foto: ap
Bio je toliko poznat i prepoznatljiv da su njegovu smrt komentarisali čak i oni koji s naukom nemaju nikakve veze. Za one koji su imali dovoljno škole da razumeju njegov naučni rad, Hoking je bio simbol snage ljudskog uma. Za sve ostale bio je simbol neuništivosti života i pobede duha nad materijom. Bio je istinski naučni super-star i medijska zvezda, voleo je svoju slavu koliko i nauku kojom se bavio
Stiven Hoking rođen je 1942. godine u Oksfordu. Roditelji su mu bili medicinski radnici, sa reputacijom čestitih ljudi, čvrstog i pomalo ekscentričnog karaktera. Živeli su tiho i povučeno u svojoj velikoj, ali zapuštenoj kući. Tišina je vladala čak i tokom porodičnih ručkova kada bi svako od ukućana uz supu „bistrio“ i svoju omiljenu knjigu. Stiven je želeo da studira matematiku, uz protivljenje oca koji je smatrao da medicina nudi mnogo više mogućnosti. Ipak, Hoking se odupro očevim pritiscima.
Tokom studija fizike u Oksfordu Hoking se nije preterano isticao, štaviše imao je reputaciju svojeglavog studenta s kojim je bilo teško raditi. Hokingu škola nije nudila dovoljno izazova, voleo je da se hvali kako su mu ispiti „smešno jednostavni“. Njegov profesor fizike kasnije je izjavio da je Hoking po sposobnostima bio daleko ispred ostalih studenata: „Bilo mu je dovoljno da zna da problem ima rešenje, pa da ga reši sam, bez literature i tuđe pomoći“. Hoking je priznao da je tokom prve tri godine studija na učenje potrošio manje od hiljadu sati. Na završnom ispitu komisija se kolebala da li da mu da odličnu ili prosečnu oscenu. Hoking je rekao da će, ukoliko dobije najvišu ocenu, otići na doktorske studije u Kembridž. U suprotnom, „zapretio“ je da će ostati na Oksfordu. Komisija je odlučila da ga, ipak, pošalje u Kembridž.
Prvi znaci bolesti pojavili su se tokom završne godine studija. Postao je nespretan, nekoliko puta je izgubio ravnotežu i pao na stepenicama, govor mu je postao nerazgovetan. Nakon bolničkih ispitivanja, lekari su mu krajem 1963. godine saopštili da boluje od amiotropne lateralne skleroze (ALS), progresivne paralize sa neminovnim smrtnim ishodom. Rekli su mu da može da računa na još samo dve godine života.
Nakon dijagnoze Hoking je utonuo u depresiju. Utehu je potražio u meditaciji i Vagenerovoj muzici. Srećom, ispostavilo se da lekari nisu bili u pravu, bolest je napredovala vrlo sporo i Hoking je rešio da nastavi sa radom: „Iako se nad moju budućnost nadvio crni oblak, primetio sam, na sopstveno iznenađenje, da sam u životu počeo da uživam mnogo više nego pre. To se odrazilo i na moja istraživanja, osetio sam značajan napredak“. Tokom šezdesetih počeo je da koristi štake za kretanje, ali se dugo opirao invalidskim kolicima sve dok ga napredak bolesti nije prinudio da sedne u njih. Kolege ga pamte po sumanutoj vožnji školskim hodnicima i „piruetama“ koje je u kolicima izvodio na školskim igrankama.
TEMELJI VELIKOG PRASKA: Do svog prvog značajnog naučnog otkrića Hoking je došao 1970. godine kada je, zajedno sa Rodžerom Penrouzom, primenio teoriju crnih rupa na čitav kosmos. Na svoje iznenađenje, utvrdio je da je univerzum potekao iz „singulariteta“, malog regiona beskonačno zakrivljenog prostora i vremena, i da se od tada neprekidno širi. Hoking je, zapravo, izgradio matematički temelj za teoriju „velikog praska“ koja je u to vreme bila samo jedna u moru nepotvrđenih kosmoloških teorija. Fred Hojl, jedan od najvećih astronoma tog vremena, podsmevao se Hokingu tvrdeći da je kosmos stacionaran, da nema početak i kraj i da ne menja svoj izgled tokom vremena (sličnu ideju jedno vreme imao je i Albert Ajnštajn). Hojl je prihvatio da se kosmos širi, ali je tvrdio da njegova gustina nikad ne opada jer se nova materija spontano stvara ni iz čega. Ipak, tokom narednih decenija Hokingove ideje odnele su prevagu.
