Ergo bibamus!

Godine 1920. dva zakona su trajno promenila Sjedinjene Američke Države: zakon o uvođenju prava glasa za žene i zakon o zabrani proizvodnje i točenja alkoholnih pića. Dogodilo se to u vreme predsednikovanja demokrate Vudroa Vilsona, koji je godinu dana pre toga dobio Nobelovu nagradu za mir. Pokušavao je da spreči oba zakona. Kod nas je pre svega poznat po prijateljstvu sa Mihajlom Pupinom, zalaganju za osnivanje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa je nedavno Beograd na vodi dobio Bulevar Vudroa Vilsona.

Na prvi pogled, pravo glasa za žene i zabrana alkohola poznata kao prohibicija nemaju veze jedno s drugim, ali posredno ipak imaju. Ženski hrišćanski savez osnovan 1873. godine snažno se zalagao za zabranu alkohola, jer su teško eksploatisani radnici utehu tražili u alkoholnim pićima i začas bi propili bednu nadnicu. Pošto žene nisu imale pravo glasa, političari se nisu mnogo obazirali na taj zahtev.

Uticaj američkih žena je naglo porastao za vreme Prvog svetskog rata, većina muškaraca bila je na frontu, one su preuzele poslove u fabrikama, same vodile porodične poslove, izdržavale decu i starije članove porodice. Konzervativni Vilson bio je poreklom iz južne države Virdžinije, u početku je bio protiv davanja prava glasa ženama, ali je pod pritiskom Demokratske partije i svoje energične druge žene Idit Boling Golt Vilson promenio mišljenje. Protiv predloga 18. amandmana na Ustav SAD koji je zabranjivao alkohol, a već bio prihvaćen u Kongresu, Vilson je prvo uložio veto. Posle mučne debate i Kongres i Senat su sa dvotrećinskom većinom odbacili predsednički veto, pa su taj amandman i takozvani Volstedov akt – formalno se zvao National Prohibition Act – stupili na snagu 16. januara 1920. kao deo Ustava SAD.

Prohibicioni zakonski akti svode se na odredbu: „Zabranjeni su proizvodnja, prodaja i transport opojnih tečnosti i njihov uvoz i izvoz iz Sjedinjenih Američkih Država ukoliko su kao piće predviđene za konzumaciju.“ Sprovođenje ovog zakona prepušteno je saveznim državama.

Zakon o prohibiciji u SAD bio je na snazi samo trinaest godina. Ukinut je pod predsedništvom Frenklina Ruzvelta 23. marta 1933. potpisivanjem amandmana na Volstedov akt. Ipak je ostavio dubok trag na američko društvo, neke od najvećih poslovnih imperija i mafijaških organizacija nastale su na švercu i ilegalnoj proizvodnji i točenju alkohola.

PIJANI NOJE

Pisani tragovi razvoja čovečanstva postoje preko 5000 godina. Od samog početka pominju se alkoholna pića i pijanstvo, konkretno vino i pivo, ali čak i pre njih medovina. Legende vode još mnogo dublje u prošlost. Jedna od najstarijih priča uopšte koja u Starom zavetu govori o potopu, o Noju i Nojevoj barci, kazuje da je taj prorok smislio kako da pravi vino. Pošto je sa sinovima i životinjama spasen sišao sa barke u kojoj su svi oni i po dva primerka svake vrste životinja preživeli potop, toliko se napio da je ležao bez svesti. Takvog su ga našli sinovi i videli njegovu sramotnu golotinju. Takođe, u Starom zavetu se navodi da su posle propasti Sodome i Gomore Lotove ćerke napile oca vinom i navele ga da spava sa njima, pa su zatrudnele. Takvi mitovi ne nastaju ako nemaju neku realnu podlogu.

