Grobnica za cara

Trebalo je da se Hoakin Finiks nakašlje kao Napoleon Bonaparta u Napoleonu Ridlija Skota pa da odmah nakon premijere ovog filma u Pariz pohrli novi talas turista željnih da otkriju pojedinosti iz života slavnog vojskovođe i vladara. Ništa čudno: interesovanje za mesta koja imaju veze sa Napoleonom pojavljuje se u talasima, oko značajnih godišnjica iz njegovog života (rođenje, smrt, krunisanje za cara, Austerlic, Borodin, Vaterlu…) ili kada se pojavi neki novi film o njemu, kao što je sad.

Pomenimo samo da je pre filma Ridlija Skota o Napoleonu snimljeno oko 180 filmova počevši od Limijerovog 42 sekunda dugog rada Entrevue de Napoléon et du Pape (Razgovor Nepoleona i Pape) iz 1897. pa preko poznatih biografskih filmova poput Désirée sa Marlonom Brandom u glavnoj ulozi (1954), War and Peace (1967), The Hostage of Europe (1989), The Emperor’s New Clothes (2002), kome je usledio Napoleon Ridlija Skota iz novembra prošle godine.

Ovog puta i ja sam odlučio da nakon više poseta Parizu prvi put odem do Les Invalides i obiđem Bonapartin grob ali i Musée de l’Armée (Vojni muzej), koji se nalazi u istom kompleksu u 7. arondismanu francuske prestonice.

Godišnje ovo mesto poseti oko 1,2 miliona turista, a podaci govore da se u prvim mesecima posle premijere Skotovog novog filma njihov broj gotovo udvostručio.

Muzej je nastao 1905. spajanjem Musée d’Artillerie i Musée Historique de l’Armée. Ovaj prvi, Muzej artiljerije nastao je 1795. odmah nakon Francuske revolucije. Preseljen je u Les Invalides 1871. posle Francusko-pruskog rata, pada Napoleona III i proglašenja Treće republike.

foto: robert čoban

Danas Vojni muzej poseduje 500.000 artefakata: oružja, municije, artiljerije, zastava, uniformi, slika, statua, plakata, fotografija… Pored eksponata, muzej ima veoma dobro organizovane i multimedijalne segmente, posebno one koji na velikim ekranima prikazuju razvoj ratnih operacija u Drugom svetskom ratu. Unutar kompleksa nalazi se i katedrala – Cathedral of Saint-Louis des Invalides iz 1676. godine.

Kada je prođete, stižete do mesta na kojem se nalazi grob Napoleona, njegovog sina Napoleona II, kao i mnogih drugih francuskih državnika i vojskovođa.

O životu i bitkama Napoleona Bonaparte i njegovoj smrti na Svetoj Jeleni 1821. uglavnom se sve zna. Ali uzbudljiva epizoda povratka njegovih zemnih ostataka u Francusku manje je poznata široj javnosti i nije često bila tema filmova, serija ili knjiga.

Operacija je nazvana “Retour des cendres”, u prevodu “povratak pepela”, iako je reč o Napoleonovim zemnim ostacima a ne pepelu, pošto slavni vojskovođa nije kremiran. Nakon poraza kod Vaterloa, Bonaparta se vraća u Pariz i abdicira 22. juna 1815. Posle neuspešnog pokušaja da otplovi za SAD, predao se Britancima koji su ga zatočili na ostrvu Sveta Jelena usred Atlantika kako mu ne bi ponovo palo na pamet da se (kao 1814. sa Elbe) pobedonosno vrati u Francusku i započne novu seriju ratova. Na Svetoj Jeleni je i umro 1821.

Prema njegovom testamentu koji je napisao 16. aprila 1821. u Longwood House-u na Svetoj Jeleni, Napoleon je izrazio želju da bude sahranjen “kraj obala Sene, među Francuzima koje sam toliko voleo”. Međutim, ta ideja se nije dopala ni Britancima ni novoustoličenom kralju Francuske Luju XVIII, koji je verovao da bi takva sahrana mogla da posluži kao povod za nove političke nemire.

