Verovatno je malo ko u stanu u Srbiji imao mladunče orangutana. Ili crnog pantera. A nije imao ni dva tigra kod kuće.
Milka Knežević-Ivašković jeste. Bilo je to krajem osamdesetih i početkom devedesetih – u neka sasvim druga vremena – kad je radila u beogradskom Zoo vrtu.
Sa njom smo pričali dok smo istraživali šverc ptica iz Gvineje preko Srbije, ali razgovor nikad nije objavljen – do sada.
„Šverc iz dalekih zemalja“
Knežević-Ivašković je imala neverovatnu priču o masovnom švercu životinja preko Beograda kao i tome šta je sve prošla jer se zamerila čuvenom direktoru Vuku Bojoviću.
„Sve te životinje su dolazile odnekud, švercom iz dalekih zemalja. Tada su sa aerodroma policijskom maricom prevožene u vrt, bez karantina“, kaže ona.
Recimo šest velikih palma kakadua, od kojih je svaki vredeo po dvadesetak hiljada maraka, stigli su u kutiji na kojoj je stajalo da su unutra obični papagaji tigrice.
Često su životinje, ponekad bolesne, završavale kod nje na „čuvanju“.
„Bila sam mlada, bilo mi sve super… ali kad malo zagrebeš površinu, vidiš da nije kako treba. Mislila sam da će srušiti kaveze, praviti nešto što podseća na safari park… a postajalo je sve gore.“
Orangutani je trebalo da se švercuju dalje, u Moskvu, što je Vuk Bojović uvek negirao.
„Sve mi se ogadilo“
To je tematizovano i u dokumentarnom filmu Bi-Bi-Sija „Ape Trade“ (1991) koji je nagrađen Emijem. Knežević-Ivašković je letela u Frankfurt kako bi snimili intervju za dokumentarac (na naslovnoj fotografiji je slika iz filma).
Za nju je, kaže, zoološki vrt bio duboko kriminalizovana sredina, „metafora onoga što će se zbiti u bivšoj Jugoslaviji“.
„Sve mi se ogadilo“, priča, „dala sam otkaz i rešila da to obelodanim.“ Milka je bila whistleblower, uzbunjivačica, ali nije slutila šta je čeka.
Vuk Bojović (preminuo 2014. godine) uveliko je bio povezan sa gradskim i državnim strukturama, kao i sa opasnim tipovima. Mediji su – to traje do danas – o njemu uglavnom objavljivali hvalospeve.
U tekstu „Hajka na vuka“ (2007) je „Vreme“ pisalo: „Od kada je, davne 1986, postao direktor beogradskog zoološkog vrta, Vuk Bojović je bio objekat medijske pažnje, očigledno shvatajući da je marketing važan u svakom poslu, od politike do brige o životinjama. Istina, ta pažnja nije bila uvek izazivana samo lepim događajima.“
Pismo čitateljke
Na internetu je i dalje dostupno pismo čitateljke koje je „Vreme“ objavilo. Pisala je lično Milka Knežević-Ivašković da podseti na devedesete:
„Rizikujući da me u tim vremenima Bojović nazove ‘agentom CIA’, ‘neprijateljem srpstva’ ili ‘ludom’ (što i JESTE učinio), uhvatila sam se u koštac sa problemom, a da nisam bila ni svesna da ću otvoriti mnoge frontove u svom životu.“
Obijala je vrata ministarstava i novinskih redakcija, doživljavala poniženja i uvrede, štampa je pisala da je tobože otpuštena iz Vrta kao loša radnica ili čak da je „Vukova bivša ljubavnica“ koja mu se sveti.
Provela je godine na sudu zbog Bojovićevih tužbi, na kraju su presude obarane ili su predmeti zastareli.
Knežević-Ivašković se već dugo bavi književnošću, ali iza svojih reči o Zoo vrtu stoji i danas.
„Vrt nikad nije primljen u Evropsku asocijaciju vrtova. Nema dovoljnu površinu i ima previše vrsta. Sve je načičkano kavezima“, kaže ona.
Možda se to promeni kad se vrt, kako je najavljeno, preseli na Adu Safari. Sa životinjama će tamo verovatno biti prebačena i bista Vuka Bojovića.
