Glad je vatra

Verovatno nije bilo toliko puta ispričane storije iz mitologije domaćeg rokenrola kao što je to priča o Ekatarini Velikoj. Savršeno sledeći obrazac „ukletih pesnika“, ova epizoda nam se stalno iznova prezentuje kao mračna i tužna, zbog nesrećnog kraja svih učesnika. Ali, šta zapravo ima nesrećno u tim životima koje su proveli iskreno verujući u nešto i praveći pesme što su nam ostale kao trajno dobro?

Milan Mladenović svakako je jedna od najznačajnijih figura ovdašnjeg rokenrola, jer je sa uspehom preneo književni model romantičarskog pesnika, zabrinutog nad sudbinom sveta, usadivši ga duboko u ovdašnju rok ikonografiju. Grupa Ekatarina Velika tako je sudbinski postala deo opšte umetničke boemije 20. veka, tog verovanja u prokletstvo umetnika, koja je na svoj način pobila dovoljno slikara i pesnika pre njih, čak i u našim krajevima. I to je cela istina o njima, mimo muzike… sa druge strane, samo muzika ostaje, jer sve to ne bi funkcionisalo da Milan nije tako opasno pevao i dobro svirao gitaru; da Magi nije bila tako smela za klavijaturama i dobar aranžer iz senke; da Bojan nije svirao te melodije na basu; da nisu uvek imali sjajne bubnjare.

Iz današnje perspektive, jasno je – u svem tom perfektnom sviranju celog benda, u Milanovoj neprepričljivoj strastvenosti u pevanju, krila se ozbiljna namera: Ekatarina Velika je bila san o drugačijoj mainstream kulturi u Jugoslaviji, pre svega civilizovanijoj. Njihova muzika je svedočanstvo da ona jeste bila moguća.

BITKA ZA NAJBOLJU PROŠLOST

Pre neku godinu bio sam pozvan da prisustvujem pesničkoj večeri posvećenoj Milanu Mladenoviću, u svojoj staroj školi, Prvoj beogradskoj gimnaziji. Devojke su recitovale stihove koje je svojevremeno u ko zna kakvim mračnim i svetlim časovima Milan sastavljao, pa ih onda doterivao na probama, pre svega pred Magi Stefanović i Bojanom Pečarom. Stvarno je nemoguće bilo zamisliti da će ikad iko te reči, uglavnom sastavljene od neke muke, jednog dana izgovarati kao ozbiljnu poeziju, tamo negde pored Dučića ili Rakića. Ono što je bilo najdirljivije svakako jeste činjenica da su devojke, možda ne sa punim razumevanjem, ali svakako sa velikim uverenjem, davale sve od sebe pokušavajući da ožive te pesme sada ograničene na papir.

Tako sam s lakoćom shvatio kako živimo u jednoj novoj realnosti, te da je u doživljaju onih koji nisu tad živeli zapravo zapisana jedna nova emocionalna istorija jugoslovenskog rokenrola. U njoj su se bendovi iz prošlosti, koje doživljavamo kao značajne, povukli u sve dalje sećanje – nekom je još uvek sve to važno, jer se priseća ove ili one pesme – ali polako se raščišćava šta je od svega toga ostalo kao deo kolektivne kulture koja se deli na nekada zajedničkom prostoru, odnosno šta se još uvek svuda pušta i sluša. Tu je jedna grupa daleko ispred mnogih čiji nas je broj prodatih ploča i ljudi na koncertima svojevremeno fascinirao… I dok većina nekada popularnih imena polako tone u zaborav i premešta se u enciklopedije, pritisnuta teretom ispadanja iz mode – shvatamo da svi oni ostaju na neki način u zasenku Ekatarine Velike, koja naizgled neobjašnjivo još uvek živi među današnjom omladinom.

POSTOJI RAZLOG ZAŠTO JE TO TAKO

Malo je teško verno preneti današnjoj deci, odrasloj u opštem svinjcu konzumerizma, kako je izgledalo živeti u asketskim vremenima kad su se sve institucije – od porodice, preko partije i vojske, pa do novca – činile neuništivo monolitnim, a putevi kroz život uskim i ubistveno monotonim. Kad je sve bilo isto sivo i musavo, kad ništa nije bilo drugačije, i kad su sva vrata ka bilo čemu samo tvom, bila naizgled zatvorena. Osim ako ih nekako sam ne otvoriš.

Kad se želelo više nego što se smelo.