Nemački pisac Gert fon Pačenski u svojoj Istoriji kulture jela i pića smatra da je medovina prvo alkoholno piće koje je čovek otkrio i iznosi pretpostavku kako je nastala. Visoka količina šećera u medu dovela je do njegovog vrenja kada je u zdelu sa medom slučajno pala kišnica, a čovek je to okusio i primetio da takvo piće donosi neko čudno osećanje – da opija. Medovina je bila poznata kod starih naroda svih kontinenata osim Amerike, tamo su Indijanci u Kanadi alkoholno piće pravili od javorovog sirupa, a u južnoj Americi od kukuruza ili biljke manioke.

Reljefi u grobnicama starog Egipta pokazuju kako su hiljadama godina pre nove ere izgledale proizvodnja i konzumacija vina i piva. U grobnici faraona Škorpiona I (33. vek pre nove ere) pronađeno je 700 vrčeva vina. Država je robovima na izgradnji piramida davala po vrč piva dnevno. Pivo su varile pekare, za vreme prohibicije se u Americi to piće u domaćim uslovima pravilo na isti način kao hiljadama godina ranije. U društveno visoko razvijenom starom Egiptu vino i pivo su označavali i socijalne razlike: vladari, njegovi bliski saradnici i bogataši pili su vino iz sopstvenih vinograda ili uvezenih iz Grčke, sirotinja i robovi pili su pivo, ali svi su pili i opijali se, baš svi.

Mnogo su pili i stari Asirci, Mesopotamci, Grci. Aristotel, koji je imao stavove o svemu i svačemu, bavio se čak i tipologijom pijanstva: „Ko je pijan od vina pada na lice, a žrtve piva na leđa.“ Platon je upozoravao da muškarci mlađi od osamnaest godina ne treba mnogo da piju, ali za starije od četrdeset godina je prirodno da se opijaju da bi zaboravili brige. Karakteristično je da najstariji filozofi žene uopšte ne pominju u tom kontekstu, ali kada je reč o bogovima zaduženim za vino, Bahusu i Dionisu, i te kako su prisutne, jer pijanke dovode i do seksa, pretvaraju se u bahanalije.

Pijanstvo i polni čin bili su i ostali najstrasniji doživljaji ljudske vrste. Već to ukazuje na svašta što ćemo hiljadama godina kasnije videti u Americi za vreme prohibicije: u tajnim gostionicama u kojima se točilo zabranjeno piće carevala je i takođe zabranjena prostitucija.

Od kada postoji zajednički život vrste homo sapijens, od kada se javlja prvobitna zajednica jedinke, te zajednice tragaju za srećom i nalaze sredstva da je sebi pribave makar na trenutke, i to ne samo hranom i razmnožavanjem. Marksizam nas je nekada učio da su u prvobitnoj zajednici sredstva za proizvodnju bila zajednička, ali ne pominje alkohol i druga opojna sredstva, niti da li su se delila podjednako. Čisto sumnjam, ali sigurno su znali za njih.

HAJDE DA POPIJEMO

Još iz vremena starog Rima i Kine poznati su propisi koji određuju umerenost pri konzumiranju alkoholnih pića. Kodeks Hamurabija nastao oko 1750 godina pre nove ere predviđa hapšenje osoba koje pijane galame u javnosti. U Kini se u devetom veku pre nove ere čak preti smrtnom kaznom veledostojnicima koji se opijaju mimo zvaničnih banketa, a prosti ljudi se upozoravaju da piju samo u vreme verskih praznika.

Do prve radikalne i relativno uspešne potpune zabrane trošenja alkoholnih pića dolazi tek u VII veku sa pojavom islama. Prorok Muhamed je naredio da se vinopije sankcionišu sa četrdeset udaraca bičem, a kalifa Umar je udvostručio tu kaznu. Bogataši i njihove žene i metrese su svejedno nalazili načina da zaobiđu zabrane, navraćali su u jevrejske i hrišćanske krčme, pa i u hrišćanske manastire poznate po odličnim vinima.

