Specijalno za „Vreme“ iz Kopenhagena
Uprkos dve godine priprema i više meseci usaglašavanja stavova, delegati u Kopenhagenu nisu uspeli da dođu do svima prihvatljivog teksta sporazuma koji bi uspostavio novi pravni mehanizam za zaustavljanje globalnog zagrevanja i zamenio neslavni Kjoto protokol. Posle svega je ostao samo jedan pravno neobavezujući „papir“, sad već poznat kao „Obamin dokument“, koji je, na inicijativu američkog predsednika Baraka Obame, usvojen u poslednjim satima samita, bukvalno dok su se učesnici čekirali u kopenhaškim hotelima i iznosili prtljag, spremajući se za odlazak na aerodrom.
Dogovor su u poslednji čas postigli SAD, Kina, Indija, Brazil i Južna Afrika, kao predstavnici grupe 77 zemalja koje se razvijaju, a deklarativno su ga prihvatile i brojne druge zemlje, dok su mu se suprotstavile južnoameričke države Venecuela, Nikaragva, Kuba, Bolivija i Ekvador. Dokument je malo gde dočekan s oduševljenjem – ekolozi i delegati na svim stranama su nezadovoljni što se, posle svega i posle toliko opcija koje su bile na stolu, nudi samo deklarativni politički sporazum, bez konkretnih ciljeva.
Dokument naslovljen kao Copenhagen Accord počinje tačkom u kojoj se kaže: „Mi šefovi država i svetski lideri podvlačimo da su klimatske promene jedan od najvećih izazova našeg doba.“ Zatim se u dvanaest tačaka, a na svega pet strana, navode i druga zapažanja, želje i namere od kojih je suštinska ona da se zemlje slažu oko toga da je neophodno zadržati globalno zagrevanje na rastu od dva stepena Celzijusa i da će preduzeti akcije da u tome uspeju. Međutim, dokument je više ustrojen kao uputstvo, a manje kao zakon ili rezolucija UN-a. Nikog ne obavezuje ni na šta konkretno, niti nalaže državama da se obavežu na smanjenje emisija ugljen-dioksida. A prema analizi Ujedinjenih nacija, ni obaveze koje su samo kao najave iznete u Kopenhagenu ne mogu da zadrže rast globalne temperature na dva stepena Celzijusa.
Kako se konferencija bližila kraju, rascep između zemalja u razvoju i razvijenog dela sveta bivao je sve veći – nerazvijeni svet je nezadovoljan što su klimatske promene nastajale dok se Zapad razvijao, a treba da se zaustave u vreme kad siromašni deo sveta pokušava da se razvije. No, dve noći pred okončanje samita, delegati su bez sna pokušavali da nađu rešenje, ali se strane nisu uspele usaglasiti. Niko nije mogao preko noći rešiti problem koji je nastajao 150 godina, otkako je u zemljama razvijenog Zapada započela industrijska revolucija. I prilika iz Kopenhagena je ostala propuštena – iz ledene danske prestonice za globalno zagrevanje stiglo je samo mlako rešenje.
Međutim, svet definitivno neće biti isti posle Kopenhagena. Planeta je na ovom skupu konačno dobila nedvosmilenu lekarsku dijagnozu opasne, hronične bolesti koja je posledica gramzivosti i nebrige. Tako su svi oni simptomi koje su naučnici uočili u stotinama istraživačkih radova i računarskih simulacija poslužili kao nalaz iz kog je postavljena dijagnoza da svet srlja ka katastrofi i da u izgledu nema upotrebljive terapije.
Uz Obamin labavi dogovor, posle Kopenhagena ostaju još dve, verovatno mnogo važnije tekovine. Jedna je inicijativa za osnivanje zelenog fonda kojim bi razvijene zemlje u nerazvijeni svet posredstvom UN-a ulagale po 100 milijardi dolara godišnje do 2020. Druga je slika sveta koju možemo očekivati – samit u Kopenhagenu anticipira budućnost u kojoj se na razne načine podeljeni svet svađa i ne nalazi dogovor, klimatske promene se odvijaju nezaustavljivo, a na ulicama traju žestoki sukobi kakvi su pratili i ovaj samit.
Demonstranti su se pretposlednjeg dana skoro probili do Bela centra, gde su lideri pregovarali, ali ih je od vrata odbila danska policija, koja je pokazala neočekivano visoke mere represije, bacajući suzavac posle prethodnih godinu dana preventivnih hapšenja u kojima je privedeno na hiljade ekoloških aktivista. Međutim, u Kopenhagenu se prvi put video jedan novi talas, nova energija koja će ujediniti antiglobaliste širom sveta u borbi da zaštite planetu od krupnog kapitala.
U Kopenhagenu je boravila i delegacija Srbije, kojoj se poslednjeg dana pridružio predsednik Srbije Boris Tadić. Mada je on svoj boravak tamo najviše iskoristio da razgovara o mogućnosti brzog podnošenja kandidature za članstvo u EU, Srbija je nekako uspela da ostavi utisak zemlje u društvu onih koje su kao stvarno zabrinute za klimatske promene, mada se kod kuće o tome govori svake prestupne godine.
Međutim, u Kopenhagenu se najbolje videlo koliko je nevažan glas malih država. Čak su i lideri malih zemalja bili ostavljeni da bukvalno čekaju na dogovor velikih igrača. U pet minuta do podne poslednjeg dana samita, veliko plenarno zasedanje još nije bilo počelo mada je bilo najavljeno za deset sati. Šefovi država čekali su, kao đaci nastavnika, da se iza zatvorenih vrata dogovore američki predsednik Barak Obama i lideri 30 zemalja koje su glavni igrači.
„Vreme za razgovore je završeno. Ovo je poslednja linija“, rekao je Obama, obrativši im se tek oko pola jedan, da bi se posle četrdesetominutnog govora vratio na zatvorene pregovore. Progresivni američki predsednik je, po svemu sudeći, zaista pokušao da nađe rešenje koje naredne godine može postati i pravno obavezujuće, ali je problem što je, posle decenije nepriznavanja postojanja klimatskog problema, Obama uključio SAD u proces koji već dugo traje i koji je bio zreo za konkretan mehanizam, a ne za deklarativne izjave.
Međutim, kao u drevnom geslu – natura non falcit saltus – priroda ne pravi skokove. Kao što ih ne pravi ni krupni kapital. Prvoj je potrebno skoro dva veka da polako podigne globalnu temperaturu dovoljno da kazni civilizaciju za nekontrolisanu eksploataciju resursa, dok su drugom, kapitalu, potrebne decenije da shvati kako se mora odreći profita kako ne bi došlo do katastrofe koja bi mogla biti preskupa.
U toj trci slonova, naravno, prvi stradaju mravi.