Nakon toga, Hoking se okrenuo crnim rupama čije je postojanje predviđala Ajnštajnova opšta teorija relativiteta. Kada masivna zvezda utroši svoje nuklearno gorivo, dolazi do njenog nezaustavljivog kolapsa. Drastični porast temperature koji prati ovaj proces na kraju dovodi do kolosalne eksplozije, takozvane „supernove“, koja sjajem može da zaseni čitavu matičnu galaksiju. Ali kolaps zvezdanog jezgra ni tada se ne zaustavlja. Celokupna preostala materija zvezde biva sabijena u jednu tačku, a njeno gravitaciono polje postaje toliko jako da iz njega čak ni svetlost više ne može da pobegne. Taj deo prostora nazivamo crnom rupom. Granica do koje možete da se približite ovim objektima, a da i dalje sačuvate šanse za povratak kući zove se „horizont događaja“. Prekoračite li tu granicu za milimetar, nepovratno ćete završiti u crnoj rupi jer od tog mesta pa na dalje svi putevi vode u njen centar – tačku beskonačne gustine.
Hokingu je prvom palo na pamet da na crne rupe primeni kvantnu teoriju. U to vreme već se znalo da vakuum nije prazan prostor bez ičega već dinamičan medijum u kome se konstantno stvaraju parovi čestica i antičestica. Iako ovakvi parovi čestica žive vrlo kratko, njihov uticaj je značajan i bez njih kvantna mehanika ne bi funkcionisala. Hoking je analizirao ponašanje parova ovih čestica u blizini horizonta događaja i zaključio da je sasvim moguće da jedna od čestica završi u crnoj rupi, a druga van nje. Gledano sa strane, izgledalo bi kao da crna rupa emituje zračenje, što bi za posledicu imalo smanjenje njene mase.
U svom čuvenom radu iz 1974. godine Hoking tvrdi da crne rupe i nisu tako crne. One zrače energiju i imaju temperaturu baš kao i svako drugo telo. Vremenom, crne rupe gube masu i što je masa manja, gubitak mase postaje sve brži. Svaka crna rupa osuđena je da na kraju „ispari“ u blesku energije koji bi, makar u teoriji, mogli da detektujemo. To i nije tako lako jer je proces veoma spor: vreme potrebno da jedna prosečna crna rupa potpuno nestane višestruko prevazilazi dosadašnju starost vasione (13.7 milijardi godina). Emitovana energija toliko je mala da crne rupe imaju temperaturu koja je tik iznad apsolutne nule, što posmatranje ovog fenomena čini praktično nemogućim. Iako je teorija „Hokingovog zračenja“ danas široko prihvaćena, ona još uvek čeka na eksperimentalnu potvrdu.
NEMA SLUČAJNOSTI: Kasniji Hokingov naučni rad ispunjen je njegovim pokušajem da formuliše „teoriju svega“ i pronađe način da objedini Ajnštajna i kvantnu mehaniku. Iako je Ajnštajn dao značajan doprinos razvoju kvantne mehanike i za to dobio i Nobelovu nagradu, on je čitavog života imao problem da tu nauku prihvati u celini. Ključni postulat kvantne mehanike, Hajzenbergov princip neodređenosti, kaže da nikad ne možemo da saznamo sve o svakoj čestici u univerzumu. A to znači da nam nikakve jednačine neće pomoći da u potpunosti izračunamo budućnost kosmosa ili utvrdimo njegovu prošlost. Sadašnjost, polazna tačka svakog proračuna, po Hajzenbergu je nedokučiva.
Ajnštajn se s ovakvim zaključkom nikad nije pomirio. Verovao je da je svet predvidljiv, da u njemu ne postoji element slučajnosti. „Bog se ne igra kockom“, jedna je od Ajnštajnovih najčuvenijih izreka. Hoking je bio vrhunski poznavalac i veliki poštovalac Ajnštajnove teorije relativiteta, ali ovde Ajnštajnu nije dao za pravo: „Bog ne samo da se igra kockom, nego je neki put baci i tamo gde ne možemo da je vidimo“. Danas se smatra da je Hokingov rad dao ključni doprinos našem poznavanju prostora i vremena, a delić tog rada utkan je i u otkriće gravitacionih talasa 2016. godine.
