Duga, kal i trava

Stadioni u Srbiji su betonske građevine pravljene za drugačije okvire i u retkim slučajevima održavane i poboljšavane. Izgledaju kao da su zapravo napuštena borilišta koja karakteriše to da je više trave oko terena i na betonskim tribinama nego na samom igralištu, koja nemaju „mokre čvorove“ pa je prirodno da se mokri uza zid ili na najbližoj livadi, koja nemaju adekvatne svlačionice, prilaze igralištu, obezbeđene prilaze stadionu i mogućnost da se publika brzo evakuiše sa tribina bez velikih posledica. Oko terena su visoke ograde, pa izgleda, onim retkima koji dođu, da su dole na travi zveri koje bi mogle da se otrgnu i pokidaju nekoga u publici.

Srpski stadioni su pravljeni, većina njih, za ondašnju srpsku ligu, koja je bila pojam za nešto lokalno, daleko i retko kome važno. Priče o Kruševcu i Nišu kao fudbalskim centrima, o stadionu u Kragujevcu kao potencijalnom „Kamp Nou“ Šumadije, zaista su bez ikakvog osnova. Čak su i prestonički stadioni betonske ljušture koje će UEFA staviti van upotrebe ako se uskoro nešto ne dogodi.

Takve srpske stadione je u prošloj sezoni posećivalo u proseku nešto više od 1500 ljudi po utakmici: u realnosti je to još manje jer prosek je popravljen neočekivano visokom posetom na utakmicama Crvene zvezde.

S druge strane, srpski je navijač svake nedelje bombardovan superiornim slikama sa stadiona širom Evrope koji izgledaju doterano kao operske dvorane, on vidi svoje kolege koji sa ženama i decom dolaze na svoje mesto na tribini koja je čista i gde neće da izgubi glavu. Ljudi sede na tim stadionima, izgledaju zadovoljno, prate šta se dešava na terenu sa šalom svog omiljenog kluba bez straha da će se taj odevni predmet kasnije pretvoriti u smrtonosnu omču u rukama nekog huligana.

Srpski je navijač video šta sve može moderna arhitektura u Minhenu, Londonu, Atini, pomislio je kako bi bilo lepo da onaj Kaltravin luk sa atinskog olimpijskog stadiona ne bude samo slučajna duga razvučena preko stadiona na Karaburmi. Pomislio je možda da ne mora da gaca kroz blato oko stadiona u Ljutice Bogdana dok se bori da priđe ulazu pošto je parkirao svoje vozilo na zelenoj površini u Bulevaru armije. On se možda još uvek nada da će moći da vidi utakmicu do kraja i da ne brine da li izaći sa stadiona. Pomislio je da bi u njegovom malom gradu mogao da postoji sportski objekat na kome bi se pored ovaca rastrčali i mladići i devojke u kopačkama.

A stadioni? Oni su kao putevi u narodnoj pesmi. „Uželjeli su se publike“, onoliko koliko bi mogli da prime, ali nje nema niti izgleda da će je biti. A kako je tek kada padne mrak!