Papu Martina IV (1210–1285) Dante opisuje u svojoj Božanskoj tragediji kako u čistilištu ždere jegulje. Taj prvosveštenik rimokatoličke crkve zapravo se zvao Marinus, ali u hronikama je ostao Martin po nemačkom, iako je po rođenju bio Francuz, više boravio, pa i umro u rodnoj zemlji, slušao njenog kralja i nije mnogo mario za Vatikan. Njemu se pripisuje da je izlazeći sa nekog mučnog konzistorija – debatnog skupa pape sa kardinalima – uzdahnuo da mu je dosta muke hrišćanske: „… Dakle, hajde da popijemo!“ – (Ergo bibamus!). Ta je izreka ušla u studentske pesme koje se otada pevaju sve do danas. Gete je pod tim naslovom napisao pesmu.

VERA I VINO

Ne zaboravimo da su hrišćanski vernici koji prilikom pričesti dodiruju usnama vino u peharu poistovećujući ga sa „krvlju gospodnjom“ umnogome doprineli kultu vina. Vino nije važno samo za judaizam i hrišćanstvo, jer je sastavni deo kultnih obreda. U Kini još u vreme dinastije Cu – treći vek pre nove ere – postojao je zapis o tome šta je najgore posle smrti, pa se kao zlo navodi što više nema gozbi sa četiri vrste vina. U doba Tanga – 7. do 9. vek – pored već izgrađenih, dobrih drumova postojale su gostionice u kojima se točilo vino.

A druge velike religije? Hinduizam opijanje shvata kao deo verskog rituala. Budizam ne zabranjuje konzumaciju vina, ali ne preporučuje sredstva koja opijaju (alkohol i droge). Strogo protiv alkohola je isključivo Islam, a to je veroispovest koja se početkom 21. veka najviše širi.

AMERIČKE IKONE

Prohibicija se u bezbroj američkih filmova uglavnom prikazuje verno. Samo u Njujorku su se već krajem 1920. u preko 32.000 ilegalnih gostionica tajno točila alkoholna pića. Svakako bi i bez prohibicije došlo do razvoja kriminalnih organizacija i tržišta opojnim drogama, ali ne takvom brzinom i verovatno nikad ne bi postale tako moćne organizacije koje svakodnevnim jezikom nazivamo mafijaškim. Dve najveće su osvojile 95 odsto ovog tržišta: Koza nostra 25 odsto, a Košer nostra čak 70 odsto – Italijani i Jevreji.

Za vreme prohibicije procvala je korupcija, kriminalci su plaćali policajce koji su ih štitili umesto da ih proganjaju. Širom Amerike sa radom je počelo nekoliko hiljada ilegalnih pivara. Brzo se razvio i „alkoholni“ turizam, putovalo se do relativno bliskih destinacija, na primer na Kubu i na Bahamska ostrva, jer je tamo konzumacija alkoholnih pića bila dozvoljena.

Analize rezultata prohibicije pokazuju i ponešto korisno, ali mnogo više je negativnih posledica. Potrošnja alkoholnih pića je u celini opala. Zdravstvene prilike su se nešto popravile, jedna od statistika ukazuje da je broj smrtnih slučajeva od ciroze jetre primetno opao kad se upoređuje period od 1910. do 1920. (znatno više smrtnih slučajeva) sa periodom od 1920. do 1931. godine, dok se posle toga opet beleže blagi porast te bolesti i učestalost smrtnog ishoda. Nije statistički dokazivo da su se socijalne prilike siromašnijih slojeva stanovništva popravile zbog manjeg broja pijanstava, trošenja zarade na alkohol, jer su cene porasle, a kriminal je divljao i zahvatao upravo te slojeve stanovništva.

Neutralne posledice su, na primer, bile skok potrošnje koktela, mešavina alkoholnih pića sa voćnim sokovima i voćem, razvoj „alkoholnog“ turizma, s jedne strane ukidanje bezbroj malih, često loših pivara i nastanak ozbiljne, krupne industrije piva, ali i lager-piva.

