Filmovi od snova i detinjstva

Inspiraciju je crpeo iz svoje podsvesti: „Da. Snovi. To je najbolji deo mog dana. Kad odem u krevet i zaspim… E, onda tek počinje prava fešta.“ Kao da se pridržavao hinduističke molitve „iz nestvarnog vodi me u stvarno“, godinama je vodio dnevnik svojih snova ne samo opisujući ih verbalno već i vešto docrtavajući njihove zanimljive detalje. Snovi su bili izvorni temelj svih njegovih sineastičkih ostvarenja.

Počev od šezdesetih godina pa do 1990, Felini je vodio dnevnik, Knjigu snova. U njemu je, po savetu psihoanalitičara Ernsta Bernharda, verno preneo plodove svoje izuzetno bogate oniričke aktivnosti u vidu crteža ili, kako je sam opisao, „žvrljotina, brzopletih i gramatički pogrešnih beležaka“. Za Felinija je pretakanje snova od prethodne noći u knjigu bio svakodnevni ritual. Skicirao je figure i likove, okolnosti i teme koji su potom ispunili njegove filmove, beležio rečenice i dijaloge, često dodajući lične zabeleške u vidu komentara ili objašnjenja.

DŽINOVSKA ŽENA

„Sanjao sam Rimini“, zapisao je u svoj dnevnik 1967, „kako se preteći otvara prema moru, iz kog dopiru čudovišta i duhovi, to je element moje životne slagalice koji nikad nisam savladao.“ Čak šest njegovih filmova kulminira na morskoj obali: Ulica, Sladak život, Satirikon, Osam i po, Beli šeik (PrimaParte) i Amarkord.

Omiljeni san koji se od tinejdžerskih dana Feliniju najčešće ponavljao bio je onaj o džinovskoj ženi koja ga, izronivši iz tamnih dubina, spasava od utapanja u okeanu, te potom natapa zemlju vlagom iz svojih grudi. Odjeke te žene džina možemo naći ne samo kod kršne duvandžijke u Amarkordu i junakinjama Grada žena, već i u divovskoj Aniti Ekberg koja oživljava sa bilbord reklame za mleko i na svoje grudi privija sićušnog Pepina de Filipa u Iskušenju doktora Antonija iz 1962. Upitan da prokomentariše ovu svoju metafizičku opsesiju krupnom prsatom pripadnicom suprotnog pola, kakva se provlači kroz njegove najbitnije filmove, Felini je sa uzvišenom patetikom u glasu rekao: „Neki ljudi se plaše Boga. Ja se plašim žena.“ Možda je zato njegova životna izabranica Đulijeta Mazina bila sitna rastom, da mu taj primordijalni strah smanji na minimum. Njene role Gelsomine i Kabirije u njegovim filmovima Ulica, Beli šeik, Kabirijine noći odudaraju od ostalih junakinja raskošnih oblina, koje kao da uvek simbolišu plodnost – ona je klovnovski bespolna polu-drugar, polu-lutka gotovo seksualno neutralna. Nesretnim padom sa stepenica tokom trudnoće ozleđeno je njihovo dete, koje je umrlo ubrzo po rođenju. Ta tragedija ostavila je duboko setan trag na njenom licu, i bila primetna u kasnijim zajedničkim filmovima Đulijeta i duhovi, Džindžer i Fred.

SLATKE MALE LAŽI

Drugi izvor inspiracije velikog Felinija je njegovo detinjstvo. Nijedna biografije Federika Felinija nije pouzdana, jer je Felini namerno izmišljao i podmetao lažne podatke o sebi. „Pa šta, iako nije istina, bar je lepo izmišljeno“, citirao bi staru italijansku poslovicu. „Ne znam gde sam rođen, a možda nisam ni rođen“, govorio bi. „Možda u avionu…“ Rođen je, znamo, na obali severne Italije, na raskršću jarca i vodolije 20. januara pre tačno sto godina. Navek je bio sujeveran i uvek prvi u redu za savet kod astrologa. Ta opsednutost okultnim, koja ga je pratila od osme godine kad je zavirio u neke ujakove knjige o crnoj magiji, otkrivala je da se iza grube arogancije koju je emanirao na setu, krije nesigurnost u sebe. Nedostatak visokog obrazovanja je ono što je kod sebe najčešće isticao: „Nisam čitao Odiseju niti gledao Prošlog leta u Marijenbadu, ne znam ništa o Prustu, a od Bergmanovih filmova video sam samo jedan.“ Kad su ga pitali da navede 20 omiljenih filmova, našalio se kako u poslednjih deset godina možda nije toliko filmova ni video. Ipak, među filmove koji su ga najviše dirnuli uvrstio je Čaplinova Svetla velegrada i Frankenštajna Džemsa Vejla.

