Svi smo mi zgranuti svirepim zločinima nad decom. I svi smo zgranuti time da društvo nije sposobno da se izbori sa seksualnim manijacima, silovateljima, pedofilima. Ne samo naše društvo, nego i sva druga, i razvijena i nerazvijena, jer imaju isti problem. Zatvor od po nekoliko godina, to je već jasno, nije učinkovita kazna, pa u najvećem broju slučajeva zločinci odmah po izlasku na slobodu učine isto nedelo. Predlozi o uvođenju hemijske kastracije za ovu vrstu osuđenika na prvi pogled mogu da deluju spasonosno, a kod nas se pominju već nekoliko godina, samo što obećane javne rasprave na tu temu još nije bilo. Ovoga puta, ideju je ponovo probudio poslanik Demokratske stranke, lekar Dušan Milisavljević, koji je dao ličnu, ne stranačku, inicijativu kada je u skupštinsku proceduru uputio Predlog izmena Krivičnog zakonika koje predviđaju obaveznu hemijsku kastraciju pedofila i silovatelja. Milisavljević kaže da hemijska kastracija nije povratak u srednji vek, valjda misleći da nije reč o hirurškoj kastraciji, već podrazumeva primanje injekcija androgene blokade na šest meseci. „Ovakvi zakoni postoje u nekim evropskim državama, kao i zemljama u okruženju kao što je Makedonija.“ Istu ideju zastupa i poslanica Demohrišćanske partije Srbije Olgica Batić, čiji je otac Vladan svojevremeno bio zagovornik uvođenja kastracije kao dela kaznene politike prema silovateljima.
HUMANOST I PRAVO: U promovisanju ove ideje, međutim, od javnosti se uporno skriva da osnovnu liniju razdvajanja između država koje sprovode kastraciju nad višestrukim silovateljima i pedofilima čini sistem „prisilnog“ ili „dobrovoljnog“ tretmana. Pravno gledano, reč je o najvažnijem aspektu koji se kod nas uporno prenebregava onda kada se navode zemlje, naročito Evropske unije, koje kastraciju odavno primenjuju. Nenavođenje podatka da u svim razvijenim zemljama Evrope, u Engleskoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Danskoj, Nemačkoj i drugim, uz psihoterapijsku podršku višestruki silovatelji sami odlučuju da li će biti podvrgnuti hemijskoj kastraciji ili ne, našu javnost dovodi u zabludu. Nasilno kastriranje, koje je mera sankcije a ne oblik terapije, Amnesti internešenel je odavno proglasio nehumanim tretiranjem osuđenika.
Argument „nehumanosti“, s druge strane, za mnoge ne može biti dovoljan razlog za odbacivanje kastracije. Zato težište treba prebaciti na nivo prava. Advokat Ivan Janković, jedan od retkih stručnjaka koji se bave ovom temom, pisao je da uvođenje mandatorne, prinudne terapije seksualnih prestupnika ne može biti stvar dogovora i predmet pogađanja, jer je ona protivna Ustavu, koji u članu 25 jasno kaže: „Fizički i psihički integritet je nepovrediv. Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.“ „Ljudsko telo i ljudski organizam ne mogu biti predmet izvršavanja krivičnih sankcija. Kazne mogu da ljudima oduzmu ili ograniče slobodu kretanja ili materijalna dobra, ali ne smeju da menjaju hormone u njihovom organizmu, jer time narušavaju njegov integritet. Pravo izvršioca krivičnog dela da pod vidom krivične sankcije ne bude podvrgnut prinudnoj hemijskoj terapiji je u Srbiji dostignuto ljudsko pravo. A ‘dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati’ (čl. 20, st. 2, Ustava)“, piše Janković.
Poljska je 2009. postala prva zemlja EU koja je donela Zakon o obaveznoj hemijskoj kastraciji osuđenih za silovanje dece mlađe od 15 godina ili rođaka. Ivan Janković kaže da danas poljski zvaničnici u svom odgovoru na primedbe Komiteta za ljudska prava UN tvrde da se hemijska kastracija ipak vrši uz pristanak osuđenih lica. U Južnoj Koreji i Rusiji takav zakon usvojen je 2011, u Moldaviji i Estoniji 2012, i u Makedoniji 2014. godine. Osim još oko desetak država u SAD, među kojima je i Kalifornija, ni u jednoj državi zapadnog sveta ne postoji kastracija, ni hirurška ni hemijska, koja se može primeniti protiv volje osuđenika, a samo na osnovu sudske odluke.
EKSPERIMENTALNA FAZA: U zemljama zapadne Evrope koje zakonski sprovode hemijsku kastraciju na dobrovoljnoj osnovi, sve je još u eksperimentalnoj fazi. Prva istraživanja, iz Švedske i Danske, govore o značajnom padu ponovljenih dela silovanja i pedofilije, dok se u Engleskoj u jednom specijalnom zatvoru još posmatraju osuđenici koji su pristali na ovaj tretman. U prvoj fazi koriste se antidepresivi kako bi smanjili opsesivne seksualne fantazije i pomogli kontroli seksualnih misli. Druga faza je mnogo radikalnija: osuđenicima se daju antiandrogeni lekovi koji smanjuju nivo testosterona i izazivaju impotenciju. Prema iskustvima iz Engleske, na drugu fazu odlučuje se mali broj osuđenika, najpre zbog sporednih efekata ove hormonske terapije, rasta grudi, srčanih problema i osteoporoze. Ali i jedni i drugi navodno tvrde da u njihovim mislima i ponašanju dolazi do znatnog smanjenja seksualnih preokupacija, bar za neko vreme.
Sumnju u učinkovitost ovih lekova unosi „teorija“ da kod seksualnih napasnika nije reč samo o potrebi za seksom, nego je u pitanju nasilništvo i potreba za dominacijom, a takvu prirodu lekovi ne mogu da izmene. Mišljenje jednog od engleskih doktora, učesnika u ovom programu, polazi od toga da je problem previše kompleksan i da ne postoji jednostavno rešenje, a da upotreba lekova rešava možda samo jedan nivo tog problema: „Fer je reći da ne razumemo dovoljno ovaj problem, jer nismo obavili testiranje na većem broju osuđenika. Ali interesantno je da nijedan od osuđenika koji su se podvrgli tretmanu nije imao nivo testosterona iznad normale. Dakle, nije reč samo o nivou testosterona, već i o senzibilnosti pojedinca na taj hormon.“
Dok se u razvijenim zemljama tretman hemijske kastracije još testira i sagledavaju se njegovi efekti, mi zapravo nemamo ni mnogo dostupnije, administrativne činjenice. Ni analizu pooštrene kaznene politike, ni jedinstvenu bazu silovatelja i pedofila, radi njihovog lakšeg otkrivanja i nadgledanja od stručnih službi nakon izlaska iz zatvora. Na snazi su jedino stroža zatvorska kazna i zabrana dosuđivanja ispod zakonskog minimuma za silovanje, što su, pokazalo se, minimalne i nedovoljne mere.
Ali to je sve čime mi možemo da se pohvalimo.