Milan je uglavnom smeo ono što je želeo, dajući primer drugima, te je Šarlo Akrobata bio ona prava revolucionarna grupa našeg novog talasa, muzički, po stavu i porukama u tekstovima – neukrotivi album Bistriji ili tuplji čovek biva kad… (1981) svakako i dalje spada u sam vrh originalnosti na našoj sceni i tačka sa koje se uspešno poredimo sa svetom. Dečko koji je pre toga Paket aranžmanu dao njegov najemotivniji momenat – Ona se budi, tu pesmu čiji teskobni svet tako opasno liči na žensku realnost bilo kad – nije mogao da pogreši, jer je sledio jedino sebe i svoje doživljaje. Da je samo kroz ovu grupu postojao, opet bi bio upamćen.

foto: goranka matić / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Ukoliko je u Beogradu potom uopšte egzistirala popularna grupa koja je, na duže staze i stabilno, predstavljala ono umetničko u rokenrolu, to je bila Ekatarina Velika. Mada je stavljanje umetnosti i rokenrola u istu rečenicu uvek nekima izgledalo kao kontradikcija, u njihovom slučaju sigurno je bilo sa pravim razlogom: uspeli su da opišu iskustvo postojanja tada i ovde na način na koji to niko nije uradio, kreirajući rokenrol sredstvima jedan paralelan poetski svet. Poezija koju su na svoj način živeli EKV bila je otelotvorenje jedne moguće gradskosti, što je tražila i nalazila skrivena značenja i mistiku u urbanim pejzažima, tamo gde ih naizgled nije moglo biti. Ovo krajnje individualno proživljavanje stvarnosti, kao pogled na svet, bilo je potpun opozit kolektivizmima svog doba, a pre svega vladajućem jednopartijskom društvenom uređenju u socijalističkoj domovini, dovodeći ga odozdo u pitanje. Razvejani pre pravog razvejavanja, mnogi su osećali da nešto nije u redu u zemlji Jugoslaviji, ali niko to nije tako lepo rekao, čineći čast srpskohrvatskom jeziku.

Najbolji primer za to kako je poetsko postalo političko u pesmama Milana Mladenovića, jeste stvar pod imenom Budi sam na ulici. Prva generacija istinski usamljenih u velikim gradovima bivše Jugoslavije prihvatila je oberučke ovu poruku kako ostati svoj, uprkos razuzdanoj gomili, jer je osamdesetih zvučala kao pesnička definicija životne situacije rokenrol manjine – epohe su se promenile, ali i danas ovaj iskaz sa lakoćom može nositi težinu privatnog političkog programa u vreme nasilnog digitalnog populizma kome smo izloženi svakodnevno.

Nimalo nas neće utešiti saznanje da je još u Milanovo vreme bilo slućeno da ne treba pripadati tom svetu u kome je sve surovo relativno, i nikakvi moralni oslonci ne mogu postojati mimo gole moći, fizičke ili finansijske. On je bio savršeno jasan u svojim osetljivim predosećanjima, to već znamo. Brutalno je saznanje da Milanovi stihovi zapravo mnogo više ocrtavaju Srbiju danas nego Jugoslaviju nekad.

ROĐEN TAČNO U ČAS DA VIDI

Ukoliko je provokativna muzika Discipline kičme odgovarala vremenima prvih demonstracija, kad je još neke vere u povoljan ishod za običnog čoveka moglo biti, danas kad nade naizgled više nema u ovoj namerno izazvanoj zbrci, muzika Ekatarine Velike se ukazuje kao ona koja pruža utehu. Neophodnu emotivnu crvenu liniju bez koje život i nema zbog čega da se vodi.

Debi album Katarina II (1984) ostaće uvek draga, snažna i naivna uspomena iz perioda sa početka osamdesetih – prvog posle Tita – kad je još iole bilo dozvoljeno sanjati nešto bolje… ali i na njemu nalazimo Milana kako stalno nešto nagoveštava – poslušajte samo pesmu Geto u kojoj je „rođen tačno u čas da vidi…“, i ne kaže šta je to tako užasno da ostaje neimenovano, ali prepušta gitarskom solu da opiše – tako je na kraju i bilo: ono što se kasnije desilo, nije se moglo zabeležiti rečima, osim u formi međunarodnih sudskih spisa. Sledeća ploča Ekatarina Velika (1985) bila je programska ploča, stilski skok u magično i začarano – drugačiju egzistenciju koju su neki priželjkivali – ali je imala svojih pretencioznosti koje će ih ponekad pratiti. Tek je S’ vetrom uz lice (1986) ustoličio ovaj bend kao najsnažniji drugačiji glas na pop rok sceni kod nas, sa one strane Discipline kičme ili Laibacha – nekoliko pesama su naprosto antologijske, energija zarazno zdrava. Produkcijski najfinije izrađen album Ljubav (1987) mnogo puta je okvalifikovan kao njihov najbolji, i svakako dobar za prvi kontakt sa grupom – publika onog doba ih je konačno sustigla i shvatila, te su od te godine nekako prihvaćeni kao jedan od poznatijih ovdašnjih sastava, doduše u tada popularnom „dark“ fazonu. Svejedno, ova dva albuma zajedno predstavljaju vrhunac EKV i nove gradske lirske pop estetike koju su zastupali.

Svi se slažu da je Samo par godina za nas (1989) najava totalnog pomračenja koje će uslediti, a dve ploče iz vremena razornog raspada zemlje – Dum Dum (1991) i Neko nas posmatra (1993) – predstavljaju to ljudsko zgasnuće samo po sebi. Ali ta poslednja dva dela nam samo prenose jednu tragičnu emociju, koja je odgovarala prilikama u kojima su nastala – ono što nigde ne piše jeste da i na njima ima vanredno osetljivih pesama, koje u ukupnom opusu grupe možda spadaju u ona sporedna ostvarenja, ali dokazuju da je grupa do kraja zadržala najviši mogući autorski standard.

I pre nego što nam je trebao, imali smo u Milanu pesnika koji je opisao dolazak neshvatljivog, apsolutnog zla među ovdašnjim ljudima. Mi danas nemamo nikog ko bi čak i običnim rečima opisao dubinu izmanipulisanog potonuća i forsirane moralne zalutalosti čitave generacije ratnih i poratnih, ovde rođenih. Pišući u osamdesetim, Ekatarina Velika postala je hroničar sumraka korumpiranog društva, koje je jedino u izazivanju rata moglo da doživi ostvarenje svoje prave, grabeške prirode.

OVDE JE OPET NEKO NAPRAVIO GREŠKU

Generacija „novog talasa“ nije pristajala na opštu laž u kojoj se tako lepo živelo u SFRJ, pred Titovu smrt. Pravi ishod sistematskog korumpiranja društvenim stanovima, jeftinim automobilima i belom tehnikom, te drugom robom široke potrošnje iz sedamdesetih, bio je moralna sedativiziranost grandioznih razmera, koja je otupela ljude do vremena u kojima je rat stvarno mogao da počne. Jugoslovenski ratovi proizvod su duboke korupcije koja je uništila društvo iznutra – a njihov konačni bilans doneo je samo još para i moći za najbogatije, pa se oni po svojoj socijalnoj dimenziji ni po čemu nisu razlikovali gde god da su vođeni. Nije čudo da je jedna od omiljenih Milanovih knjiga, a čitao ih je mnogo, bila San rata (1980) Nemanje Mitrovića – kao da ovde rat nikad nije sasvim prestao i čuvan je u vidu alternativnog političkog scenarija za sve vreme trajanja zajedničke zemlje.

Milanov rad zato je krunisan stavom antiratnog aktiviste, onda kad je Jugoslavija počela da se rastaje od sebe. Jedino je takva vrsta pobune bila ostala svim malim ljudima na vetrometini istorije u šta se SFRJ pretvorila.

Pre mnogo godina, baš u vreme kad se Ekatarina Velika pojavila, upoznao sam u Sloveniji jednog starog gospodina koji je svojevremeno imao čudnu sudbinu – bio je prisilno regrutovan u nemačku vojsku, odakle je prebegao u partizane, gde je odbio da nosi pušku, izabravši sanitet. I nisam izdržao, toliko sam do tad pročitao o vojnim sukobima, a nisam znao osnovnu stvar, te sam ga prostodušno upitao: kakav je osećaj biti u ratu? Nikad neću zaboraviti šta mi je rekao: „Nije toliko strašno kad se puca, onda znaš gde je opasnost – strašno je kad je tišina, onda ne znaš odakle opasnost preti. A u ratu su svi sadisti na slobodi i mogu da rade šta žele.“

Setio sam se ovih poslednjih reči toliko puta od kad je počeo novi krug nasilja na Balkanu – štaviše, one su mi glavno merilo da li smo u ratu ili nismo. Po svemu sudeći, osećaj stvarnosti koju sad imamo u Srbiji nije daleko od toga: kao da su se sadisti možda samo malo pritajili, ali su još uvek tu i mogu da rade šta žele. U tom smislu, rat koji je počeo 1991. još uvek nije prestao. I zato Milanova antiratna misija nije završena, i dalje je aktuelna kao što je bila i onomad na kamionu projekta Rimtutituki dok je kružio centrom Beograda.

Budući da nam se realnost od tada više puta prekidala i raspadala, dok od nje nisu ostale samo kulise, pesme Ekatarine Velike putovale su do danas kroz vreme kao neka vrsta zasebnog sveta, u kome je moguće živeti u miru sa sobom. Ekatarina Velika je, naime, pokušala da nam pokaže da takav život ni kod nas nije nemoguć – jedan život u kome svako može biti ono što jeste, umesto da mora biti ono što nije.

U vremenima kad su političke prilike agresivno upadale u privatne egzistencije i menjale ih, Milan nas je učio da živimo u skladu sa svojim emotivnim istinama. I da ih čuvamo, jer je jedino pravo svetogrđe ići protiv sebe.