Bolest je sve vreme napredovala, lagano ali nezadrživo. Krajem šezdesetih Hoking je izgubio mogućnost pisanja, ali se zato izveštio u baratanju matematičkim jednačinama „napamet“, interpretirajući formule kao geometrijske krive. Tokom sedamdesetih njegov govor postao je toliko nerazgovetan da su ga razumeli samo najbliži članovi porodice. Sredinom osamdesetih doživeo je tešku upalu pluća, spasla ga je hitna operacija u kojoj je izgubio glasne žice. Svejedno, Hoking je nastavio da komunicira sa okolinom koristeći pokrete obrva i kartice sa odštampanim slovima i rečima. U to vreme Hoking je već bio veoma poznata ličnost i mnogi su pritrčali u pomoć kako bi mu pomogli da se prilagodi novim uslovima. Na kraju je pronađeno rešenje koje je Hoking koristio pune dve decenije: prekidač vezan za prst na ruci pomoću kojeg je Hoking mogao da bira reči prikazane na kompjuterskom ekranu. Ovakvom tehnikom je mogao da napiše oko 15 reči u minutu. Dobio je i poseban kompjuterski program koji je umeo da mehanički čita njegove tekstove. Hoking se brzo navikao na svoj sintetički glas i nije nikad dozvolio da bude zamenjen nekom savremenijom, „humanijom“ varijantom.
Početkom novog milenijuma, Hokingovo stanje dodatno se pogoršalo. Više nije mogao da pokreće ni prst na ruci, tako da je sa okolinom komunicirao pokretanjem mišića na obrazu brzinom od jedne reči u minutu. Predviđajući da će uskoro biti u potpunosti nepomičan, „zaključan“ u sopstvenom telu, počeo je da istražuje mogućnost direktne konverzije moždanih talasa u akcije i reči. Uspeh je bio polovičan. Mogao je da kontroliše svoja kolica, ali je i tu mogućnost izgubio 2009. godine. U poslednjih desetak godina putovao je isključivo privatnim avionom sa velikim lekarskim timom koji je bdeo nad njim 24 časa dnevno.
I pored toga, Hoking je ispunio sve svoje profesionalne ciljeve. Više puta je isticao da na svoj život gleda spokojno, zadovoljan onim što je učinio. O svojoj bolesti retko kad je govorio, čak i u krugu porodice. Nije dozvoljavao da ga ljudi sažaljevaju niti je tražio poseban tretman u nauci zbog svojih fizičkih ograničenja. Insistirao je da ga ljudi vide, pre svega, kao naučnika, onda kao pisca i, na kraju, kao običnog čoveka sa svim vrlinama i manama. Ljudi koji su imali sreću da sarađuju s njim hvalili su njegov vedar duh i humor koji je bio njegov zaštitni znak. Jednom je organizovao žurku s probranim jelima i pićima, ali je pozivnice poslao tek kada je žurka bila završena. Pošto na žurku niko nije došao, Hoking je zaključio da putovanje kroz vreme nije moguće, inače bi se neki putnik kroz vreme sigurno pojavio na njoj.
Teško je nabrojati sve počasti kojima je Hoking bio obasut: dobio je praktično sve značajne nagrade za fiziku, osim one najznačajnije, Nobelove. Doktorirao je na Kembridžu, a zatim bio mentor generacijama mladih naučnika. Na istom univerzitetu dobio je najistaknutije mesto na katedri za matematiku, ono koje su nekad držali Isak Njutn i Pol Dirak. Bio je najmlađi član Kraljevskog društva, najstarije naučne organizacije na svetu. BBC ga je uvrstio u sto najvećih Britanaca svih vremena. Njegov lik gledali smo u „Simpsonovima“, „Zvezdanim stazama“, seriji „Štreberi“, „Futurami“, filmovima „Teorija svega“ i „Hoking“. Ričard Brenson, osnivač imperije „Virdžin“ poklonio mu je kartu za let u kosmos. Hoking taj let nije dočekao ali je osetio čari bestežinskog stanja u specijalnom avionu koji se koristi za astronautski trening. Tereza Mej mu je uručila nagradu za životno delo, a od Baraka Obame dobio je i predsednički orden slobode, najviše američko civilno odlikovanje.
