jugoslovenskog iskustva i pitanjem kako stečene univerzalne vrednosti prošlosti ugraditi u temelje zahteva za normalnu budućnost (bolje sutra koje je zasnovano na boljem juče)“. Takođe, i da mladi „prepoznaju u socijalističkoj prošlosti univerzalne vrednosti i razviju zreo odnos prema prošlosti i mestu jugoslovenskog/socijalističkog nasleđa u procesu oblikovanja postjugoslovenskih društava… Jer, jugonostalgija može biti produktivna analitička kategorija i važan način mobilizacije nasleđa u kreiranju sadašnjosti i budućnosti.“

Prema istraživanju Beogradskog centra za ljudska prava 2010. godine, 82 odsto građana Srbije ocenjuje da se bolje živelo u socijalističkoj Jugoslaviji nego danas, a skoro 70 odsto građana žali što se Jugoslavija raspala. Ana Panić smatra da „građani imaju pravo na svoja sećanja ma koliko ona bila romantizovana i možda politički nepodobna u današnjim okolnostima“. Jer, iz perspektive nekoga ko je imao besplatno školovanje posle kog bi se zaposlio i od države dobio stan, ko je mogao besplatno da se leči i bez većih odricanja ide na odmor svake godine, Jugoslavija je bila idealna zemlja ili bar bolja od bilo koje postjugoslovenske države. „Prirodno je da takva osoba bude sklona mitologizacijama celog sistema i da ne želi da se suočava sa problemima koje je samoupravljanje nosilo sa sobom“, zaključuje Ana Panić.

Na izložbi su predstavljene razne i verovatno gotovo sve teme sačuvane u sećanju na socijalističku Jugoslaviju, i lepom i nelepom. Ovom prilikom pomenimo jednu od njih.

Vlada FNRJ je 1946. godine uredbom uvela plaćeni godišnji odmor od 14 do 30 dana. Počelo je uređivanje odmarališta, ustanovljeni su popusti na troškove putovanja i smeštaja tokom godišnjeg odmora. „Gotovo da se radilo o nametanju turizma jer su radnici dobivali uputnice koje su im omogućavale odmor u nekom od sindikalnih odmarališta“, napisao je u katalogu izložbe dr Igor Duda, saradnik na izložbi, inače predavač istorije na Sveučilištu Jurja Dobrile u Puli i suosnivač Centra za kulturološka i povijesna istraživanja socijalizam. Povratna karta K-15, uvedena 1961. godine, posle četiri godine zamenjena je regresom za godišnji odmor u visini trećine prosečne plate. Prema raznim istraživanjima, kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih svaki drugi građanin je odlazio na odmor, svaki drugi je putovao automobilom najčešće leti i na more, tamo je provodio nedelju-dve bez kredita ili dugotrajne štednje.

Od 1965. godine zakon je dozvolio vikend, pa su nastali vikendaši koji su subotu i nedelju provodili u svojim manjim ili većim kućama za odmor smeštenim u okolini gradova, netaknutoj prirodi ili na moru. Oni nisu bili samo iz bolje stojećih slojeva.

Dva neradna dana bila su kao i sad vreme za proslavu, oporavak od slavlja, obilaženje rođaka i prijatelja, čak i za kraća putovanja, posebno ako postoji mogućnost da se ovaj državni praznik spoji sa vikendom. Nova godina se najčešće dočekivala u kući uz jelku i TV ili u restoranu. Udarna medijska vest je bila izveštaj o načinu na koji je Tito proveo tu noć. U drugoj polovini veka Nova godina je poprimila i značenje Božića, pa i veću važnost. Mešanjem tradicije i zakona rezultiralo je da deca dobijaju poklone od Deda Mraza u kući, vrtiću, školi i na roditeljevom radnom mestu. Tako je Deda Mraz postao opšteprihvaćen lik.

Nakon Beograda, izložba „Nikad im bolje nije bilo?“ biće prikazana u Puli, Zagrebu, Sarajevu i Ljubljani, gradovima čiji muzeji učestvuju u njenoj realizaciji.