Grobari među sebi ravnim

Na drugoj utakmici koju je Partizan igrao u Areni u prošli četvrtak, 1. aprila, pojavio se predsednik Srbije Boris Tadić u pratnji Milorada Dodika. Dodik je stari partizanovac, ranije poslovni partner, klub se pre nekoliko sezona zvao Partizan Igokea po njegovoj firmi, a Tadić je formacijski pratio veliki sportski događaj. Tadićevi zavrnuti rukavi košulje nisu impresionirali „Grobare“ – oni su ga na početku nagradili zvižducima koji su prerasli u pesmu posvećenu svojim drugovima u pritvoru.

Dva dana pre toga atmosfera na prvoj utakmici protiv izraelskog Makabija bila je poprilično državotvorna: nije bilo vređanja, nije bilo pogrdnih pesama, vođe su čak sprečavale masu da zviždi protivnicima, nije bilo ni transparenata za koje bi poneki tužilac tvrdio da predstavlja ime grupe koja će biti ispisana iz nekog registra…

Duško Vujošević, trener i lider KK Partizana, primetio je to na konferenciji za novinare posle te utakmice i rekao:

„Ovako se ide u Evropu.“

NEŠTO ZA NIŠTA: Pre nego što je došlo do ocene navijača, koji su par meseci ranije bili stavljeni na stub srama zbog nasilja, ekipa košarkaške sekcije Partizana sa Vujoševićem na čelu uspela je da još jednom zadivi Evropu svojim nastupima ove sezone u Evroligi. Ekipa za koju je sama njena uprava govorila da je maltene skupljena „s koca i konopca“ uspela je da dobaci do najvećeg uspeha u poslednjih dvanaest godina i poslednjeg učešća na završnom turniru elitne evropske lige.

Vujošević i njegov tim su postigli uspeh za koji neki misle da je najveći u istoriji, u najtežoj sezoni za klub. Na početku tekuće sezone klub je ostao em bez nosilaca igre em je radio u atmosferi polulinča zbog huliganstva onih koji kažu da najviše na svetu vole Partizan.

I ranijih godina su iz kluba odlazili najbolji, ali je na početku ove godine klub zaista ostao bez tri glavna igrača: Milenko Tepić, Novica Veličković i Uroš Tripković, posle svoje najbolje sezone u karijeri, otišli su u Panatinaikos, Real i Huventud. U tim se vratio iskusni Dušan Kecman, doveden je nepoznati Aleks Marić. Iz komšijskog tabora, KK Crvena zvezda, stigao je Lorens Roberts i naposletku se ekipi priključio organizator igre Bo Mekejleb, za koga ni u klubu nisu tačno znali kakav je igrač.

Partizan je u prošlosti pokazao da mu je jedna od najjačih strana odličan izbor stranih igrača: svake sezone su dovođeni nepoznati crni košarkaši za koje se ispostavljalo da su odlični za ono što je bilo potrebno Vujoševiću. Ovaj je u poslednjih desetak sezona uspeo da uradi ono što u drugim klubovima zovu sistem: zna se kako tim igra, zna se kako se trenira i priprema, zna se ko ima kakvu ulogu, zna se ko koga menja i zna se ko je broj jedan a ko broj dvanaest u timu, bez ikakve sujete. U takav „sistem“ klub je uspevao da uključi različite igrače koji su za par meseci uspevali da toliko povećaju svoje igračke karakteristike da, kada bi otišli iz Partizana, nisu bili sposobni da taj nivo dosegnu.

PREDNOST SIROTINJE: „Partizan nastupa bez opterećenja koje može da nosi veliki novac koji se uloži u neki klub, i zato igrači igraju bolje“, rekao je Pini Geršon, trener Makabija, posle poraza od Partizana.

Mnogo je bilo analiza Partizanovog „čuda“ posle prolaza u četiri najbolja tima u Evropi i sve mogu da se svedu na dve stvari: ogromno umeće trenera Vujoševića i fanatičnu podršku sa tribina. Ove dve činjenice su nesporne. Vujošević je u poslednjoj deceniji izrastao u velikog evropskog trenera i da bi zaista postao „najbolji u Evropi“ potrebno mu je da njegov tim bude najbolji u Evropi. Izbegavajući poslednjih godina da napusti klub i ode u sredinu koja ima snažnije finansijsko pokriće za ambicije na parketu, Vujošević je izabrao da bude u klubu u kome vodi glavnu reč i gde mu je ostavljena sva sloboda delovanja. Od čoveka kome su se smejali na konferencijama za novinare, od trenera koji daje čudne izjave, ne libi se da deli političke ocene i služi se jezikom koji nije tipičan u Srbiji, on je svojim radom izrastao u čoveka koga neki vide kao potencijalnog premijera zbog njegove umešnosti da sa timom koji nije najbolji po imenima pobeđuje one koji su i bolji i bogatiji.

On je uspeo, rezultatom i dobrim medijskim nastupom, da u potpunosti kontroliše situaciju oko kluba koji se susretao sa beskrajno puno organizacionih i finansijskih problema. Vujošević je nametnuo finansije kluba kao glavnu temu debate oko Partizana, otvoreno zahtevajući od države da se izjasni da li želi da se stara o klubu koji donosi dobre i velike rezultate Srbiji. U situaciji kada je preživeti najteže jer novca nema nigde, trener Partizana je ispravno procenio da je država ta koja mora da „pomogne“ i koja bi morala da napravi granicu između uspešnih na terenu i uspešnih samo po imenu.

Bezbrojne su njegove izjave u kojima se bavi odnosom države prema Partizanu. Time je postigao dva efekta: mediji su se manje bavili pravim mogućnostima tima, neprestano je spuštan nivo očekivanja, a zbog rezultata je ostalo da država sama kaže, ko god to bio ispred nje, kako će se ponašati prema klubu koji iz godine u godinu raste, a može da mu se desi da ostane sa blokiranim računom ili bez sale za trening.

