Novogodišnja akcija
Popust na pretplatu za digitalna i štampana izdanja „Vremena”
Od četvrtka, 19. decembra do 15. januara ostvarite 20 posto popusta na sve pretplate za digitalna i štampana izdanja „Vremena”. A „Vreme“ ima samo svoje čitaoce
Očekuje se da će do kraja godine UNESKO prihvatiti nominaciju Srbije kovačičkog naivnog slikarstva za Listu nematerijalnog kulturnog nasleđa sveta. Osim ovog, drugi povod za tekst koji sledi je sto godina od rođenja Zuzane Halupove
U hladno jutro stižemo na ugao Masarikove i Maršala Tita. Ugao ove dve ulice postoji u gotovo svim vojvođanskim varošicama i selima sa slovačkom većinom – pa i u Kovačici, sedištu istoimene opštine u srcu Banata. Na zgradi Galerije naivne umetnosti, u plavo i belo okrečenoj gazdaškoj “kućerdi na lakat”, tabla sa natpisom “Masarikova ulica” je na čak pet jezika i pisama – srpskom (ćirilica i latinica), slovačkom, mađarskom i rumunskom. Ispred Galerije čeka nas Pavel Babka, uvodi nas u dvorište u kojem se nalazi njegova galerija “Babka” koju je osnovao sredinom 1991. pred sam rat i raspad zemlje, s ciljem da afirmiše mladu generaciju kovačičkih slikara.
BABKA
Sve oko nas je toliko lepo i živopisno da čovek ne zna gde da se pre okrene. Pavel nam pokazuje oslikane hoklice – na jednoj je istorija srednjovekovne Srbije, a na drugoj hronologija migracije Slovaka iz svoje otadžbine ka jugu. Zidovi su puni slika. Jedna od najimpresivnijih je Kovačički proces Martina Jonaša iz 1957, nastala na 50. godišnjicu događaja kada su se meštani Kovačice pobunili protiv mađarizacije i nameštenja kapelana mađarske nacionalnosti u ovdašnju Evangelističku crkvu. Zbog te pobune protiv mađarizacije, 97 vernika sa Janom Čaplovićem na čelu bilo je uhapšeno i optuženo. Zastupao ih je tada čuveni novosadski advokat slovačke nacionalnosti Miloš Krno. Četiri godine kasnije, oslobođeni su optužbi.
Pavel kaže da mnoge slike imaju zanimljive priče, kao na primer slika Zuzane Vereski na kojoj tri mlade žene voze bicikle. Reč je o tri snaje, udate za trojicu braće; sve tri su bile različite i slika kroz ono što nose sa sobom na biciklima prikazuje njihove karaktere. Autorka je ispričala Pavelu da je reč o ženama trojice braće Povolni iz Padine, koji su živeli u istom domaćinstvu. Sve tri su se zvale Zuzana i samo po intonaciju po kojoj ih dozivali stariji ukućani znale su kojoj se obraćaju.
Pažnju mi privlače i oslikani tanjiri kakvi se ovde u Kovačici izrađuju prilikom rođenja dece. Na jednom piše: “Želimir Cicka, 14. 07. 1992.” i pored bebe prikazana je vaga sa bebom na jednoj strani i tegom na kojem piše 1.850 kg, a tu je i sat koji pokazuje da je 12.20. Tako svako novorođenče u Kovačici na poklon dobija svedočanstvo o vremenu svog rođenja i težini na rođenju. Tu je i karikatura u boji koja prikazuje Pavela Babku u društvu Lenjina, Marksa i Engelsa jasno aludirajući na ideološka stremljenja vlasnika galerije.
Pavel mi pokazuje veliki pano na kojem se nalaze svi naivni slikari iz Kovačice od najstarijeg, jednog od rodonačelnika scene – Vladimira Boboša, do današnjih predstavnika. Za godinu rođenja naivnog stvaralaštva u Kovačici smatra se 1939. kada bez ikakvog poznavanja akademske konstrukcije slika počinju da slikaju Martin Paluška i Jan Sokol. Nešto kasnije pridružuju im se Mihal Bireš, Vladimir Boboš, Martin Jonaš i Jan Knjazovic. Tematika njihovih slika bila je prilično netipična za Banat – slikali su gondole, romantične zamkove, afričke životinje… Tek 1953. na savet Stojana Trumića, akademskog slikara iz Pančeva, rodonačelnici naive počinju da na svojim delima predstavljaju ono što vide, dišu, osećaju.
