Alhemičar na čelu podmornice

Jedna teorija u američkom novinarstvu kaže da je istinsku sportsku legendu dovoljno osloviti nadimkom, a da svi znaju o kome se radi.

Nije „Dule“ baš jedinstven nadimak. Pa ipak, svi znaju da se misli na jednu od najvećih legendi jugoslovenskog sporta, košarkaškog učitelja, jedinstvenog Duška Vujoševića.

Dule je ostavio za sobom nenadoknadivu prazninu u domaćem sportu i kulturi.

Još u mladosti, neizlečivo se zaljubio u košarku koja mu je kasnije, uz insulin, bila svakodnevno neophodna za život. O košarci je neprestano razmišljao, pa je primenu u okviru svog posla tražio i poukama iz drugih sfera.

U knjigama, slikama i pozorišnim predstavama je tražio predah i beg od košarke u kojoj „sreća traje kao mački muž, a sa porazima se živi“.

Foto: Tanjug / Vladimir Šporčić

Sa Partizanom bolestan od neizlečive mladosti

Vujošević je trenersku karijeru započeo veoma rano, još u srednjoškolskim danima, uvidevši da neće biti neki igrač u sportu koji tako voli. Strast je zadovoljavao posmatrajući treninge starijih kolega i zapisujući što je čuo.

Nije preskakao stepenice već je sa velikim uspehom vodio mlađe kategorije. Osvajao je titule u bivšoj Jugoslaviji sa pionirima, kadetima i juniorima, pre nego što je sa 27 godina dobio priliku da vodi seniorski tim Partizana.

Po obimu rada i metodologiji, Vujošević je nalikovao trenerima američkih univerziteta. Mladima je pružao pažnju, vreme i ljubav, a tražio samo posvećenost.

Veoma je cenio ljude potpuno posvećene onome čime se bave. Govorio je da je svako, pa i čistač cipela na ulici, može da napravi umetničko delo.

Od igrača je zahtevao odricanja, jer je verovao da je to jedini način da razviju krila. Najviše je tražio od najdarovitijih koji imaju obavezu prema talentu.

Nije postojao mladi igrač koji je zaslužio priliku, a da mu je Dule nije ukazao. Neretko je šansu davao mladiću pre nego veteranu pa i u neizvesnim završnicama. Stvaranje pobedničkog mentaliteta znalo je biti važnije od ishoda jedne utakmice.

Sagledavši šta je sve osvojio i kakve su karijere njegovi učenici postigli, jasno je da je bio u pravu.

Foto: Tanjug / Vladimir Šporčić

Tim je kao posada podmornice – ako jedan pogreši, svi su mrtvi

Temelj Duletovih uspeha – a najviše ih je imao sa Partizanom – zasnivao se na radu i kvalitetnom treningu. Umeo je da kaže kako „čovek koji naporno radi nije spreman lako da gubi“, a ovu su maksimu njegovi igrači mahom prihvatali.

Stoga je pažnju u selekciji pridavao proceni karaktera, tražeći pojedince koji su spremni da ogule kolena i daju poslednji atom snage. One koji neće remetiti ono najvažnije –tim.

Duletov Partizan, kako je voleo da kaže, „nije bio skup najboljih pojedinaca, već pojedinaca koji najbolje funkcionišu zajedno“. Tražio je od igrača da budu kao posada podmornice u kojoj nema prava na grešku i kao specijalna jedinica koja ima svoju mantru i svoje šifre.

Dule nikada nije imao sredstva da dovodi najbolje igrače, ali nigde nije pisalo da ne sme da ih pravi. Sakrivao bi ključeve dvorane pre treninga.

Vujoševićeva znatiželja je među rekvizite na treninzima Partizana dovela stolice, metle i gumene rukavice.

Svaki je trening pripreman pažljivo, a trajao dugo. Na kraju su igrači morali biti bolji nego na početku. Da bi se znoj alhemijom pretvorio u zlato, kako je voleo da kaže, satima bi se šutiralo, trčalo, skakalo, prekidalo, ispravljalo, ponavljalo… svakog dana.

Prazna dvorana je bila Duletovo kraljevstvo u koje su samo retki dobijali pristup. U košarkaškim krugovima je poznata priča Džonatana Dživonija, američkog analitičara specijalizovanog za praćenje mladih igrača, koji je u zlatnim danima Partizana poželeo da prisustvuje treningu crno-belih.

Nije dočekan raširenih ruku, već je ulaz morao da „plati“ gomilom video materijala i izveštaja o talentovanim košarkašima. Prizor unutar dvorane ga je dodatno zatekao – kvalitet rada je bio na najvišem mogućem nivou, a preciznost u pripremi predstojeće utakmice takva da je pomislio da se radi o finalu Olimpijskih igara.

Kada je upitao jednog od pomoćnika ko je naredni protivnik, dobio je odgovor da je u pitanju jedan od slabijih timova u domaćoj ligi.

Foto: Nova.rs / Zoran Lončarević

Najveći trener u istoriji Partizana

Ako je Dule Vujošević bio u pravu kada je rekao da se sport može smatrati vrstom umetnosti, onda su njegovi mandati u Partizanu remekdela.

