Godina lopte

Da smo imali jednog umesto tri fudbalska selektora ili bar jednog solidnog umesto četiri nesigurna golmana, Jugoslavija bi verovatno bila učesnik Svetskog fudbalskog prvenstva u Japanu i Južnoj Koreji što bi sportsku 2001. učinilo besmrtnom. Naime, nema evropske zemlje, pogotovo ne naše geografske veličine i ekonomske (ne)moći, uz to još u prvoj fazi tranzicije, koja je bila tako dominantna u ekipnim sportovima. Prvi su, još u januaru, u prvu godinu XXI veka na velika vrata ušli rukometaši osvojivši bronzanu medalju na Svetskom šampionatu u Parizu a izuzetnu loptačku godinu završile su rukometašice osvajanjem takođe bronzane medalje na Svetskom prvenstvu u Italiji. Bio je to njihov veliki povratak, prva medalja ženskog rukometa SRJ jer poslednja, takođe bronzana sa SP 1990, pripada bivšoj SFRJ. Kada je reč o kontinuitetu tu je samo (delimično) ime tj. isti selektor, Milorad Miki Milatović.

VAZDUH – VODA – VAZDUH: Kada su svojevremeno, čini mi se 1976, fudbaleri , vaterpolisti i košarkaši Partizana osvojili titule prvaka države, lansirana je krilatica o crno-belim raketama tipa „zemlja – voda – vazduh“. Četvrt veka kasnije formula je primenljiva na selekcije Jugoslavije uz malu modifikaciju jer su se fudbaleri samoeliminisali a odbojkaši samoupisali. Nova, malo modifikovana „raketna“ formula mogla bi da glasi „vazduh – voda – vazduh“ jer su odbojkaši u skoku gotovo koliko i košarkaši, a vaterpolisti su sa dve medalje, evropskim zlatom i svetskim srebrom, izborili epitet ekipe godine.

Dakle, između dve bronze rukometaša i rukometašica s početka i kraja godine smestile su se titule prvaka Evrope vaterpolista, odbojkaša i košarkaša kao i srebrna medalja vaterpolista sa svetskog šampionata. Povodom tih uspeha bilo je mnogo analiza, takođe i na stranicama „Vremena“, mada bez konačnog i jedinstvenog zaključka o tome zašto nam je sport bio i ostao najbolji izvozni artikl i zašto je (daleko) iznad realne društvene stvarnosti jedne relativno male zemlje kakva je naša. Sve se vrti u krugu talenat – tradicija – karakter. Tu su zatim vrsni stručnjaci i možda presudna činjenica da većina naših asova u svim trofejnim sportovima igra u inostranstvu. U ligama jačim od naše njihov talenat još više dolazi do izražaja, dobri ugovori daju im materijalnu sigurnost i njihov povratak u reprezentaciju vezan je isključivo za sportske i patriotske motive. To je formula koja već godinama funkcioniše a rezultati državnih selekcija pokrivaju domaću sportsku scenu koja ni približno nije tako ružičasta.

Naše ekipe u istim tim trofejnim sportovima ne mogu, osim u retkim i časnim izuzecima, ni da se približe evropskom vrhu. Poslednji jugo-klub koji je bio prvak Evrope je „Bečej“, koji je do prošle godine, dok je bilo novca, bio praktično reprezentacija Jugoslavije pojačana još dvojicom Mađara. Situacija je sasvim logična jer nije moguće stalno proizvoditi igrače i prodavati ih, a istovremeno tražiti rezultate u Evropi. To je Sizifov posao koji će to i ostati dok se kod kuće ne steknu uslovi za plaćanje igrača bar približno kao u Evropi.

USPEH BORILAČKIH SPORTOVA: Nadležni sportski organi još nisu izbacili zvaničan podatak koliko je medalja Jugoslavija osvojila tokom 2001. na najvećim međunarodnim takmičenjima. Zna se, međutim, da je bilans na Mediteranskim igrama u Tunisu bio 21 medalja (3 zlatne, 5 srebrnih, 13 bronzanih) što je ocenjeno kao relativan neuspeh. Prema nezvaničnim procenama, sabiranje svih medalja doneće naizgled impresivnu cifru od možda i svih 100 trofeja, ali ne treba se zavaravati. Većinu su doneli borilački sportovi, što će nekoga sigurno navesti na poneku ciničnu primedbu da nam oni „najviše leže“. Kik-bokseri su na nedavnom šampionatu sveta u Beogradu osvojili 18 medalja, karatisti Partizana i karatistkinje „Knjaz Miloša“ prvaci su Evrope, Tanja Petrović je svetska prvakinja u takozvanom tvrdom karateu (onom koji nije olimpijski sport jer su dozvoljeni i pravi udarci) a u ovu grupu „nacionalnih“ sportova mogla bi da uđe i bronzana medalja Jasne Šekarić (vazdušni pištolj) sa Evropskog prvenstva u streljaštvu održanog u Zagrebu.

