Igra kamenova

Osam, mahom starijih muških osoba, u jednoj novobeogradskoj mesnoj zajednici, ćutke sedi pognuto nad drvenim tablama. Nekolicini na čelu izbijaju graške znoja. Tišinu povremeno prekine zvuk pomeranja šoljica, srkanje kafe i lagani stisak dugmenceta na satu, identičnom onom šahovskom. Leva ruka igrača uglavnom je u kosi, na stolu, ispod brade, dok prsti desne ruke stoje u kutiji sa figurama. Pogleda fokusiranih jedino na tablu, desna ruka se na trenutak odvoji od kutije, postavi figuru na tablu i sporo vrati u prethodni položaj. Tako je prošle nedelje u Beogradu izgledao početak Kupa japanskog ambasadora u drevnoj istočnjačkoj igri go.

Prvog dana svaki učesnik turnira odigrao je po dve partije koje su trajale i po nekoliko sati. Čini se da igrače goa krase veliko strpljenje i pamet – nema neodmerenih poteza, jurišanja, naglih promena strategije. Možda je razlog za takav način igre i činjenica da je na turniru okupljen krem igrača iz Srbije i susednog dela Bosne, Republike Srpske. Svi majstori petog dana.

GO, ŠTA JE TO: Igo (na japanskom igra kamenova), veiki (na kineskom), barduk (na korejskom) ili go na srpskom smatra se vrhunskom kombinatorskom igrom. Figure, koje se u domaćem slengu nazivaju kamenovi, povlače se po presecima linija na tabli od 19 horizontalnih puta 19 vertikalnih linija, a postoje i varijante različitih manjih tabli. Igra se kamenovima crne ili bele boje, što je jedna od paralela koja ovu igru povezuje sa šahom. Međutim, za razliku od šaha u gou prvi potez ima igrač sa crnim kamenovima, dok se igraču sa belim figurama, diskriminisanom jer igra drugi, daje kompenzacija od 6,5 bodova čime je izbegnuta i mogućnost remija.

Partija počinje na praznoj tabli, a svaki igrač ima 180 figura (kamenova). Kao teritorija se računaju sve prazne presečne tačke, a vrednost svake je jedan poen. Svaki kamen stavljen na tablu ima četiri susedna preseka koje igrači nazivaju slobode. Da bi neka grupa kamenova bila živa, mora da ima najmanje dva odvojena slobodna preseka, koji se nazivaju oči. Protivnički kamen je zarobljen kada sve pozicije oko njega zauzme igrač suprotne boje. Postoje dve izuzetne pozicije, ko i seki, koje su rešene posebnim pravilima. Partija je završena kada je prostor među igračima podeljen, a grupe kamenova se ne graniče međusobno. U takvoj situaciji nijedan igrač ne može da poveća svoj prostor, smanji protivnikov ili zarobi neki suparnički kamen. Igrači tada pasiraju, prepuštaju jedan drugom potez i partija je završena. Jednostavno rečeno, cilj igrača goa je da sakupe što više preseka i protivnikovih zarobljenika.

„Go je vrlo dinamična igra iako se figure ne pomeraju, jer jednom stavljene na tablu više se ne mogu pomicati. U jednom trenutku jedan kamen je izuzetno bitan, da bi već nakon nekoliko poteza postao potpuno suvišan. Go je izuzetno lepa igra. Kod nas su jedina zadovoljstva uživanje u igranju i povremena putovanja na turnire u inostranstvu. U Japanu zvezde goa godišnje mogu da zarade i preko milion dolara. Kod nas trenutno nema previše devojaka u vrhunskom gou, ali ih svakako ima. Radimo na popularizaciji koliko možemo, ali nam nedostaju sredstva“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Miloš Bojanić, majstor petog dana u gou.

Na jednom turniru goa u Srbiji obično se skupi oko četrdeset igrača, dok se procenjuje da u Srbiji ima oko 100 aktivnih igrača. Igrači su uglavnom muškarci srednjih godina. Igranje goa za novac nije popularno gotovo nigde u svetu, pa čak ni kod nas. Jedini izuzetak je Koreja.

Prosečna partija traje dva sata, čak dva puta duže nego u šahu. Nerviranje i bučnost jednostavno ne idu uz igrače goa koji za stolom ponekada sede satima. U Japanu se vrhunske partije igraju dva puta po devetnaest sati i traju danima. Polovina vremena koristi se za smišljanje strategije igre, a druga polovina za samu igru. Vrhunski japanski majstori kažu da im nije teško da smisle kako će se razvijati partija u narednih dvadeset poteza, ali im je problem da izračunaju koliko poena dobijaju sa svakom strategijom.

DOLAZAK SA ISTOKA: Kuriozitet o dolasku goa na ove prostore jeste činjenica da je prvi go klub u Evropi osnovan u pomorskom klubu Austrougarske mornarice u Puli, još pre Prvog svetskog rata. Pomorci su po legendi izvesno vreme zapostavili kocku i postali potpuno opčinjeni goom, koji su doneli sa svojih putovanja po Dalekom istoku. Ratne strahote tokom Prvog svetskog rata prekidaju aktivnosti ljubitelja goa na ovim prostorima. Tek u drugoj polovini prošlog veka kapetan Ervin Fink osniva go klub u Ljubljani oko kojeg se okuplja omladina. Predrasude prema istočnjačkoj igri su razbijene i stvari su dalje išle svojim tokom. Na međunarodnom nivou najveći uspeh naše zemlje ostvario je 1978. godine Zoran Mutabdžija, koji je 1967. i 1971. godine bio prvak Evrope.

Čaršija priča da je izvesni Steva šezdesetih godina u Beogradu organizovao amaterske turnire za određeni krug ljudi, a sedamdesetih su go turniri bili već česta pojava.

Igrači goa kažu da ova igra uči kombinaciji lepote i intelektualnog izazova, a izraz „lep oblik“ jedan je od najvećih komplimenata koje igrač može dati svom protivniku i njegovim figurama koje formiraju različite oblike na tabli. Kako se igra tako se i pravi. Tradicionalno u Japanu pribor za go se proizvodi kombinacijom strpljenja, starog zanata i lepote. Table za go prave se tako što majstori katanom umočenom u lak od borovih iglica iscrtaju linije u komadima drveta, a tako napravljena tabla postojana je desetinama godina kasnije. Bele figure se prave od školjki, a crne od vulkanske stene.

Go je jedina igra na svetu čija kompjuterska simulacija nije dostigla ni nivo prosečnih majstora. Najjači kompjuterski programi su na nivou igrača prvog kjua, što znači da će talentovaniji igrač bez problema pobeđivati kompjuter nakon godinu dana igranja. Nekoliko kompanija raspisalo je nagradu od nekoliko miliona dolara za programere koji uspeju da naprave program jačine velemajstora. Ipak, to se ne očekuje uskoro. Ionako, prava igra je jedino ona u kojoj igra čovek protiv čoveka.