Uzeo je tu 23 trofeja, pobedio u 633 utakmice od 916. Po tome Dule važi za najvećeg trenera u istoriji Partizana.

U dva navrata – 1988 i 2010 – išlo se do završnih turnira Evrolige. San o evropskom tronu mu se nije ostvario, ali je 1989. osvojio evropski Kup Radivoja Koraća savladavši u finalu veoma snažnu ekipu Kantua.

Prikupljanje domaćih trofeja je započeo 1987. titulom prvaka Jugoslavije, tada najjače lige u Evropi, a dve godine kasnije je riznici dodao i Kup Jugoslavije. U 21. veku, ostvario je sa Partizanom dominaciju u srpskoj i regionalnoj košarci – 11 šampionskih titula, pet trofeja Jadranske lige i četiri domaća kupa.

Omiljeno priznanje Duletu Vujoševiću je predstavljao trofej „Aleksandar Gomeljski“, koji mu je 2009. godine dodeljen kao najboljem treneru Evrope.

Epitet stvaraoca pratio ga je kroz čitavu karijeru. Dule je, međutim, i u ovom pogledu bio jedinstven, pa je uspevao da stvori i rezultate i igrače. Počevši od Divca, Danilovića i Đorđevića, preko Vujanića, Krstića i Veličkovića, do Pekovića, Bogdanovića i Milutinova.

U pauzama između boravaka u Partizanu, Vujošević je radio u Španiji, Italiji, Rusiji, Francuskoj i Rumuniji. Nije mu se ostvarila želja da predvodi seniorsku reprezentaciju one Jugoslavije, ali je zato sedeo na klupama Srbije i Crne Gore, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.

Vest o njegovoj smrti je odjeknula širom Evrope, pa su se velikani biranim ečima opraštali, a o njegovom životu su pisali i španska Marka, francuski Lekip i italijanska Gazete delo sport.

Foto: Marija Janković

Džaba vam novci, moji sinovci

Ne bi bilo pravedno da se Duletova zaostavština posmatra kroz puko nabrajanje trofeja.

Samo oni koji su živeli u vreme zaglušujuće buke Pionira i čudesnih uspeha Partizana mogu svedočiti o sinergiji terena i tribina koju je pokretao legendarni trener crno-belih.

Bio je inspiracija, heroj, predvodnik, odmetnik, General.

Uz njega je sve bilo moguće jer „realnost nije briga na koju se ne treba obazirati“, a svaka bi prepreka samo dokazivala kako „put do zvezda nije posut ružama, nego trnjem“.

Strani košarkaši su pričali srpskim jezikom, a utakmice Partizana su svrstavane u turističke atrakcije Beograda. Igrači su davali sve od sebe iako su plate – ili kako je Dule imao običaj da kaže, stipendije – mesecima kasnile, hraneći se ljubavlju i zahvalnošću navijača.

Sve dok je Duško Vujošević sedeo na klupi, simpatizeri crno-belih su verovali da će sve na kraju biti kako treba.

Duletove reči se nikada nisu dovodile u pitanje, pa ni kada Unikahu nazove Huventudom, Božić pomeša sa Uskrsom, a španskog sudiju Perez Pereza preimenuje u Sančez Sančez.

Pozorno su praćeni njegovi nastupi i religiozno čitane knjige koje je preporučivao. Tako je ostalo i dugo nakon što je poslednji put sedeo na klupi Partizana, a o tome govori i nedavna anegdota.

U izdavačkoj kući Geopoetika, zaposleni su jednog dana primetili kako je prodaja njihove knjige – Uve Vitštok, „Februar 33“ – iznenada skočila. Nisu se bunili, ali su želeli da saznaju šta je razlog tome. Odgovor su ubrzo dobili – Dule Vujošević je ovu knjigu preporučio u jednoj emisiji.

Pokazalo je to da njegove reči i dalje imaju veliku težinu, a potvrdilo da brojni protivnici sa pravom zaziru od njegove javne kritike.

Foto: Wikimedai / Petar Milošević

Ponos se ne uči u školi. Ponos je luksuz

Duško Vujošević je odbijao da pliva nizvodno, smatrajući da je „važnije biti u miru sam sa sobom, nego sa celim svetom“.

Svoju hrabrost i ljudskost je iznova dokazivao, pa je u jeku rata odlazio u Zagreb na sahranu Draženu Petroviću, a predsednika kućnog saveta Sulju branio od podivljalog nacionalizma komšiluka.

Možda je na kraju i istinita ona Balaševićeva tvrdnja da je sa deset hiljada Duška Vujoševića mogao da spase Jugoslaviju.

Nikome nije podilazio, a svi su ga pratili. Večito posvađane navijače je ujedinio u „časovima ljubavi“, a Partizan načinio jednim od najvećih klubova na svetu.

Nije uspeo da se oprosti pobedom, ali je „aristokratskom borbom za unapred izgubljenu stvar“ i odbijanjem da odstupi od svojih stavova dokazao da nikada veći pobednik od njega nije postojao.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!