Da li je razvod opcija

Vidimo dugi hodnik i cipele, pripravnik trči niz mermerni pod. Otvara vrata i kaže „Rusi lansirali Sputnjik“. U sobi za ovalnim stolom grupa nekakve važne gospode, oficira i američkih senatora. „Znamo, sedi“, odgovara predsedavajući. Ista, kultna scena u filmu Right stuff Filipa Kaufmana ponavlja se nekoliko puta – sa svakim novim sovjetskim uspehom u svemirskoj trci. Ova izvanredna epopeja o Merkjuri projektu i počecima svemirske ere, snimljena po istoimenoj knjizi Toma Volfa, a kod nas prevedena kao Put u kosmos, na najbolji način, kroz lične drame grupe američkih test pilota i njihovih porodica, predstavila je osvajanje svemira kao bespoštednu trku Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza. Trku koja je bila jednako usijana kao i bilo koji zemaljski oružani sukob lokalnih razmera iz tog doba.

Uobičajeno se smatra kako je svemirska trka počela lansiranjem Sputnjika 1957. godine, a okončala se dve decenije kasnije, 15. jula 1975. Tada je lansiran takozvani Apolo-Sojuz test projekat (ASTP), prva združena američka i sovjetska misija. Njen cilj je bio pre svega simboličan i predstavljao je temelj saradnje koja je počela pre konačnog završetka Hladnog rata i koja će se razvijati narednih četrdeset godina. Zahvaljujući tome američki i ruski astronauti su sarađivali u brojnim misijama, da bi najveći zajednički uspeh, koji je uključio čitav niz partnera, bila izgradnja Međunarodne svemirske stanice (ISS). Ceo proces svemirske saradnje se tokom prethodnih decenija odvijao u svetlu jačanja sveukupnih odnosa dve sile, dok povremeni sukobi i neslaganja oko raketnih štitova, rata u Siriji i sličnih izazova, iz svemira praktično nisu bili vidljivi.

I onda su se, najednom, stvari gadno pogoršale. Nakon što se ovog proleća opšta situacija u Ukrajini izuzetno zakomplikovala, a za koju Sjedinjene Američke Države pre svega drže odgovornom Rusiju i njenog predsednika Vladimira Putina, dve države su se ponovo našle u gotovo direktnom političkom sukobu. Uz druge diplomatske inicijative, tokom odvajanja Krima, a potom i sukoba na istoku Ukrajine, američka administracija počela je da istražuje načine na koje bi mogla da uvede što efikasnije sankcije Ruskoj Federaciji. Svetski mediji su otvorili temu „novog hladnog rata“, pa se logično postavilo i to pitanje: kako će se sada uopšte odvijati saradnja u svemiru?

NASA MEMORANDUM: Pitanje uvođenja sankcija Rusiji je, naravno, mnogo dramatičnije razmatrano i diskutovano u Evropi koja sa Rusijom prirodno ima složenije ekonomske i političke veze, no, budući da se svet izuzetno globalizovao, stvari kao što je uvođenje sankcija jednoj relevantnoj svetskoj ekonomiji nisu sasvim jednostavne ni za SAD. Međutim, sa daljim rastom tenzija u Ukrajini, početkom aprila ove godine u Vašingtonu su prestali da igraju u rukavicama i lansirane su prve ozbiljnije kaznene mere. Mada smo daleko od totalnih sankcija i izolacije Rusije, na svim stranama su zbog zaoštravanja odnosa već sada dovedene u pitanje mnoge oblasti života. Pokazuje se da nisu u pitanju samo one oblasti koje se odvijaju na zajedničkoj nam planeti nego i van nje.

Obe strane, i SAD i Ruska Federacija, još u martu odbacile su najgori scenario i najavile da će se saradnja u svemiru nastaviti bez ikakvih problema. NASA se tim povodom zvanično oglasila još 4. marta, najavljujući da je sa „Rusijom sve normalno“. Posmatrano sa strane, takva pozicija je sasvim logična – obe strane danas tako mnogo zavise od uzajamne pomoći i podrške da bi mnogi svemirski programi morali biti sasvim obustavljeni.

Pre svega, život i rad Međunarodne svemirske stanice. Naime, budući da je američki Spejs šatl program trajno obustavljen, već nekoliko godina se astronauti, oprema i namirnice u Zemljinu orbitu podižu isključivo ruskim Sojuz raketama. Prekid saradnje sa Rusijom bi trenutnu posadu na ISS-u izložio bukvalno smrtnoj opasnosti, a ceo, višedecenijski projekat bi potpuno propao.

Međutim, pokazalo se da sankcije ipak obuhvataju i saradnju u svemiru. Naime, iz same američke Nacionalne administracije za svemir i astronautiku (mnogo poznatije po akronimu NASA) procurio je pre dve nedelje interni memorandum koji osvetljava vrlo jasan stav da se „saradnja sa Rusijom prekida“. Memorandum upućen zaposlenima u NASA potpisuje Majkl O’Brajen, administrator za međunarodne i međuagencijske odnose, i poslat je povodom tekućeg „kršenja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine“.

„Američka vlada je odlučila da se suspenduju svi NASA kontakti sa predstavnicima Vlade Rusije, osim kad je aktivnost posebno izuzeta. Ova suspenzija kontakata podrazumeva odlaske predstavnika NASA u Rusiju, kao i posete ruskih predstavnika NASA postrojenjima, bilateralne susrete, imejl komunikaciju, telekonferencije i video-konferencije“, navodi se u ovom memorandumu o odnosima sa ruskom agencijom Roskomos, čiju je autentičnost NASA potvrdila nakon što se pojavio prvo u američkim, a potom i u svetskim medijima. „U ovom trenutnu, očekuje se da operativne budu samo aktivnosti oko Međunarodne svemirske stanice“, navodi O’Brajen, uz objašnjenje gde i od koga zaposleni u NASA mogu dobiti dodatna objašnjenja, smernice o postupanju i odgovore na pitanja.

PROTIVREAKCIJA: Budući da su se SAD opredelile da ukinu svu saradnju osim one u kojoj od Ruske Federacije direktno zavise, sada se otvorilo sasvim jednostavno pitanje ruskih protivmera: da li će Putin narediti da se prekine saradnja na projektu Međunarodne svemirske stanice? Ako ruski astronauti ne smeju ni da posete NASA postrojenja, zašto bi američki astronauti bili transportovani u orbitu i nazad ruskim raketama?

Tvrdolinijaši među američkim analitičarima su odmah ocenili takav potencijalni potez Putina kao „egomanijački“. No, šta god ko rekao, to nije isključeno nakon američkih sankcija i svet je praktično na korak od potpunog obustavljanja truda za koji je jedan od američkih veterana u svemirskom programu rekao „razvod nije opcija“.

Ispostavlja se, na sreću, da bar za sada neće doći do protivmera iz Rusije, niti će Sojuz kao trenutno jedina veza Međunarodne stanice sa Zemljom biti prizemljen. Koji su ruski motivi da zadrže ovakav most saradnje? Delimično, razlog je taj što je svima takav most potreban kako decenije truda ne bi propale, a delimično i zbog 71 miliona dolara koliko NASA plaća za svakog transportovanog astronauta. Do sada je inače na Međunarodnoj stanici, koja je zajednički poduhvat ne samo SAD i Rusije nego i Evrope, Japana i Kanade, boravilo četrdesetak posada i ona predstavlja najživlji svemirski program koji čovečanstvo trenutno ima.

Sudeći po ocenama iz same NASA, mada kontroliše Sojuz, Rusija ne bi mogla da izbaci SAD iz projekta Međunarodne stanice. Ne samo zbog novca, već što tehnička i tehnološka podrška ovom projektu izuzetno zavise od američke strane. Po mišljenju NASA, bez SAD se ovaj projekat može samo ugasiti. Istovremeno, u javnosti se postavilo i obrnuto pitanje – koliko je trajna zavisnost međunarodne stanice od ruskih raketa?

Upletena u odmazdu zbog Ukrajine, NASA je prekinula odnose sa Roskosmosom, ali je istovremeno američkom Kongresu uputila i zahtev da zbog toga ne smanjuje dalje finansiranje agencije. Istovremeno je lansiran plan da se do 2017. u samoj Americi razvije novi program kako bi se obnovila lansiranja sa američkog tla. Do tog perioda, analitičari najavljuju mogućnost da se, ako saradnja potpuno zamre, za letove američkih astronauta angažuju privatne kompanije. Cilj je očigledan, čak i da se tenzije spuste u narednim mesecima i godinama – da se smanji zavisnost od ruskog partnera. Da li to znači da će, na kraju, prizemljenje ruskog svemirskog programa biti cena za Krim? Ili će ceh ipak platiti američka strana? Trka je očigledno već počela.

…i američka kosmonautkinja u Svemirskoj stanici foto: nasa