Na drugoj strani je tradicionalno sumorno stanje u takozvanim bazičnim sportovima poput atletike, plivanja i gimnastike. U njima nismo bili mnogo uspešni ni kada nas je bilo 22 miliona, a svojevremeni izuzeci poput Mire Cerara (gimnastika), Vere Nikolić (atletika) ili braće Petrič (plivanje) samo su potvrđivali pravilo. U plivanju i sportskoj gimnastici odavno nas nema nigde, u atletici se još i nađe poneki vredniji rezultat, naročito u mlađim kategorijama, ali se talenti kasnije sticajem raznih okolnosti gube. Ako u bazične sportove ubrojimo i veslanje, koje je to u mnogim zemljama, onda situacija postaje nešto ružičastija jer je dubl Višacki – Stojić drugi na svetu a juniorski četverac najbolji na svetu. Nesporno je da nova vlast shvata značaj sporta i daje mu adekvatno mesto, ali i za sport važe ista pravila kao i za privredu i društvo u celini: nema rezultata preko noći.

Siniša Krajčinović, predsednik Sportskog saveza Srbije, izneo je ovih dana u razgovoru za „Politiku“ podatak da je država u 2001. izdvojila 500 miliona dinara za sport što je, po njegovoj tvrdnji, deset puta više nego u prethodnoj godini. On preczira da je direktno iz savezne kase otišlo oko 100 miliona dinara, ali ako se doda 300 miliona koje je izdvojila Srbija i još 100 miliona koje je dao grad Beograd kao najveći sportski centar u zemlji, onda se ipak dolazi do tog ne malog broja. Korisnici sredstava, sportski savezi, uglavnom su hronično nezadovoljni jer novca nikada nije dosta. Krajčinović upozorava na potrebu maksimalne racionalizacije na organizacionom planu i ukazuje na primer veslanja koje je objedinilo administraciju na saveznom i republičkom planu; slično je i u odbojci, na reforme se spremaju vaterpolo, atletski i neki drugi savezi. Osim racionalnog poslovanja, savezi će morati da se – kako znaju i umeju – prilagođavaju tržišnoj privredi jer je to jedini način za preživljavanje sporta.

Funkcionisanje, i postojanje, „federalnih“ saveza je više nego diskutabilno zbog činjenice da Crna Gora ni na koji način ne učestvuje u finansiranju savezne države, ali to pitanje će se rešiti kada se rasplete politička kriza. gledano sa čisto sportskog stanovišta, dalje usitnjavanje jedinstvenog sportskog prostora kada je suprotni proces već krenuo (Jadranska liga u košarci, slična inicijativa u fudbalu) izgleda nelogično i neracionalno, ali poznavanje tih pojmova i ponašanje u skladu s njima nikada, ili bar doskora, nije bilo odlika na našem prostoru.

Savezna i republička vlada potvrdile su svoj odnos prema sportu nedvosmislenom podrškom Košarkaškog saveza Jugoslavije za organizaciju Evropskog prvenstva 2005. Uz podršku generalnog sekretara FIBA-e Bore Stankovića, koji u septembru 2002. odlazi u zasluženu penziju, Beograd bi mogao da dobije prvo pravo veliko takmičenje i, povodom njega, sjajnu dvoranu koja se na Novom Beogradu gradi kao Skadar na Bojani. Trebalo je da bude završena za Svetsko prvenstvo 1994. i bilo bi neke simbolike i pravde da se deset godina kasnije otvori za Evropski šampionat u istom sportu. Predsednik srpske vlade Zoran Đinđić tvrdi da nedostaje 8,5 miliona maraka da se dvorana „stavi u funkciju“. Treba ih naći jer je lep sportski objekt uvek dugoročna i dobra investicija. Pogledajmo halu Pionir, otvorena je 1973. a traje i trajaće još mnogo godina.