Negativnih posledica bilo je mnogo, pre svega jačanje organizovanog kriminala. Kada mu je otežana mogućnost da radi sa ilegalnim alkoholom, u još većoj meri se okrenuo proizvodnji, transportu i prodaji opojnih droga. Ulični oružani sukobi su postali svakodnevica. Bilo je veoma mnogo smrtnih slučajeva zbog korišćenja alkoholnih pića proizvedenih nepažljivo i nevešto sa prevelikim procentom metil-alkohola. Medicinski alkohol se namerno „trovao“ tom supstancom, što bi bilo obeleženo na etiketama da se ne bi pio, ali se svejedno točio razblažen ili čak u čistom obliku.

Potplaćena policija se uglavnom nije mešala, komplikovano zakonodavstvo, koje nacionalnoj policiji FBI dozvoljava da goni samo „kriminalne zločine“, dok ostali zločini i prekršaji spadaju u domen lokalnih šerifa, otežavalo je borbu protiv kriminala. Imena najpoznatijih šefova kriminalnih grupa kao što su Al Kapone, Laki Lučano, Majer Lanski, Bagzi Zigel ili Džon Dilindžer nemaju kao veliki političari spomenike ili kao glumci zvezde na holivudskom trotoaru, ali su zahvaljujući vernim filmskim biografijama postali američke ikone, doduše antiheroji, ali nesumnjivo heroji.

SOVJETSKA PROHIBICIJA

U Sovjetskom Savezu Mihail Gorbačov je kao generalni sekretar Komunističke partije između 1985. i 1991. pokušao da u sklopu perestrojke zakonskim i društvenim merama ukine ili bar smanji potrošnju alkoholnih pića. Imao je mnogo razloga da se upusti u borbu sa starim običajima. Votka je alkoholno piće nastalo destilacijom neke vrste žita ili krompira, moguća je proizvodnja od svih osnovnih proizvoda koji sadrže dosta skroba. Zbog toga se pre svega na području Rusije, Belorusije, Ukrajine i Poljske često proizvodila u kućnim, nečistim uslovima sa isuviše metanola.

To nisu promenili ni zakoni koje je Katarina I donela 1751. o vlasništvu destilerija, a car Aleksandar III 1894. o standardima proizvodnje votke. Votka je najčešće „čista“, to jest sastoji se samo od vode i alkohola, i treba da ima oko 40 stepeni alkohola (zapadnoevropski standard je 37,5 stepeni, ali kineska žitna rakija „mao taj“ ima do 60 stepeni), pa se najbolje pije ledeno hladna u zaleđenim čašicama, što bi za voćne rakije bio greh jer bi se ubio njihov ukus. Postoje, međutim, i votke sa raznim ukusima, ja posebno volim percovku u kojoj ima i bibera.

Gorbačov je polazio od toga da je broj teških alkoholičara za deset godina, od sedamdesetih do osamdesetih godina prošlog veka, porastao sa osam na dvadeset miliona, da je ta pošast sve više zahvatala i žene i maloletnike, da je muškarac u SSSR u proseku živeo samo 63 godina, a u SAD dvanaest godina duže. Smatrao je da ima dovoljno razloga da preko Centralnog komiteta 5. maja 1985. objavi „Mere za prevazilaženje pijanstva i alkoholizma“.

Kao i u Americi, bilo je nekih pozitivnih posledica: smrtnost od nekih bolesti primetno je opala, ali radna produktivnost nije porasla, porastao je broj kriminalnih bandi koje su proizvodile, transportovale i prodavale ilegalno proizvedenu votku koja je dobila ime „samogon“ (iste pojave u komunističkom Sovjetskom Savezu kao u kapitalističkim Sjedinjenim Američkim Državama).