KLAĐENJE U BOZON: Daleko od toga da je Hoking bio jednostavan čovek bez mana, naprotiv. Bio je prilično egocentričan, povremeno prznica, pun hvale za velikane prošlosti, ali bez komentara kada se radilo o njegovim savremenicima („Nečiji doprinos može se sagledati tek sa određene istorijske distance“). Često je bio arogantan sagovornik, umeo je prema kolegama da se odnosi s dozom ironije i ignorancije. Čuven je njegov sukob sa Piterom Higsom, koji je sredinom šezdesetih predvideo postojanje čestice koju danas zovemo „Higsov bozon“. Hoking je ovu teoriju dočekao na nož, čak je ponudio i opkladu da Higsov bozon nikad neće biti otkriven. Higs je bio toliko iritiran Hokingovim tonom i ponašanjem da je u jednom trenutku izjavio da Hoking zloupotrebljava svoj status medijske zvezde i da javnost njegove stavove uzima zdravo za gotovo ignorišući naučne činjenice. Hoking je voleo da „začikava“ i druge naučnike javno se kladeći u male svote novca na ispravnost neke teorije. Sve te opklade je izgubio, bez izuzetka, uz javno priznanje da nije bio u pravu. Kada je Higsov bozon otkriven, Hoking je među prvima izjavio da Higs zaslužuje da dobije Nobelovu nagradu, što se na kraju i desilo.
Hoking se prvi put oženio 1964. godine, u vreme kada je već imao dijagnozu svoje bolesti. Džejn Vajld je bila njegova ljubav iz studentskih dana, spremna da s njim podeli sve predstojeće nevolje. „Ona mi je dala razlog da živim“, rekao je Hoking. U tom braku Hoking je dobio dva sina i ćerku i imao mnogo srećnih i sunčanih dana. Ali, kako je bolest napredovala, Hoking je postajao sve dalji, okružen sve većim brojem lekara koji su morali da brinu o njegovom zdravstvenom stanju. U takvoj situaciji, sav teret brige o deci i porodici pao je na Džejn koja je teško podnela i neminovan gubitak privatnosti izazvan sve većom Hokingovom slavom. Nije pomogla ni činjenica da je Džejn odrasla u hrišćanskoj porodici strogih moralnih nazora, dok je Hoking vremenom evoluirao od skeptičnog vernika do potpunog ateiste: „Svako može da veruje u šta hoće. Ja verujem da Bog ne postoji, to je najprostije objašnjenje“. Brak se zvanično raspao 1995. godine.
Hokingova druga žena, Elen Mejson, bila je medicinska sestra koja se godinama brinula o njegovom zdravlju. „Predivno“, rekao je Hoking, „ona je žena koju volim“. Brak je bio kontroverzan, policija je u nekoliko navrata istraživala navode da je Hoking bio mentalno i fizički zlostavljan. Hoking je odbio da sarađuje tako da je istraga ostala bez rezultata. Bez mnogo buke razveo se po drugi put 2006. godine. Od tada je uložio mnogo napora da popravi odnose sa decom iz prvog braka, posebno sa Džejn. Ona je napisala knjigu o njihovom zajedničkom životu koja je na kraju pretočena u (vrlo dobar) film „Teorija svega“ 2014. godine. Za ulogu mladog Stivena Hokinga glumac Edi Redmejn nagrađen je Oskarom.
Stiven Hoking je umro 14. marta 2018. godine okružen članovima svoje porodice. „Univerzum ne bi bio ništa naročito kad u njemu ne bi živeli ljudi koje volimo“.
Hoking je bio društveno angažovan i bez ustezanja je iznosio svoje stavove o svim glavnim pitanjima današnjice. Smatrao je da čovečanstvo mora da se otisne ka drugim svetovima ako želi da preživi sopstvene zamke: nuklearni rat, epidemije izazvane laboratorijski mutiranim virusima i ekološke katastrofe. Verovao je da u kosmosu postoji život, ali je zagovarao oprez jer vanzemaljci ne moraju da budu miroljubivi. Tražio je od svetskih državnika da više ulažu u nauku, u Britaniji je podržavao laburiste, a u Americi demokrate. Bio je veliki protivnik Bregzita, smatrao je da će izlazak Britanije iz Evropske unije dovesti do izolacije zemlje i otežati razmenu ideja. Oštro je osudio Trampa zbog negiranja klimatskih promena i povlačenja Amerike iz Pariskog klimatskog sporazuma. Pamtićemo ga i po sledećim izjavama:
„Milionima godina čovečanstvo se nije mnogo razlikovalo od životinja sve dok nešto magično nije udahnulo snagu našoj mašti. Naučili smo da govorimo i naučili da slušamo. Govor je omogućio razmenu ideja, ujedinivši ljude u nastojanju da izgrade nešto novo, do tada nezamislivo. Najveća dostignuća dugujemo našoj sposobnosti da govorimo. Najveće greške počinili smo jer nismo bili spremni da slušamo. Sa tehnologijom koja nam je danas na raspolaganju, imamo šansu da u budućnosti ostvarimo sve svoje želje. Ali samo pod uslovom da nastavimo da razgovaramo„.
