Dijagnoze za bogate

Na Stenfordu, jednom od najprestižnijih univerziteta na svetu, 38 odsto studenata je registrovano kao osobe sa teškoćama. Na Amherstu 34 odsto, na Harvardu i Braunu više od 20 odsto. To nije greška u kucanju. To je stvarnost koju niko nije predvideo.

Ukoliko vam dodele dijagnozu mentalnih poteškoća, univerzitet vam omogućava razna prilagođavanja poput dodatnog vremena na ispitima, fleksibilnih rokova i odvojenih prostorija za polaganje, što vam dozvoljava da radite svojim tempom i pokažete znanje bez vremenskog pritiska. Uz to dobijate i mogućnost snimanja predavanja i pristup mirnijem okruženju za testiranje.

Pre petnaest godina, udeo osoba sa smetnjama bio je ispod pet odsto. Na lokalnim koledžima koji primaju studente bez obzira na ocene ili porodični budžet, udeo je i dalje na stabilnih 3-4 odsto. Šta se dogodilo? I zašto se dogodilo samo na elitnim univerzitetima?

BROJEVI KOJI NEMAJU SMISLA

Postoji nešto veoma čudno u ovim podacima. Jer ako je varijetet biološka realnost, ako je hiperaktivni poremećaj (ADHD) genetska predispozicija, ako je anksioznost poremećaj mozga… onda bi stopa tih teškoća trebalo da bude otprilike ista svuda. Možda malo viša kod siromašnijih koji nemaju pristup zdravstvenoj nezi. Možda malo viša kod ljudi izloženih traumama.

Ali ne bi trebalo da bude deset puta viša kod bogatijih, privilegovanih, akademski najuspešnijih mladih ljudi u zemlji. Pa ipak, jeste. Student na Stenfordu ima deset puta veće šanse da bude registrovan kao osoba sa smetnjama u odnosu na studenta na lokalnom koledžu. Ne zato što je bolesniji. Ne zato što ima veće teškoće u učenju. Razlog je mnogo komplikovaniji. I mnogo tužniji.

Prvi faktor je promena dijagnostičkih kriterijuma. Godine 2013. izašao je DSM-5, nova verzija psihijatrijskog priručnika. Snižen je kriterijum za ADHD sa šest na pet simptoma. Proširena je starosna granica za početak simptoma sa 7 na 12 godina.

Zvuči beznačajno, zar ne? Ali istraživanja pokazuju da je ta tehnička promena kvalifikovala dodatnih 5,2 odsto studenata za dijagnozu. To nisu novi slučajevi. To su isti ljudi kod kojih su primenjena drugačija merila.

Drugi faktor je relaksiranje standarda za dokumentaciju. Nakon 2008. godine, kada su izmenjeni zakoni o invaliditetu u Americi, univerzitetima je preporučeno da daju veću težinu ličnim pričama studenata, a manju medicinskim dokazima. Istraživanje Univerziteta u Džordžiji iz 2013. pokazuje da većina univerziteta zahteva samo potvrdu lekara za specijalne uslove studiranja zbog ADHD-a. Samo potvrdu. Ne detaljnu procenu. Ne objektivne testove.

Treći faktor je realan: mentalno zdravlje studenata se zaista pogoršalo. Istraživanje iz 2023. godine pokazuje da je 44 odsto studenata prijavilo simptome depresije, 37 odsto anksioznosti, 15 odsto je razmišljalo o samoubistvu. To su užasavajuće brojke. I one jesu realne.

Ali evo paradoksa – mentalno zdravlje se pogoršalo svuda, i na elitnim univerzitetima i na lokalnim koledžima. A stopa registracije smetnji porasla je samo na elitnim univerzitetima.

PRIČA O NOVCU

Uzmimo ovako: Džejmsovi roditelji mogu da priušte privatnog psihijatra, a on naplaćuje 2.000 dolara za procenu. Psihijatar preporuči dodatno vreme na ispitima, mogućnost pauza, fleksibilne rokove.

Marija pohađa lokalni koledž. Oseća istu anksioznost. Ima iste teškoće sa koncentracijom. Ali njena porodica nema 2.000 dolara za privatnu procenu. Univerzitet nema resurse da pruži besplatne procene. Marija nastavlja bez prilagođene nastave.