U vreme sovjetske prohibicije znatno je porasla kupovina šećera, jer je on potreban za proizvodnju votke, ali i paste za zube, jer se koristila da se u zadahu ne bi osećao miris alkohola. Bitno je opao prihod od poreza koji je država dotle ubirala od proizvodnje i prodaje votke, a ni posle ukidanja zabrane nije se vratio na staro, jer više nije postojao državni monopol na proizvodnju votke. Stanovništvo nikad nije prihvatilo zabranu korišćenja alkoholnih pića u javnosti, pala je popularnost Gorbačova, prozvali su ga „mineraljni sekretar“ – zvanično je bio generalni sekretar – a to je škodilo i njegovim pozitivnim političkim nastojanjima. Mislim da je bilo lakše politički ga ukloniti sa vlasti zbog nesrećne kampanje protiv alkohola.

Vladimir Putin ne zabranjuje alkohol, ali daje primer svojim naglašeno zdravim životnim stilom, osim kad protokolarno nazdravlja šampanjcem, ne pije niti votku, niti vino, makar u javnosti.

MOSKVA NAS NE ZANIMA

Zaprepašćujuće je do koje mere ovisnici od alkohola ne mare za opasnost od metanola – metil-alkohola. Ja sam to video u logoru za vreme rata i neposredno posle oslobođenja kada su alkoholičari, često baš Rusi i Ukrajinci, pili sve čega bi se dokopali, a što je sadržalo alkohol, pa i kolonjske vode ili vodice za posle brijanja, iako je to predstavljalo smrtnu opasnost. U logoru su neki zatvorenici zamenjivali svoju dnevnu porciju hleba za cigarete ili bar opuške, iako je nedostatak hrane mogao da dovede do smrti.

U Americi sam bio dugo posle prohibicije, jedini problem mi je bio to što viski ne volim, a rakiju želim, pa smo izlaz našli u tekili. U Sovjetskom Savezu sam se, međutim, našao i za vreme Gorbačovljeve kampanje protiv alkohola, i to zajedno sa Vaskom Popom, koji je voleo da popije i više od mene. Pre odluke „mineraljnog sekretara“ da građane SSSR oduči od alkohola, ranijom prilikom kad smo prve večeri u Moskvi pitali da li možemo dobiti dve čašice votke, domaćica je energično rekla: „Dve čašice ne možete, sad ćemo naručiti 500 grama votke!“, a kada smo uz predjelo nas troje popili pola litre votke, prešli smo na kavkaska vina. Toliko o običajima.

Vasko i ja smo sa ženama bili smešteni u luksuznom hotelu „Ukrajina“ u Moskvi. U restoranu prelep jelovnik, ne znamo šta pre da poručimo, ali nude samo čajeve i sokove. Kelner nam šapne da u holu postoji filijala radnje „Berjoska“.

U „Berjoskama“ se za devize moglo kupiti sve na svetu. Kupili smo votku i vino, boce su stavili u lepe kese od hartije, sa njima smo umarširali u restoran, a kelner nam je doneo prazne šoljice za kafu za votku, a šoljice za čaj za vino.

U Gruziju smo pozvani na dvestotu godišnjicu rođenja njihovog nacionalnog pesnika Ilje Čavčavadzea. Dočekali su nas sa gruzijskim konjakom uz primedbu: „Nas ovde ne zanima šta Moskva naređuje.“ Gruzijski konjak, vina i šampanjac su vrhunski.

Sutradan smo bili pozvani na ručak u selo Hašmi. Čim smo seli, natočili su nam votku u volovske rogove. Problem je u tome što moraju da se ispiju do dna, jer se samo vodoravno mogu položiti na sto, ali domaćin mi je utešno šapnuo na uvo: „Toljko dvesto grama“, znači „samo dva deci“, jer je u rog bila ugrađena staklena čašica.

