Od specijalnog izveštača sa lica mesta iz restorana Kalenić – Čubura
Još ni prva faza takmičenja nije okončana, a naš ekspertski tim koji je toliko obećavao, raspao se definitivno i neopozivo. Posle drugog, sada mogu reći, baksuznog izveštaja, zapisničaru to jest mojoj malenkosti počele su da stižu razne pretnje: pomenuću samo one najbezazlenije, tipa uvaljivanja u katran i perje, turanja u vrelo ulje, vezivanja konjima o repove. Zabranjeno mi je pominjanje imena nekoliko eksperata i sve to je garnirano najstrašnijim pretnjama koje ljudski um može da izmisli.
Da bi ovaj izveštaj ipak ugledao svetlost dana, moram da pribegnem malom lukavstvu, a evo kako to izgleda: osoba A mi je zabranila da je spominjem u bilo kojem kontekstu zato što nisam naveo da spada u velike dobrotvore, daje donacije crkvama, Crvenom krstu, kao i siromašnoj deci sa opštine u kojoj živi. Ovim ispravljam tu istorijsku nepravdu koju sam nehotice učinio i više tu osobu nikada neću spomenuti, ni po dobru a kamoli po zlu.
Osoba B se odlučila za još drastičniji nastup jer se odmetnula u svoje rodno selo u koje je odvela svog kućnog ljubimca, sa sve pripadajućom garderobom: Svarovski ogrlicom, cipelicama za kišu, teksas pantalonicama, čak i bademantilom besprekorne izrade i kroja. Odatle se javlja telefonom, traži od uredništva da budem smenjen, ukinut, zabranio mi je da dišem i da pišem, inače se neće vratiti u kraj sve dok se ja motam po njemu.
Osoba C je odradila jednu kombinaciju, kojom je prevarila prijatelja, a onda se zauvek izgubila iz kafane i iz ekspertskog tima. Njene zadnje reči su bile, mora Antić da pusti Mrđu da igra, makar u zaustavnom vremenu, čime je pokazala da izuzetno misli na svoje velike poslovne interese u Novom Sadu, a i veoma respektuje mišljenje Mrđinog ˝tate˝ Bate kan-kana.
Ostali članovi ekspertskog tima mi nisu zabranili da ih spominjem, ali ostaću dosledan pa ću i njih držati u anonimnosti zbog ovih prethodnih. Moj kum je stoički izdržao čitavu bujicu kritika na moj račun. Član ekspertskog tima, koji i dalje govori sa mnom, otišao je na službeni put u inostranstvo (hotel Splendid, Bečići), odakle mi se euforično javio odmah posle naše pobede nad „pancerima“. Kao što znate, prognozirao sam ovakav ishod, ako se među našima pojavi neki novi Petar Radaković. I pojavio se takav lik, samo što se sada zove Lane Jovanović. To vam je onaj naš nacionalni junak koji je od sreće skočio u kanal koji odvaja igralište od raspomamljenih navijača. Time je pokazao da nema te prepreke koju naš čovek ne može da savlada, samo ako na pravi način poludi od sreće. Inače, Nemce smo savladali i zahvaljujući dvema širokim slovenskim dušama, Poljacima Kloseu i Podolskom, od kojih je prvi otišao u svlačionicu već početkom prvog poluvremena, a drugi šutirao penal tako kao da na golu našeg tima stoji njegov rođeni stric. Pa se uplašio da mu se stric ne uvredi ako mu da gol, ili ne povredi ako ga pogodi snažno šutnuta lopta. Zahvaljujući emotivnom Podolskom Srbi dobiše novog Velikog Vladimira. A kada je u igru ušao i mali Marin momak 100% sa ovih prostora, bilo je jasno da nam se smeši istorijska pobeda.
Sada nam ponovo preostaje istorijski meč, ovoga puta sa „kengurima“, pa ćemo vrlo brzo videti da li smo mi njima stali na repove, ili su nas oni potrpali u svoje torbe. Što se tiče onih pravih i istinskih favorita, tu pre svega mislim na Južnoamerikance, oni su pobedili gotovo sve evropske timove, i to zasluženo, pošto Evropljani igraju kao da su juče stigli iz nekog gerijatrijskog sanatorijuma. Ovo se naročito odnosi na Engleze, Francuze i Italijane. Naši nekadašnji zemljaci Slovenci umalo da pobede i drugu najveću silu na svetu, Amerikance, tek da pokažu da nisu blokovski orijentisani, pošto su kao što je poznato sa Svetskog kupa izbacili Ruse. I dalje im držimo palčeve u susretu sa kilavim Englezima. Da li će naši proći dalje, ne usuđujem se da prognoziram, jer sam po životnom opredeljenju veliki baksuz. Neće biti smak sveta, šta god da se desi, zar ne…