U takvom kontekstu, bledi početak sezone koji su obeležili porazi od Unikahe, Cibone i Zvezde bio je očekivan i Vujošević je vešto postavljao scenu: svake smo godine primorani da prodamo najbolje da bismo preživeli, a ni to nam nije dovoljno da preživimo, igračima nismo isplatili stipendije, ovo je eksperimentalna ekipa sa nepoznatim dometima, uprava nema veze sa nasiljem navijača, država i dalje ne ulaže u one koji donose rezultat. Teško je poverovati da Vujošević nije bio svestan snage svog tima, ali mu je javnost poverovala, što je za Partizan bilo idealno.

TAKTIKA: Porazi su prihvatani kao normalna stvar, a svaka pobeda bila je čudo. Takvih čuda ekipa je napravila mnogo za par meseci pobeđujući Olimpijakos, Efes i nepobedivu Barselonu. Pa, kada je pobeđen Panatinaikos u Atini, Vujošević je govorio da je to iznenađenje, da to ne odgovara budžetu kluba i slično.

Međutim, u ovoj sezoni Partizan ima do sada najkorisinijeg igrača Evrolige, Aleksa Marića, koji je do povrede sredinom sezone igrao pod koševima kao supermen. Njemu je neverovatnu pomoć pružao ogromni Slavko Vraneš, davno otpisani potencijal koji je dobio svoje mesto u Vujoševićevoj šemi i izrastao je u dominantnog centra u Evropi čija je uloga u odbrani nemerljiva. Kada neko može da zakuca „iz mesta“, ne treba ga nikad potcenjivati ma koliko možda bio nezgrapan u pojedinim fazama igre. Pored ove dvojice, Partizan ima najperspektivnijeg mladog igrača Evrope, Čeha Jana Veselog, superatraktivnog košarkaša kome predviđaju veliku NBA karijeru. Uz ova tri tornja, ritam igri su davali crni igrači na pozicijama jedan i četiri – Roberts je jedan od najboljih skakača u Evroligi a Mekejleb se pokazao kao lider, dok smirenost i rutinu tim dobija od kapitena Božića i beka Kecmana.

Ovakva kompozicija je vremenom postala tim koji igra najtvrđu odbranu u Evropi i samo na tri utakmice se to nije videlo, ali tada se nije odlučivalo o plasmanu: u prvoj fazi protiv litvanskog Lietvus Ritasa i u drugoj fazi protiv Panatinaikosa u Beogradu i Barselone u gostima.

O tome kako Partizan igra odbranu mogu da svedoče igrači Makabija, koji u drugoj beogradskoj utakmici – na kojoj su igrali odlično – nisu imali nijedan „otvoren šut“ ka košu Partizana iako su daleko brža ekipa. Igrači Partizana su bili spremni da „izginu“ na terenu i time su nadoknadili odsustvo nekog „genijalnog“ igrača koji obično može da donese prevagu na teškim utakmicama.

ŠTA ĆE BITI: Ovakvim pristupom Vujošević je napravio neku vrstu Mančester junajteda u košarci gde nije važno da imamo najveću zvezdu ako se tim drži dogovora iz svlačionice i ako igrači imaju toliko snage da izdrže 40 minuta isrcpljujućeg tempa. U najboljem izdanju Partizan igra kao NBA timovi u završnici prvenstva: puno trčanja i s puno batina, i to sudije počinju da poštuju bez obzira na konstantnu galamu sa Partizanove klupe na njihov račun.

Takav pristup još više oseća publika koja je, naročito na poslednjoj utakmicu u Areni, napravila toliko glasnu atmosferu da je ponekad i domaćim igračima verovatno bilo teško. „Grobari“ su uspeli da prenesu pakao iz malog Pionira u veliku Arenu, ostavljajući glasne žice i dlanove na tribinama, proizvodeći buku u kojoj je nemoguće izgubiti jer bi to bilo ravno gubitku nečeg mnogo većeg od obične košarkaške utakmice. Pomerajući fokus sa regularnog nadmetanja koje se ponavlja iz sezone u sezonu ka borbi na život i smrt, „Grobari“ su toliko podigli ulog da povratka/gubitka nije moglo da bude. Čitava Evropa zapanjena je podrškom koju ima Partizan tokom utakmica elitne lige i svi su svesni da je u takvim uslovima gotovo nemoguće pobediti.

Tako je Beograd postao poslednje mesto na kome je uopšte moguće doživeti „tako nešto“ i pitanje je da li bi tim otišao u Pariz bez tolike i takve podrške onih koji su često tokom jeseni označeni kao huligani i neko koga treba proterati sa sportskih priredbi. Oni su sebi kupili prostor pobedama kluba u kojima je njihov doprinos ocenjen kao jednako važan kao i trenera Vujoševića.

Šta će se dogoditi u Parizu početkom maja na završnom turniru?

Partizan je, bez obzira na budžet, favorit koliko i Olimpijakos, CSKA i Barselona. Partizan je pobeđivao sve ove ekipe i bio je već prvak Evrope, on je najveći klub u Jugoistočnoj Evropi, dakle, nalazi se među sebi ravnima. Svaka kalkulacija koja ne bi značila osvajanje titule prvaka ne vredi ni pet para. Možda samo o tome ne treba glasno pričati. Da ne čuje zlo.

Duško Vujošević i Vlade Divac

POBEDA CRNO-BELIH: Lester McCalebb u akciji

PINI GERŠON: »Partizan bez opterećenja novcem«

DOBRI DO DALJEG: Navijači Partizana slave