Dve poruke

I ja se sećam tih dana. Sećam se atmosfere iz tog vremena. Nije lako to objasniti. Kada pogledam unazad, teško mi je da shvatim sebe, a ponekad se iznenadim i pocrvenim zbog sopstvenih postupaka iz prošlosti. Na primer, kako sam mogao da koristim termin „socijalistička književnost“, iako sam morao znati da je to besmislica, i da nikako ne mogu postojati ni socijalistička ni kapitalistička književnost? Kako sam u javnosti mogao da govorim stvari u koje privatno nisam verovao?

Pre nekoliko dana odgledao sam češki film Tobruk. I morao sam da se upitam po hiljaditi put: da li bih se pokazao u pravoj bici? Dok sam bio u zatvoru, često sam razmišljao o tome kakve bih sve podatke i tajne mogao da izbrbljam kad bi me mučili. Ili da to postavimo drugačije: šta bi mladi istoričari pomislili kad bi iskopali neki dokument koji pokazuje da sam potkazao nekog drugog zatvorenika? Naravno, mogao bih da objasnim da se on upravo spremao da izvrši samoubistvo i da je, tehnički, to bio jedini način da mu spasem život, a oni bi možda shvatili i cenili to što sam uradio. Međutim, ovo komplikovano naknadno objašnjenje uvek bi čučalo u pozadini, iza prvobitne vesti o mojoj izdaji.

Do sada ste već pogodili na šta ciljam: čak i da je Milan Kundera zaista otišao u policiju da prijavi kako se negde oko njega muva nekakav špijun, u šta lično ne verujem, morate barem pokušati da to sagledate u kontekstu toga vremena. Niste morali da budete posvećeni ili fanatični komunista pa da tako postupite, iskreno uvereni u to da će vaš postupak utrti put u bolji svet. Mogli ste prosto da sumnjate, ili pak da budete „gotovo sigurni“ da je neko postavio zamku vama ili nekome od vaših bližnjih. Mogli ste prosto da ne budete ratni heroj i da jednostavno pomislite: „Zašto bih proveo deset godina u logoru samo zato što sam ‘znao a nisam rekao’? Logori su za heroje, a ne za ljude poput mene.“

Sve ovo govorim za slučaj da mladi istoričari pomisle da se to zaista dogodilo. Lično imam ozbiljne razloge da sumnjam da je Milan Kundera otrčao u lokalnu policijsku stanicu da kaže kako mu je neko rekao da je tom nekom neko rekao kako nekakav špijun treba odnekud da preuzme neku tašnu. Ne mislim i ne verujem da su događaji mogli da se odvijaju na tako glupav način.

U svakom slučaju, jedno je jasno: u svome poznom životnom dobu Milan Kundera je upleten u pravi pravcati kunderijanski svet, svet koji je tako majstorski uspevao da drži na distanci od svog stvarnog života. Šta to znači? Meni je jedna stvar posebno važna: pre nego što se u nešto umešamo, moramo da razmotrimo sve posledice koje mogu da proisteknu iz naših postupaka i da li možemo ih svarimo. Da je u ovaj skandal bio umešan neki Pera Perić, a ne slavni pisac, ništa strašno se ne bi dogodilo. Ergo: rizično je biti pisac i proslaviti se zahvaljujući pisanju. Nekad, međutim, morate da rizikujete. To je u javnom interesu. Kad Kunderino delo ne bi postojalo, svet bi bio primetno siromašniji. Dok bi, s druge strane, od 16. oktobra 2008. Milanu Kunderi bilo primetno bolje. Ili bi bio barem u istom položaju kao Pera Perić.

Za kraj imam da kažem dve stvari:

Jednu za mlade istoričare: molim vas da budete oprezni kad donosite sudove o istoriji! Inače ćete učiniti mnogo više zla nego dobra. Baš kao vaši dedovi.

Jednu za Milana: pokušaj da ostaneš iznad svega ovoga! Kao što znaš, čoveku u životu mogu da se dogode i mnogo gore stvari od klevetanja u medijima.