Zašto toliko o tome? Zato što su takve sitnice dokaz da se iz Moskve više nije vladalo tada formalno još sovjetskim republikama. Kao što je poznato, Staljin je bio Gruzin. Objasnili su nam: „Vi mislite da mi još uvek obožavamo Staljina. Taman posla! On je bio zao čovek kao da je Rus.“

NEMOGUĆA ZABRANA

U Bogatoj Skandinaviji se problem alkoholizma rešava visokim cenama i državnim monopolom. Alkoholna pića se u Švedskoj mogu kupiti samo u državnim radnjama, kao primer navodim da boca dobre votke u Nemačkoj košta 12, a u Švedskoj 27 evra. U samoposlugama se može kupiti samo pivo. Mnogi ljudi to rešavaju vožnjama na feribotu između skandinavskih zemalja ili na posebnim „parti-brodovima“. Tako se, na primer, tokom 23-časovne vožnje takvim brodom uplatom od 50 evra sa „švedskog stola“ može jesti koliko god se hoće i alkoholnih pića piti do mile volje.

Postavljam pitanje da li je uopšte moguće zabraniti nešto što postoji od kad je sveta i veka na svim meridijanima. Čini mi se da je odgovor jasan: nije moguće a nije ni poželjno, uprkos nesumnjivo štetnim posledicama koje se javljaju zloupotrebom alkoholnih pića. Poželjno je da se proizvodnja i konzumacija zakonski regulišu i nadziru. To je u većini civilizovanih društava manje ili više postignuto rigoroznom kontrolom saobraćaja, kažnjavanjem vožnje motornih vozila pod dejstvom alkohola, zabranom prodaje alkoholnih pića maloletnicima, beleženjem sastojaka na vinjetama boca sa pićem, poreskom politikom.

Ukazujem na strogi, ali vrlo delotvorni i jasni zakon o vinima u Francuskoj, gde se vino smatra kulturnim nasleđem. Dobri su i zakoni o pojedinim vinima – pomodna reč: brendovima. Jugoslavija je, na primer, imala zakon o dingaču, ne znam kako su njegova proizvodnja i etiketiranje regulisani u današnjoj Hrvatskoj. Zanimljiv je mađarski zakon o vinu Bikavavér (krv bika), a takođe i jevrejski verski zakon o košer vinima: grožđe za vino može se koristiti samo od loze stare najmanje četiri godine, svake sedme godine proizvodnja vina mora da se pauzira na svakoj parceli, zabranjeno je u vinogradima osim loze saditi drugo voće ili povrće i koristiti bilo kakva hemijska sredstva. To su, dakle, garantovano bio-vina, što nikako ne znači da su obavezno i ukusna, ima ih raznih, slatkih i veoma suvih.

OD ŠAMANA DO EKSTEZIJA

Ako ostanem dosledan u protivljenju svakoj vrsti zabrane, moram sebi da postavim i pitanje šta mislim o zabranama opojnih droga, pa da odmah počnem od marihuane, ali i od zabrane pušenja duvana.

Makar samo načeti priču o istoriji korišćenja opojnih droga pre nego što bi se prešlo na pitanje umesnosti zabrane pušenja duvana i/ili marihuane, nije lako unutar tesnog okvira ovakvog članka. Kao i uživanje u alkoholu, droge su prisutne od pamtiveka. Najstariji izvori droga su verovatno gljiva muhara (amanita muscaria) i cvet maka. Lepe biljke, pečurka sa onolikim crvenim klobukom posutim belim pegicama, crvene tačkice maka, meni drage kao pojava koja oživljava zlatna polja mog Banata kad pšenica sazri. Muhara više nije u modi, opijenost njome uglavnom je kratka, traje svega nekoliko sati. Mak je sveprisutan i kao droga i kao lek, kao heroin je veoma opasna pomodna opojna droga, kao morfijum neizbežan za ublažavanje jakih bolova, pušionice opijuma su u nekim sredinama bile posebno važno pribežište za nesrećnike i usamljenike.