Posle Julske revolucije 1830. (one koju je ovekovečila slika Sloboda predvodi narod Ežena Delakroa) ponovo se pojavila peticija da se Napoleonovi zemni ostaci vrate u Francusku. Deset godina kasnije, nakon dugih i komplikovanih pregovora između Francuske i Velike Britanije, brod “Belle Poule” praćen korvetom “Favourite” 7. jula 1840. isplovio je iz luke u Tulonu i krenuo ka Svetoj Jeleni. Plovidba je trajala čak 93 dana i pretvorila se u neku vrstu turističkog putovanja: usput su pristajali u Kadizu, na Madeiri, Tenerifama, a u Bahiji u Brazilu su se zadržali čak 15 dana, koji su, prema svedočenjima, protekli u balovima i svetkovinama. Princ Fransoa Orleanski, treći sin francuskog kralja Luja Filipa I predvodio je ekspediciju, a na ostrvu Sveta Jelena dočekao ga je britanski guverner Džordž Midlmor.

Ekshumacija je obavljena u ponoć 15. oktobra u Dolini grobnica. Svedoci govore kako su pod svetlošću baklji prvo ugledali satensku tkaninu kojom je telo bilo pokriveno. Kada je ona uklonjena, ukazalo se “prepoznatljivo Napoleonovo lice sa zatvorenim očima, ustima blago otvorenim…” Bio je obučen u svoju čuvenu zelenu uniformu, a na grudima mu je bila crvena traka Legije časti… Na kovčegu je pisalo ”Napoléon Empereur mort à Sainte-Hélène le 05 Mai 1821” (Napoleon, imperator, umro na Svetoj Jeleni 5. maja 1821).

U 3.30 ujutru, po jakoj kiši, Napoleonov kovčeg od abonosa (premešten u veći hrastov sanduk) prenet je na brod “Belle Poule” i postavljen u malu kapelicu osvetljenu svećama, napravljenu za tu namenu. Na putu prema Evropi “Belle Poule” i “Favourite” sreli su trgovački brod “Hambourg”, čiji kapetan im je preneo vesti o rastućim tenzijama između Francuske i Velike Britanije. Naime, u međuvremenu se dogodila Orijentalna kriza u ratu između egipatskog vladara Muhamada Alija, koji se sukobio sa Otomanskom imperijom, a koju su podržale ostale velike sile – Velika Britanija, Austrija i Rusko Carstvo. Francuska je pokušala da podrži Muhamada Alija, ali je u strahu od otvorenog rata sa Britancima odustala. Iz tog razloga, posade na “Belle Poule” i “Favourite” plašile su se da bi britanski vojni brodovi mogli da ih napadnu i potope pa da Napoleonovi zemni ostaci završe na dnu okeana.

“Belle Poule” sa Napoleonovim telom konačno stiže 30. novembra u luku Šerbur u Francuskoj. Tri dana kasnije kovčeg je prebačen na parni brod “La Normandie” na kojem je plovio do luke Avr, da bi na kraju brodom “La Dorade 3” Senom 14. decembra stigao u Pariz.

Napoleonova sahrana obavljena je 15. decembra, a ostaće zabeležene reči ushićenog Viktora Igoa: “O, zaleđeno nebo! I čisti sunčevi zraci! Sijaju u istoriji! (…) Neka te ljudi zapamte zauvek! Dan prelep kao slava i hladan kao grobnica!”

Tokom ceremonije sahrane najbolji muzičari Pariske opere pod dirigentskom palicom Fransoa Haberneka izvodili su Mocartov Rekvijem. Od 16. do 24. decembra kompleks “Les Invalides” bio je otvoren i na hiljade Francuza dolazilo je da oda poslednju počast svom caru čije su se vladavine još mnogi živo sećali.

U narodu je bilo mnogo glasina o tome da Napoleon zapravo nije mrtav, da je u Pariz stigao prazan kovčeg, da su telo Brtianci odneli u London na autopsiju… I kasnije, pričalo se da je tokom Francusko-pruskog rata 1870. telo sklonjeno kako ne bi palo u ruke Bizmarku.

U “Les Invalides” je sahranjen i Napoleon II, sin Napoleona Bonaparte, koji je umro u Beču u 21. godini. Njegovo srce ostalo je u urni broj 42 u kripti Augustinske crkve unutar palate Hofburg u Beču, a njegovo telo preneto je iz Beča tokom nemačke okupacije Pariza i to po izričitoj naredbi Adolfa Hitlera – 15. decembra 1940. Tačno 100 godina nakon što je Napoleon Bonaparta ovde pronašao svoj konačni mir.