GALERIJA NAIVE
Na izlazu iz Pavelove galerije dočekuje nas Ana Žolnaj Barca i uvodi nas u Galeriju naivne umetnosti čiji je direktor. Priča nam o tome kako je rad slikara-seljaka bez akademskog obrazovanja privukao pažnju likovnih kritičara i javnosti pa je u tadašnjem Domu kulture u Kovačici 15. maja 1955. otvorena prva seoska galerija slika u Jugoslaviji. U septembru 1989, u renoviranom seoskom gazdinstvu koje je pre rata bilo u vlasništvu jednog od najbogatijih meštana, otvorena je nova Galerija naivne umetnosti. Tokom ovih bezmalo sedam decenija rada, kroz galeriju je prošlo mnoštvo slikara, najznačajniji su, naravno, Zuzana Halupova i Martin Jonaš, a trenutno Galerija naivne umetnosti ima 26 živih članova iz Kovačice, Padine, Pančeva i Opova.
Svake godine tokom “Kovačičkog oktobra” održava se izložba najnovijih reprezentativnih radova svih njenih članova. Te slike su poklon galerijskom fondu. Fond slika Galerije naivne umetnosti iz godine u godinu raste pa trenutno broji više od 800 slika. Da bi se sve pokazale, postavka se menja svakog meseca.
JONAŠ I HALUPOVA
Martin Jonaš spada među najistaknutije ličnosti svetskog naivnog slikarstva. Bio je vodeća ličnost kovačičkog naivnog slikarstva i jedan od osnivača Galerije naivne umetnosti u Kovačici. Počeo je da slika u 21. godini, prvi put je izlagao u Kovačici, izlagao je na više od 450 samostalnih i kolektivnih izložbi, dobio je visoka međunarodna priznanja i primio ključeve nekoliko evropskih gradova.
Kuća Martina Jonaša je svojevrstan dokument o životu ovog umetnika – zidovi sobe u kojoj je slikao prekriveni su fotografijama, medaljama i diplomama. Police su prepune stručne literature, fascikli sa obimnom korespondencijom, časopisima i novinama iz celog sveta sa reportažama o umetniku – dragocen arhiv članaka i fotografija. Tu je i zbirka slika, istorijskih dokumenata, knjiga i starih periodičnih izdanja vezanih za istoriju slovačke zajednice u Vojvodini.
Od svih umetnika čija su dela izložena u galeriji, samo ona ima čast da joj tu bude izložena i bista. Reč je, naravno, o njenom visočanstvu – Zuzani Halupovoj, kraljici naivnog slikarstva.
Zuzana Halupova je završila pet razreda osnovne škole. Pedesetih godina prošlog veka je kao članica Društva žena Kovačice vezla marame, košulje, goblene i bila na glasu kao najbolja jer je tradicionalne motive dopunjavala sopstvenim ornamentima. Čim je prodala svoj prvi goblen za pet hiljada starih dinara, kupila je uljane boje kako bi slikala na platnu. Prvu sliku uljanim bojama naslikala je 1964. – Mlaćenje konoplje. Njen uspeh je bio meteorski. Na prvoj samostalnoj izložbi u Dubrovniku 1968. oduševljeni stranci otkupili su sve slike. Deca su glavni motiv umetničkog izraza Zuzane Halupove. Čak je i odrasle slikala kao decu, razlika je bila samo u brkovima. Često kažu da je Zuzana slikarka dečje duše. Pored dece česti motivi su zima, kovačička crkva, biblijska tematika.
Ana priča kako je 1986. Kurt Valdhajm, nekadašnji generalni sekretar UN, tada već predsednik Austrije, od Zuzane naručio sliku Deca sveta. Po današnjim standardima, ta slika je “politički nekorektna” jer su crna afrička deca prikazana kao izuzetno mršava, sa veoma tankim nožicama. Zuzana ih je takvima videla jer su do nje tih godina dolazili snimci izglednele dece iz Bijafre i Etiopije.