Prilikom arheoloških iskopavanja u Sibiru nađen je skelet žene sahranjene pre više od 2500 godina, a savremenim metodama konstatovano je da je bolovala od raka i da je konzumirala kanabis, verovatno zbog ublažavanja bolova. I danas se od industrijske konoplje proizvode lekovi protiv bolova. Aleksandar Veliki je podsticao uzgoj maka da bi opijumom hrabrio svoje borce. Šamani, vračevi, predvodnici verskih kultova u davnini opijali su drogama i sebe i svoje vernike – svoju publiku – da bi se uzdizali nad svakidašnjicom. Droge su izazivale halucinacije, darivale su kratku sreću.

Sibirski šamani su smatrali da su droge nastale od pljuvačke bogova, a stari Germani da su droge pljuvačka pastuva na kome je jahao bog rata i ekstaze Votan. Psihoaktivne supstance nalazimo kako u staroj Indiji tako i kod Indijanaca u Meksiku, ukratko, svuda na svetu.

Sve to sagledavam da bih odgovorio na savremeno pitanje koje se postavlja u mnogim društvima širom sveta, naime, da li ima smisla zabraniti proizvodnju marihuane i njeno korišćenje zarad uživanja? Marihuana (canabis sativa) zapravo su osušeni delovi vrhova ženske biljke indijske konoplje, kod nas se ležerno naziva i travom, što znači da se podsvesno smatra manje opasnom od duvana, ne puši se „cigar duvana“, nego nešto sasvim prosto i svakodnevno – trava. Širom sveta na raznim jezicima postoji preko 200 šatrovačkih naziva za tu „laku drogu“.

Pitanje da li njeno korišćenje treba legalizovati trenutno je aktuelno u mnogim državama, ali meni se čini prilično besmislenim. U suštini su danas, kao i oduvek, konzumiranje vina ili rakije, kao i duvana ili marihuane, traganje za srećom, njeno kratkoročno pronalaženje. Stvar je samo u tome što je u našoj kulturi „normalno“ pušiti duvan i piti alkoholna pića, ali uživanje u bilo kojim opojnim drogama još uvek nije.

ZBIR SVIH POROKA

Ja sam slučajno nepušač i nekako se bojim antidepresiva, iako su u mojim godinama oni uobičajni. Bez tableta za spavanje, ipak, ne znam kako bih zaspao. Možda ja jesam zavisnik od pisanja, izmišljanja tuđih sudbina, kao od droge. (Nepušač nisam zahvaljujući svom „čvrstom karakteru“, nego zbog toga što smo posle oslobađanja iz koncentracionih logora svi, pa i šesnaestogodišnjaci kao ja, od Amerikanaca dobijali cigarete, za šta se moglo dobiti sve, ama baš sve, a ja sam više voleo čokoladu od smrdljivih cigareta. Za mene je tada zapaliti cigaretu bilo kao zapaliti novčanicu dolara.)

Nemci imaju poslovicu koja tvrdi da je zbir svih poroka kod svakog čoveka isti. Ukratko, smatram da je histerično zabranjivanje pušenja duvana, ali i „trave“, na javnom mestu, besmisleno, čak i kontraindikativno, dakle štetno, ali pozdravljam da ima mesta gde mogu da se sklone oni kojima, na primer meni, dim duvana štipa oči. (Ja čak i u lokalima u kojima je prostor podeljen na pušače i nepušače, društva radi često sedim sa pušačima u zadimljenoj prostoriji.)

Da li se ljudima može zabraniti da tragaju za srećom? Naravno da ne. Da li društvo odraslom čoveku sme da propiše na koji način da traga za srećom? Naravno da ne. Da li društvo sme, može, treba da reguliše da niko svojim traganjem za srećom ne ugrožava tuđu sreću? Svakako.

Studenti su pevali i još uvek pevaju: Gaudeamus igitur – „dakle, radujmo se“, odnosno, kako reče papa Martin: Ergo bibamus – „hajde da popijemo“. Pa zašto onda ne i: Ergo fumus – „hajde da pušimo“?

foto: fuel publishing