Ko je od njih dvoje osoba sa poteškoćama? Ko zaslužuje pomoć? Sistem je odlučio: Džejms zaslužuje, Marija ne. Ne zato što je Džejms bolesniji već zato što je bogatiji.

Profesorka Elison Herison sa Univerziteta Kvins izvela je mali eksperiment – napravila je lažni neuropsihološki izveštaj. Student u izveštaju ima normalne rezultate na svim kognitivnim testovima. Nijedan objektivan dokaz problema. Ali izveštaj sadrži dvosmislene formulacije koje sugerišu ADHD: jezik koji zvuči stručno a zapravo ništa ne kaže. Poslala je taj izveštaj odeljenjima za podršku studentima sa posebnostima u razvoju na različitim univerzitetima.

Rezultat? Sto odsto odobrenja. Svaki univerzitet je dao studentu dodatno vreme na ispitima. Za studenta koji nema nijedan dokaz stvarnog problema.

STRAH KOJI UPRAVLJA ODLUKAMA

Univerziteti su zastrašeni tužbama. Ako odbiju studenta, a taj student može da potvrdi diskriminaciju, univerzitet može da izgubi milione dolara u sudskim postupcima.

Ako pak odobre studentu kojem možda ne treba pomoć, tada nema posledica. Možda malo više posla za profesore. Možda komplikovanije ocenjivanje. Ali nema tužbe. Pa šta racionalan administrator radi? Odobrava sve. Najbolje je igrati na sigurno.

Jedan profesor je na Redditu anonimno napisao: “Trošim više vremena brinući o potrebama studenata van učionice nego u njoj”.

Zamislite da vodite kurs sa sto studenata. Od njih sto, čak 38 ima priznate poteškoće. To znači: 38 različitih pravila za ispite. Nekima treba dodatno vreme, nekima posebne prostorije, nekima čitači, drugima pauze. Neki mogu da odlože esej bez najave. Neki mogu da traže ponovno ocenjivanje. Neki dolaze u vašu kancelariju plačući dok objašnjavaju zašto nisu mogli da urade zadatak.

I univerzitet vam kaže: vaša odgovornost. Brinite o njima. Budite empatični. Uzimajte časove obuke o “prvoj pomoći za mentalno zdravlje”.

Ali niko ne pita šta kada profesor pukne od preopterećenja! Ko brine o njemu?

ISTRAŽIVANJA KOJA KOMPLIKUJU SVE

Studija Univerziteta Kvins iz 2021. pokazuje: studenti koji su imali više posebnih uslova u srednjoj školi imali su značajno niže ocene na univerzitetu. Kako sad to? Zar posebni uslovi ne podstiču razvoj učenika?

Moguća objašnjenja: prilagođavanja nastave uopšte ne rade ono što mislimo da rade. Prilagođavanja pomažu tokom škole, ali ne pripremaju studente za realnost. Studenti sa više posebnih uslova možda zaista imaju teže probleme, ali je moguće da (i ovo je nelagodno) posebni uslovi u učionici čak štete napretku.

Neki univerziteti predlažu novo rešenje: univerzalni dizajn. Umesto da se prilagođavaju nekima, da dizajniraju nastavu i ispite tako da budu pristupačni svima. Fleksibilni rokovi za sve. Više načina da prikažete znanje. Audio i vizuelni materijali. Tehnologija koja pomaže svima.

Ali onda se postavlja pitanje: ako svi mogu da odlažu eseje, šta je poenta roka? Ako svi mogu da biraju kako će biti testirani, šta diploma potvrđuje? Ako nema zajedničkih standarda, kakvo značenje ima sertifikat? I ponovo smo na istom mestu: balansiranje između pomoći i standarda.

ODNOS PREMA MENTALNOM ZDRAVLJU

Generacija studenata odrasla je verujući da mentalno zdravlje treba tretirati jednako ozbiljno kao fizičko zdravlje. Da traženje pomoći nije slabost. Da specijalne potrebe nisu sramota. To je napredak. To je dobro.

Ali ta ista kultura promene stvorila je okruženje gde je normalno reći “imam anksioznost” nakon teškog ispita. Gde je normalno reći “moj ADHD” kada se teško koncentrišete. Gde samodijagnostikovanje postaje novi identitet.

Granica između kliničkog poremećaja i ljudskih poteškoća postala je toliko nejasna da čak ni kliničari ne mogu da se slože gde se nalazi.

Autor je psiholog