Posebno je dirljiva priča o motivu devojčice Katke na slikama Zuzane Halupove. Naime, na svakom njenom platu nalazi se Katka, različitih uzrasta od bebe do zrele devojke, i uvek u roze haljinici ili kaputu. To je Zuzanina nerođena ćerka, koja postoji i živi na njenim slikama.
Pavel kaže da je Halupova bila “čudo, žena sa pet razreda osnovne škole, 1976. pomogla je UNICEF sa oko 1.000.000 dolara. O Zuzaninoj volji za život i načinu na koji se borila mogao bi da se napiše priručnik kako može da se dođe do svetskog uspeha bez lobija, marketinga, timova stručnjaka i slično. Ja sam imao sreće da je upoznam i da sarađujem sa njom. Kada sam uradio njenu prvu monografiju na pet svetskih jezika u punom koloru u 10.000 primeraka, rekla je: ‘Paljko, ti si najbolji čovek na svetu, što se nismo ranije sreli, mogli bismo obići ceo svet tri, četiri puta!’ A kada sam uradio prvu monografiju o Martinu Jonašu na pet svetskih jezika u 5.000 primeraka, uzela je kuhinjsku vagu i na jednu stranu stavila svoju monografiju, a na drugu Jonaševu. I kada je videla da je Jonaševa 500 grama teža nego njena, rekla je: ‘si nikto a nič’; to bi značilo ‘ti si niko i ništa’. Dve godine sam se stideo da izađem na ulicu!”
Pored gorepomenutih osnivača kovačičke škole i slavnih Zuzane Halupove i Martina Jonaša, u Galeriji su i dela Jana Strakušeka, Katarine Kožokove, Alžbeta Čižikova, Juraja Garaja, Mihala Povolnija, Jana Bačura, Katarine Karlečikove, kao i mlađih Eve Husarikove, Pavela Hajeka, Jana Glozika, Martina Markova, Zuzane Verecke, Pavela Cicka, Marije Vargove, Juraje Lavroša, Jozefa Havijara, Ane Knjazovicove, Jana Širke, Martina Papa, Ane Kotvačove, Marije Hlavate-Husarikove i drugih.
KAKO JE DANAS
Za kraj, direktorka nam sa ponosom predstavlja najimpresivnije platno nastalo povodom 220 godina od doseljavanja Slovaka na ove prostore. Više od dva meseca 19 ovdašnjih slikara naive radilo je na zajedničkoj slici Moja jedinstvena Kovačica, koja je impresivnih dimenzija i pokriva ceo jedan zid Galerije. Platnom dominira ovdašnja Evangelistička crkva, iza nje su Visoke Tatre u Slovačkoj iz koje su se današnji meštani Kovačice doselili, ispred je svadba i kolorit šarenih slovačkih nošnji i običaja.
Zahvaljujući stvaralaštvu članova Galerije naivne umetnosti, Kovačicu su posetili i Fransoa Miteran, Rolingstonsi, Pele, Ursula Anders, Alen Delon, Franko Nero, Huan Karlos i razni drugi političari, diplomate, glumci, umetnici… Godišnje dođe oko 17.000 poštovalaca umetnosti iz celog sveta.
Za sada, kovačičko naivno slikarstvo čini 65 slikara, od toga 27 više nisu živi. Na pitanje koliko stanovnika Kovačice danas živi od ovog svetski poznatog brenda, Ana i Pavel zbrajaju, zamišljeno gledaju u plafon i odgovaraju: “Zajedno sa ovim što rade ketering – ne više od 30!” Poređenja radi, od jednog drugog brenda karakterističnog za ovu opštinu – žena koje spremaju u “boljim kućama” u Beogradu, živi čak 750 domaćinstava, oko 15 punih autobusa svakog jutra odlazi iz Padine i Kovačice za Beograd.