Često je u ranim intervjuima lagao da su mu roditelji bili siromašni iako su pripadali srednjoj klasi. Tim laganjem izbegavao je poniranje u sećanje s kojim je rastao: duboko osećanje da je život svih oko njega izgubljena prilika. Naviku da vešto laže o svom poreklu nasledio je od oca koji je stalno tvrdio da je rođen u Kaseni umesto u Ganbetoli, jer bi ga ovo drugo svrstalo u provincijalca. „Važno je biti rođen negde – u nekom mestu koje nije kao svako drugo. Da sam rođen u Ženevi, verovatno bih bio bankar… Da sam rođen u Sevilji, bio bih toreador ali, eto, rođen sam u Riminiju i nikad ne bih ubio bika jer mi se mnogo sviđa ta njihova nežna samozamišljenost.“

Osećao se „kao pacov“ na obali u svom rodnom Riminiju i susret te ruralne sredine sa morem nikad ga nije privukao da se nakon selidbe u Rim vrati u Rimini, čak ni da snimi scene za filmove Amarkord, Roma ili Klovnovi koje su se dešavale u njemu.

BAŠ KAO CEZAR

Legendarni Rubikon koji je Cezar prešao 49. pre n.e. bio je jedva nešto više od potočića koji bi leti presušio, ali se mali Fefe, kako su ga prijatelji zvali, kad god bi bio ljut i znao da ga niko ne gleda, gacajući umakao u njega vičući iz petnih žila „Alea jacta est!“ U školi je bio usamljen i rezervisan prema drugima: „Volim da me sažaljevaju, da im budem nerazumljiv, misteriozan. Dopada mi se da budem neshvaćen.“ Tražio je pesnički uzor dok je šetao plažom na kojoj su se svi veselo kupali, pa ipak, vršnjaci ga nisu prozvali Leopoldi, kako je priželjkivao, po pesniku, već – Gandi, zbog mršavosti.

Omiljeni lik u porodici bila mu je baka Frančeska. „Moja majka je bila gruba žena i religiozna, pa je moj otac kao pametan čovek provodio mnogo vremena što dalje od nje putujući kao trgovački putnik.“ Iako je mislio da se nimalo ne razume sa svojim ocem, Federiko je bio duboko dirnut kad je nakon njegove smrti otkrio kako je on uvek na put nosio njegove dečije crteže i s ponosom ih pokazivao svima.

Pošto u ruralnoj Italiji dvadesetih nije bilo duševnih a ni ortopedskih bolnica, oni kojima su one bile preko potrebne obično bi sedeli po kućama ili se šetali oko njih, a Felini je bio oduševljen tim živopisnim likovima koji su oštro odskakali od opšte puke palanačke prizemnosti.“Zar sumanutost nije samo samopožrtvovani pokušaj duše da se prilagodi na po nju potpuno nemoguće uslove, a…invalidi, patuljci, grbavci, žene džinovi, nisu li svi oni manifestacija predivnog?“ Zato ih angažuje na desetine za svoj Satirikon i Kazanovu.

U svom poslednjem filmu Mesečev glas Federiko umesto uobičajene muzike Nina Rote više puta koristi pesmu Majkla Džeksona The Way You Make Me Feel, ali kritičar Endru Saris je i pored toga napisao da maestro ne ide u korak s vremenom: „Uvećavajući svoj opus, on ne proširuje i svoje ideje već večito ostaje unutar granica svog detinjstva ne naučivši da gleda igde dalje van njega. Kao veliki Getsbi, on plaća cenu toga što predugo živi jedan te isti san.“

Tri godine pred smrt, 1990, pozirajući fotografu Eriku Fajolu, upitao ga je kako želi da ga prikaže. „Kao mladog? Kao starog?“ Fajolu mu je odgovorio – kao besmrtnog.