„Ja imam vrlo jednostavan cilj: da razumem Univerzum u potpunosti, zašto ima današnji izgled i zašto uopšte postoji“.
„Za mene je mozak kompjuter koji će prestati da radi kada otkažu njegove komponente. Ne postoji raj, ne postoji život posle smrti za pokvarene kompjutere. Sve su to bajke koje su izmislili ljudi koji se plaše mraka„.
„Mislim da je objašnjenje sasvim prosto: Bog ne postoji. Niko nije stvorio svet oko nas i niko ne upravlja njegovom sudbinom. Imamo samo jedan život i treba da ga pametno iskoristimo diveći se usput čudesnom ustrojstvu Univerzuma. Zahvalan sam što sam uopšte imao priliku za to“.
„Da nije zabavan, život bi bio tragičan„.
„Sva moja očekivanja svedena su na nulu kada sam imao 21 godinu. Sve što sam dobio nakon toga predstavlja bonus“.
„Verujem da je život u kosmosu rasprostanjen, ali da je inteligentan život mnogo ređi. Neki kažu da na planeti Zemlji inteligencija tek treba da se pojavi„.
„Mi smo tek jedna napredna vrsta majmuna na maloj planeti koja kruži oko jedne sasvim prosčene zvezde. Ali imamo sposobnost da razumemo Univerzum i to nas čini vrlo posebnim.“
„Setite se da treba da gledate u zvezde, a ne u sopstvene noge. Pokušajte da razumete ono što vidite, budite radoznali. Koliko god da je život težak, uvek postoji nešto što možete da uradite i da u tome budete uspešni. Bitno je da nikad ne odustanete. Rad daje smisao životu, bez njega je život prazan„.
„Primetio sam da ljudi koji kažu da je sve predodređeno, da se ne može promeniti unapred zacrtani tok istorije, ipak pogledaju na obe strane pre nego što pređu ulicu“.
„Pre par godina, gradski savet u Monci odlučio je da zabrani ljubiteljima života da svoje zlatne ribice drže u malim, okruglim akvarijumima. Rekli su da je to okrutno prema životinjama i da ribice, gledajući kroz krivo staklo, stiču iskrivljenu predstavu o svetu koji ih okružje. Kako mi znamo da naša predstava o svetu nije jednako deformisana?“
„Mislim da se kompjuterski virusi mogu smatrati živim bićima. Rekao bih da to dosta govori o ljudskoj prirodi: jedina životna forma koju smo do sada stvorili potpuno je destruktivna. Stvorili smo život prema sopstvenom liku“.
„Idući put kad se neko požali na grešku koju ste napravili, recite mu da je to možda dobro. Kad bi sve na svetu moralo da bude savršeno, niko od nas ne bi postojao„.
ALS je retka bolest za koju se znalo još u XIX veku, a postala je šire poznata tek kada je od nje oboleo Lu Gerih, jedan od najvećih američkih igrača bejzbola svih vremena. Da nešto nije u redu prvi su primetili navijači Njujork Jenkija. Gerihove statistike iz 1937. godine bile su impresivne, ali je naredne godine odjednom počeo da igra znatno slabije. Krajem 1938. godine priznao je da mu „jednostavno, ne ide“, ali nije mogao da utvrdi razlog. Naredne godine stvari su se drastično pogoršale, bilo je očigledno da se Gerih sve teže kreće i da jedva može da pogodi lopticu. U jednom trenutku je čak i kolabirao pokušavajući da dotrči do prve baze. Na kraju je sam sebe izbacio iz igre i rekao treneru: „Dosta je bilo, vreme je da sednem na klupu“. Te iste godine dijagnostikovan mu je ALS. „Loše vesti“, objavio je Gerih, „lateralna skleroza, nema leka. Postoji šansa da će se bolest zaustaviti u sadašnjem stadijumu. Za deset do petnaest godina verovatno će mi biti potreban štap. Jedno je sigurno – sa bejzbolom sam završio“. Umro je 1941. godine, samo dve godine nakon dijagnoze.