“Biti slikar, makar i naivne umetnosti je lepo”, kaže Pavel Babka. “Mi ostali ljudi smatramo da je njima nešto više dato nego svima nama, što i jeste istina. Potreba da se čovek izražava na ovaj način sigurno će uvek postojati. Naznake da postoje i novi motivi osim onih kovačićkih prepoznatljivih, već vide, što je i dobro, tako da se ja ne bojim da će nestati motiva za slikanje. Ono što daje specifičnost našem slikarstvu je možda ova misao: ‘Kada se neko negde, bilo gde u svetu rodi a da je njegov maternji jezik manjinski, ta osoba traži dodatnih načina kako da je razume većina oko njega’. Mislim da je slovačka manjina u Srbiji jednim delom i našla pomoću naivnog slikarstva!”
Pavel Babka očekuje da će “stavljanje na Uneskovu listu našeg slikarstva sigurno dovesti u Kovačicu mnogo veći broj turista iz Japana, jer Japanci u svetu najviše obilaze ono šta je pod zaštitom Uneska. Mi smo dve godine radili izložbe po Japanu pa možemo ovo reći. Ovaj upis nam daje mnogo veće šanse da našu ponudu prihvate i veliki turoperatori Evrope i šire. No, već sada moramo znati da svetska slava sa sobom donosi i mnogo toga lošeg, zato se mi pripremamo kroz donošenje Etičkog kodeksa za slikare. Kako zaštititi autorska prava ovih umetnika; kako razdeliti šta mi sami Kovačičani smatramo da je prava kovačička umetnost a šta kič, ko može da izda sertifikat. Mnogo toga treba uraditi, sačiniti banku certifikata, pripremiti se. Najveći problem je što nemamo stručnjake za naše slikarstvo, istoričare umetnosti, etnologe, sociologe, pa smo zato pokrenuli inicijativu da student istorije umetnosti sa Beogradskog, Novosadskog, Prištinskog (sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici ), Bratislavskog, Trenčjanskog i Brnoskog univerziteta dolaze na nedelju dana u Kovačicu i obilaze galerije, koriste elektronsku bazu podataka, biblioteku, razgovaraju sa slikarima…”
Posetili smo i Evu Husarikovu, jednu od najstarijih slikarki kovačičke naive – nedavno je napunila osamdeset. Dočekala nas je sa sveže ispečenim kiflicama na koje smo se bacili još sa vrata. Slika religijske motive i čarobne zimske noći. Na platnima na zidovima njene dnevne sobe, koja je ujedno i Evin atelje, vidimo Adama i Evu sa zmijom i jabukom, kao i prelepu scenu Hristovog rođenja na kojoj su svi akteri – beba Isus, Josif, Marija i kraljevi koji dolaze na poklonjenje Božijem sinu – u slovačkim narodnim nošnjama. I svi akteri na slici o Luteru su u slovačkim narodnim nošnjama, a umesto katedrale u Virtenbergu, na slici je slovačka evangelistička crkva u Kovačici.
Od četvrtka, 19. decembra do 15. januara ostvarite 20 posto popusta na sve pretplate za digitalna i štampana izdanja „Vremena”. A „Vreme“ ima samo svoje čitaoce
Bilo je mnogo pokušaja da se utvrdi poreklo porodične slave, ali oni su češće otvarali nova pitanja i dileme no što su davali odgovore. Zna se samo da je proslavljanje sveca zaštitnika porodice veoma stara obredno-religijska i društveno ekonomska praksa, kojoj se počeci gube u dalekoj prošlosti
A ipak je sve vreme srećna, snažna, to jednostavno izbija sa ovih fotografija, i ta sreća i snaga čuvaju je u kapsuli jednog vremena koje se dugo opiralo slomu – Margita Magi Stefanović
Ove godine se navršilo 120 godina od osnivanja Materinskog udruženja, a 2026. biće isto toliko od osnivanja Doma za nahočad ovog društva. Tim povodom objavljena je monografija dr Jasmine Milanović, naučne savetnice Instituta za savremenu istoriju. Udruženje je bilo jedno od najprogresivnijih ženskih društava u Kraljevini Srbiji i ostavilo je dubok trag
Nedavno smo opet čuli priče o dosadnim stenicama u srpskim zatvorima. Zašto je toliko teško iskoreniti ove bube i šta ako vam se zapate u stanu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve