Britanka Šeron Bernardi rodila je sedmoro dece. I izgubila svako od njih. Prvo troje umrlo je nekoliko sati nakon što su rođeni, a onda je 1989. godine dobila Edvarda. Doktori su joj u startu rekli da se ne nada mnogo, i bebi odredili specijalnu terapiju koja je podrazumevala i transfuzije krvi. Njihova prognoza bila je da Edvard neće dočekati peti rođendan. Već u četvrtoj godini počeo je da ima učestale napade, ali pokazao se kao borac i izgurao do 21. rođendana. Ohrabreni time što telo njihovog sina demonstrira upornost da preživi, Šeron i njen suprug Nil su nastavili da pokušavaju da dobiju bar jedno zdravo dete. Dobili su još troje, ali nijedno od njih nije uspelo da živi duže od dve godine. Kada je 2000. godine njihova poslednja ćerka Kerolin umrla nakon srčanog napada, odlučili su da napokon prestanu da se trude i gaje nadu.
Tek nakon što je izgubila peto dete Šeron je dobila objašnjenje. Sva njena deca patila su od mitohondrijskih bolesti i to zbog – nje.
EMBRION NA OPRAVCI: Mitohondrijske bolesti su i danas neizlečive i još uvek ih je nemoguće preventirati. Javljaju se u detinjstvu, pogoršavaju tokom života i obično se pokažu kao fatalne još pre nego što dete odraste. Gluvoća, slepilo, epilepsija, dijabetes, progresivna dečja poliodistrofija, Bartov sindrom, Parkinsonova bolest… Spisak je dug, a rezultat je učinka „neispravnih“ mitohondrija, ćelijskih organela koje, najprostije rečeno, imaju zadatak da snabdevaju ćelije energijom. Kada one ne rade svoj posao kako treba, nijedna ćelija u organizmu ne dobija dovoljno energije, a prvi na udaru su delovi tela kojima je ona najpotrebnija: mozak, mišići, srce i jetra. Mitohondrije se nasleđuju od majki, a Šeronine su bile „neispravne“.
Tek nedavno saznala je da je i njena majka pre nje izgubila troje dece nakon porođaja. Međutim, uprkos svim odgovorima, Šeron nije imala rešenje na raspolaganju. Popravka „neispravnih“ mitohondrija podrazumevala bi zamenu ovih organela u svakoj ćeliji našeg tela, a to je nemoguće. Dakle, jedino rešenje je zameniti ih prilikom samog začeća. Kako ih nasleđujemo isključivo od majki, naučnici u Njukastlu su došli na ideju da u postupku sličnom vantelesnoj oplodnji ovu malu količinu lošeg DNK u jajnoj ćeliji jedne, zamene zdravim DNK druge žene. Zvuči jednostavno, otprilike kao da menjate pokvareni akumulator na automobilu, ali nije baš tako.
Na panelu održanom u sklopu organizacije Human Fertilisation and Embryology Authority (HFEA) u Velikoj Britaniji, prošle godine predstavljena je tehnika kojom bi se mitohondrijske bolesti mogle izbeći. Konkretno, ideja je zameniti „neispravne“ mitohondrije u jajnoj ćeliji majke zdravim organelama donorke.
Početkom februara predlog je prošao Donji dom koji ga je većinski podržao. Ukoliko to krajem meseca učini i Dom lordova, već krajem sledeće godine na svet bi mogle da dođu prve bebe začete ovom metodom, koje su već dobile ime: „bebe sa tri roditelja“. Imaće DNK tri osobe – biološke majke i oca i još jedne žene koja je donirala svoje zdrave mitohondrije. Pitanja koja se logično nameću su: koliki procenat DNK beba nasleđuje od te svoje „druge majke“, koliki je rizik da nasledi i njene negativne genetske osobine i, naravno, kakva su njena zakonska prava u smislu starateljstva nad tim detetom.
IGRA BOGOVA: „Bebe (začete) od tri roditelja“… Zvuči kao loša i zastrašujuća ideja, zar ne? Otkad je sveta i veka bebe su proizvod jedne majke i jednog oca, čak i ako ih na svet donese treća osoba. Svaka druga kombinacija koja podrazumeva mešanje DNK tri osobe u najmanju ruku je uznemiravajuća i etički sumnjiva.
Očekivano, sama ideja i razvoj događaja izazvali su polemiku u naučnim i verskim krugova i uznemirili javno mnjenje. Da li su se Britanci usudili da se igraju bogova ili je po sredi nešto sasvim drugo?
Protivnici bilo kakvog uplitanja čoveka u DNK potegli su sve etičke, moralne i zakonske skrupule kojih su mogli da se sete. Što se njih tiče, ovo je samo još jedan korak od ere „dizajniranih beba“, otvaranje vrata vremenu kada će roditelji želeti ne samo zdravu, već i decu koja će izgledati po poslednjoj modi, a to znači da će moći sami da odlučuju kakve će boje biti njihove oči, da li će im kosa biti ravna ili kovrdžava, put svetla ili tamnija, brada sa rupicom ili bez nje. Iako ova ideja zvuči kao scenario filma sa distopičnom fabulom, za sve koji zaziru od ljudskog uplitanja u DNK lanac prilično je realistična i zastrašujuća.
Iznad svih, poteže se pitanje da li su naučnici zaista toliko drski da se petljaju u nešto za šta ne znaju kakve će posledice imati po buduće generacije, među kojima su i potomci beba o kojima je ovde reč.
Naučnici su, pak, decidirani: procedura koja čeka da zaživi u praksi nema nikakve veze sa genetskim inženjeringom u smislu prčkanja oko osobina koje se nasleđuju od roditelja (boja kose, očiju i slično), već ima za cilj da stane na put bolestima koje je, uprkos svim naporima medicine, i dalje nemoguće sprečiti.
Pobornici ove metode tvrde da je rizik od nasleđivanja defekata minimalan, a kako druga žena/majka donira samo mitohondrijski DNK njen udeo u genetskom kodu deteta je minimalan.
DNK koja svakoga od nas čini takvim kakvi jesmo i koja određuje da li ćemo biti plavooki ili riđi, zdepasti ili visoki, nalazi se u jedru ćelije. Sve ukupno, određuje nas nešto više od 20.000 gena. U mitohondrijama ih je 37 i oni se nikada ne mešaju sa ovima iz jedra. Dakle, od majke donorke beba praktično nasleđuje manje od 0,2 procenta njenog genetskog materijala.
Druga sporna stvar u celoj priči su prava „druge majke“. Predlog zakona predviđa da ta žena ostane anonimna i da u budućnosti ne polaže pravo na bilo kakvo starateljstvo i nema nikakve veze sa detetom kome je podarila svoje zdrave mitohondrije. Prema aktuelnom britanskom zakonu, međutim, u ovoj zemlji je zabranjeno anonimno doniranje jajnih ćelija i sperme, dakle „materijala od koga se bebe prave“. Zašto bi od toga bila izuzeta i donorka DNK mitohondrija? Ako je treća strana već učestvovala u davanju DNK, ona je efektivno drugi roditelj, smatraju oponenti. Što se njih tiče, „bebe od tri roditelja“ su upravo ono što im samo ime kaže i po zakonu imaju pravo da znaju identitet svih onih čije gene nose, ma koliko mali procenat tih gena nasledili. Ako ni zbog čega drugog, bar da bi imali šansu da zahvale ženama koje su im omogućile život.
DRSKOST KOJA SE ISPLATILA: Zabrinutost zbog „britanskog eksperimenta“ prevazišla je i granice Ujedinjenog Kraljevstva. Početkom ove nedelje reagovali su i pojedini zvaničnici Evropskog parlamenta (EP) upozoravajući da ova procedura krši zakone EU i atakuje na fundamentalne standarde ljudskog dostojanstva i integriteta ličnosti. Miroslav Mikolask, predstavnik Slovačke u EP i još 49 njegovih kolega pisali su britanskom premijeru Dejvidu Kameronu zahtevajući od njega da povuče predlog zakona uz opasku da bi u suprotnom Velika Britanija pala na svakom ispitu iz etike.
Britansko ministarstvo zdravlja, međutim, isključuje svako kršenje zakona Unije i ističe da je procedura prošla sva neophodna testiranja i da nijedno nije pokazalo kako bi mogla biti opasna po pojedinca ili čovečanstvo. Uprkos protivljenju evropskih političara, navodi se da kontroverzna procedura uživa podršku 40 vodećih naučnika u ovoj oblasti iz četrnaest zemalja, među kojima je i pet laureata Nobelove nagrade.
Njihov najjači argument je da bi ova odluka bila spasonosna za sve žene čije jajne ćelije imaju „neispravne“ mitohondrije. Ukoliko procedura bude bila aminovana, šansu koju nije imala Šeron Bernardi sa početka ove priče već u narednim mesecima moglo bi imati čak 2500 majki samo u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Kada je reč o ljudskom dostojanstvu i drskosti zadiranja u isto, ne bi trebalo zanemariti činjenicu da Britaniji ovo nije prva bitka sa na polju reproduktivne medicine. Sličnim sumnjama i optužbama da se igra boga bila je izložena pre skoro četiri decenije kada se usudila da se pozabavi vantelesnom oplodnjom. Prva „beba iz epruvete“ rođena je 1987. upravo u Britaniji. Zahvaljujući toj drskosti, ono što je do tog trenutka bilo nezamislivo, danas je praktično rutinska procedura.
