Čovek koji nije intervjuisao Breda Pita

Zamislite Los Anđeles devedesetih godina, gde svaki konobar u džepu ima napisan scenario za slučaj da u restoran uđe neka holivudska zverka.

Zamislite onda, u tom brdovitom gradu, između glamura, osobenjaka i propalih sudbina, jednog sasvim neobičnog švajcarskog novinara koji krstari fasetama Grada anđela.

To je vreme gde su mobilni telefoni egzotika, internet je u povoju, telefoniranje preko okeana papreno. Papirne novine se masovno kupuju, intervjui sa poznatima sakupljaju, kamiondžije iz magazina izrezuju erotske slike i lepe po kabini.

Naš novinar, Tom Kumer – tada mu je trideset i nešto – pliva i lebdi Los Anđelesom, a honorare zarađuje pišući za novine na nemačkom. Za magazin Tempo, ciriški Magazin i druge, ali pre svega za legendarni magazin minhenskog Zidojče cajtunga – koji jednom sedmično sleduje uz novine.

Sve same zvezde

Kumer donosi ono što niko ne može – intervjue sa najvećim holivudskim zvezdama. Bred Pit (fotografija dole), Šeron Stoun, Pamela Anderson… i drugi koji inače retko pričaju osim kad baš moraju, kad tako piše u ugovoru. A tada primaju novinare kao na traci, petnaestak minuta za „intervju“, osmehnu se koji put, ponove fraze.

No kad su pričali sa Kumerom, otvarali su dušu. Na papir su curele tajne i osećanja, ispod fasade holivudskih milionera iskričili su ljudi. To niko nije mogao da ogoli, niko osim – Toma Kumera.

Njegovi epski intervjui imali su mnogo dobrih strana i samo jednu malecnu manu – bili su izmišljeni.

Tačnije, bili su satkani iz ranijih intervjua poznatih, u koje je umetano i domaštavano. Kumer nikad nije video recimo Breda Pita ili Šeron Stoun.

Nezamislivo danas, gde internet sve zna i pamti, ali tada je još moglo. I trajalo je godinama, a da niko nije otkrio. Ako su kolege i sumnjale – ćutale su jer je bilo previše dobro.

A onda je magazin Fokus 2000. godine otkrio taj skandal i govno je udarilo u ventilator. Otpušteni su urednici magazina Zidojče cajtunga, novinarstvo na nemačkom govornom području bilo je potreseno.

SZ Magazin

Što nije pisao za pozorište

Od toga je prošlo tačno četvrt veka. Tim povodom je nedeljnik Špigel nedavno objavio izvode iz nove knjige o nemačkom popkulturnom novinarstvu osamdesetih i devedesetih („Proizvodnja sadašnjice: Oralna istorija popžurnalizma“, autorka Erika Tomala).

Za potrebe te knjige su o slučaju govorili sam Kumer, ali i brojne kolege, pa i urednici koji su zbog njegovih izmišljotina nagrabusili. Slede probrane izjave.

Tom Kumer, novinar koji je izmišljao: „Kad sam se preselio u LA, nisam isprva hteo da pišem o Holivudu. Zanimale su me bande, gangsta-rep, Hells Angels, i razne lajfstajl deformacije holivudskog društva. Godinu dana nisam dotakao tematiku holivudskih zvezda. Ali, onda su redakcije slale upite, a Magazin Zidojčea je hteo i da me zaposli kao stalnog saradnika.

Brzo sam primetio da mi je uzbudljivo kad pišem dijaloge. Posle mog prvog izmišljenog intervjua, sa Pamelom Anderson, stigle su oduševljene reakcije. Tada sam pomislio – pa ja stvarno umem da pišem dijaloge. Moralno pitanje nisam sebi postavljao. Više sam mislio kao da pišem tekstove za scenu. Naime, baš sam hteo da pišem za pozorište. Nažalost, to se nije plaćalo tako dobro kao novinarstvo.“

Gabrijela Herpel, tadašnja koleginica: „Jednom smo po svaku cenu hteli Džima Kerija. Tom me je šturo obaveštavao kako stoje stvari. Rekao mi je: ‘Sad sam pričao sa njegovim agentom, deluje da će biti nešto.’ Na kraju je pak tvrdio da nije dobio intervju. Zato ni sanjala nisam da on izmišlja intervjue. Jer, nije pričao ni sa drugim zvezdama pa je ipak izmišljao. Zašto bi onda tvrdio da ovaj ili onaj nisu prihvatili intervju? Verovatno mu o toj osobi ništa nije padalo na pamet.“

Moric fon Uzlar, kolega iz Zidojčea: „Ne treba potceniti prezir koji zvezde osećaju prema novinarima. Tom mi je jednom u Los Anđelesu rekao: ‘Mi novinari smo gamad, dosadne stenice. Oni tri meseca rade na filmu i onda jedan dan moraju da daju intervjue, tako piše u ugovoru. Misliš da to rade dragovoljno? Mnogi to rade sa 20 odsto koncentracije, they just don’t give a fuck. Kad se završi jedan intervju, odmah u hotelsku sobu ulazi drugi tužni novinar. Zvezda se osmehuje. Potpuno ravnodušno.’“

Kad se Pamela ljulja

Helge Timerberg, kolega iz Tempa: „Toma Kumera su već u Tempu uhvatili da plagira. Nisam mu zamerio jer sam mislio da je neverovatno dobar autor. Pisali smo i zajedno. Ali pogrešno je razumeo posao. Mi smo se bavili novinarstvom koje je pisano poput fikcije. A on je pisao fikciju upakovanu u novinarstvo. Nije ga mučila savest jer je verovao da ima više istine u tekstu kad ga on izmisli.“

Tom Kumer, novinar koji je izmišljao: „Morao sam da pročitam sve (o nekoj osobi) kako bih otkrio slaba mesta u njenom portretu, recimo objavljenom u Špigelu. U te praznine sam onda mogao da uskočim i izmislim ponešto. U intervjuima sam uvek imao rečenice koje su svi fanovi već čuli, kako bi čitaoci imali osećaj poznatog. Tako sam stvarao tlo realnosti gde bih mogao da uzmem čitaoca za ruku i odvedem ga drugde.

Kada sam opisivao Pamelu i njenog dečka u kući, i to kako ona sedi u ljuljašci iznad klavira, naravno da sam znao da takva ljuljaška postoji. Ali privatni život, koji niko nije znao – to sam sve ja naslikao. (…) Nisam se smatrao hohštaplerom. Bilo mi je važno da imam izuzetne tekstove. A hteo sam i da oduševim ekipu (u redakciji) u Minhenu, za njih sam mislio da su kul.“

Moric fon Uzlar, kolega iz Zidojčea: „Loše je što sam ja u redakciji uređivao sve te intervjue Toma Kumera. Često sam odlazio uveče u redakciju da odmah primim intervjue koje je uveče ili noću slao faksom iz Los Anđelesa. Jer, bio sam njegov fan, nisam mogao da dočekam. U meni, njegovom fanu koji tada nije imao ni 30 godina, našao je pravog urednika za svoje tekstove. (…)

Za Tomove falsifikate sam saznao kad smo dobili pismo čitateljke povodom njegovog intervjua sa Ivanom Tramp. Tom Kumer je Ivani Tramp u usta stavio neke citate Endija Vorhola i ta čitateljka je podvukla rečenice i poslala nam. Tada sam se prvi put zapitao da li glavni urednici svesno zabijaju glavu u pesak jer hoće da zaštite interesantnog autora. Danas sa sigurnošću znam da nije bilo tako.“

„Ljudi, to bi bilo to“

Redakcija je konačno otkrila izmišljotine kad su pokušali od jednog holivudskog agenta da dobiju fotografije sa intervjua. Onda su čuli da – intervjua nije bilo.

Tražili su Kumeru da pošalje audio-snimke razgovora koje, naravno, nije imao. Prekinuli su saradnju sa njim, ali to nisu nigde objavili niti se izvinili čitaocima.

Baš su bili u povratku sa redakcijskog izleta u Antaliji, kad je nedeljnik Fokus objavio celu priču.

Kristijan Kemerling, jedan od glavnih urednika koji je potom otpušten: „Kad sam seo na mesto u avionu, otvorio sam Fokus. Tamo je pisalo ‘Magazin Zidojče cajtunga izmišlja intervjue sa poznatima’. Nisam verovao svojim očima. Kad je stigao Ulf (drugi glavni urednik) sa ostatkom ekipe, rekao sam im: ‘Ljudi, to bi bilo to.’“

Tom Kumer, novinar koji je izmišljao: „Kad pres-termin traje dvadeset minuta ili pola sata, kad tamo ima osmoro novinara, a onda ja pošaljem tekst od petnaest stranica… pa neko je u redakciji morao da dođe na ideju i pita me: ‘Tome, kako je moguće da nam šalješ tekst za koji treba dva ili tri dana razgovora sa nekim?’

Ne pravdam se, ali mislio sam da prihvataju moj način rada. I da će možda u naslovu ili nadnaslovu biti naznačeno tako da i čitalačka publika to uvidi.“

Ulf Pošart, drugi glavni urednik koji je tada otpušten, danas moćni izdavač listova Velt i Politiko: „Tom Kumer bi mogao bez problema da piše te priče – najbolji izmišljeni intervjui. Ali to je tako morao da označi. Ali da se falsifikuje realnost jer mu je to ugodno – to je jadno i bedno.

Za mene je taj slučaj bio prelom. Tad se za mene završila faza igre. Shvatio sam da to nije smelo da se desi. Ni zbog čega se ne kajem više nego jer smo objavljivali te izmišljene intervjue.“

Šta je posle bilo

Tom Kumer je ostao osebujna pojava medijske scene. Naplaćivao je da ispriča ovu priču. Po njoj su snimani filmovi. Umeo je i ume da piše, objavio je par knjiga. Zato su mu valjda razni ugledni listovi, u Nemačkoj i Švajcarskoj, davali drugu, treću i četvrtu šansu.

Svaki put je uhvaćen u novom plagijatu – tekstove je pravio kao kolaž, kradući odlomke iz tuđih tekstova.

Nikad nije priznao da je hohštapler. Čak je skovao pojam borderline novinarstvo, kako bi sebe opravdao. „Granično“ novinarstvo, tja. Za razliku od klasičnih novinarskih lažova i propagandista, bar nikoga nije direktno povredio.

PS: Nemačko novinarstvo će, godinama kasnije, uzdrmati jednako lud slučaj Klasa Relocijusa koji je izmišljao reportaže za Špigel i dobio silne novinarske nagrade. Ako vas to zanima, opširno smo pisali ovde.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.