ALS je i dalje nedovoljno istražena bolest za koju ne postoji adekvatna terapija. Postojeći lekovi mogu da produže život za svega nekoliko meseci. Kako bi se privukla pažnja javnosti i prikupila sredstva potrebna za istraživanje, u leto 2014. godine pokrenuta je akcija „Ice Bucket Challenge“ koja je, zahvaljujući socijalnim mrežama, postala jako popularna. Svaki učesnik u kampanji morao je na sebe da izruči punu kofu ledene vode i zatim prozove neku drugu poznatu osobu da učini to isto u roku od 24 časa. Ako je neko želeo da izbegne ovaj izazov, morao je da uplati prilog u dobrotvorne svrhe. Kampanja je bila vrlo uspešna iako je trajala relativno kratko, svega dva meseca. Šaljivi snimci javnih ličnosti, ponajviše filmskih zvezda, muzičara i sportista preplavili su društvene mreže i TV kanale. U kampanji je učestvovao i naš teniser Novak Đoković. Stiven Hoking je takođe izrazio želju da učestvuje, ali mu lekari to nisu dozvolili jer se tek bio oporavio od upale pluća. „Izazov“ su umesto Hokinga prihvatila njegova deca.
Kratka povest vremena svakako je najpoznatija knjiga koju je Hoking napisao. Nastala je tokom osamdesetih godina kada je Hoking, usled daljeg napredovanja bolesti, bio prinuđen da ograniči svoje aktivnosti i utvrdi nove prioritete. Sa jedne strane i dalje je bio obuzet naučnim radom, i dalje prepun ideja i tema koje je nameravao da istraži. Sa druge strane, bio je suočen sa činjenicom da će mu skupa medicinska pomoć biti sve potrebnija i da naučni rad neće biti dovoljan da pokrije narastajuće troškove. Urednik izdavačke kuće Univerziteta u Kembridžu, Sajmon Miton, predložio mu je da iskoristi svoju popularnost i napiše jednostavnu knjigu za široku publiku.
Iako je znao da će ga to na duže vreme odvojiti od istraživanja, Hoking je pristao. Kada je nakon nekoliko meseci doneo prvu verziju rukopisa na stotinak gusto kucanih stranica, Sajmon je bio prilično rezervisan: „Tekst je bio očigledno pretežak za prosečnog čitaoca, prepun komplikovanih jednačina i dijagrama. Nekoliko nedelja kasnije doneo mi je novu verziju, značajno uprošćenu, ali i dalje prošaranu formulama. Morao sam da mu objasnim da svaka jednačina u tekstu smanjuje broj potencijalnih čitalaca na polovinu“.
Vest o tome da Hoking piše naučno-popularnu knjigu brzo se proširila svetom tako da se autor našao na meti velikih izdavačkih kuća koje su počele da se nadmeću za izdavačka prava. Mimo očekivanja, Hoking je na kraju odneo knjigu u „Bantam buks“, izdavačku kuću koja je bila relativno mala ali je imala ogromno iskustvo u distribuciji knjiga. „Bantamove“ broširane knjige mogle su da se kupe ne samo u knjižarama već i na aerodromima, u supermarketima, parfimerijama i trafikama, što se poklapalo sa Hokingovom željom da njegova knjiga bude jeftina i lako dostupna svima, na svakom mestu. Piter Gazardi, urednik „Bantama“, živo se seća prvog susreta s Hokingom: „Rekao mi je: ‘Na ovu knjigu potrošio sam mnogo vremena, zbog nje sam privremeno prestao da se bavim naukom. Zato očekujem pristojnu kompenzaciju, nadam se da ste spremili ugovor’. Toliko o ćaskanju. Sve je bilo gotovo za petnaest minuta“.
Gazardi se sa puno strasti upustio u prepravljanje Hokingovog teksta. Ako nešto nije mogao da shvati, postavljao je pitanja i uporno uprošćavao tekst sve dok u potpunosti nije razumeo šta je Hoking želeo da kaže. Hoking nije krio svoje nezadovoljstvo zbog Gazardijevih brojnih izmena, ali je ipak autorizovao finalnu verziju. Ostatak je istorija. Knjiga je objavljena 1988. godine, a prvo američko izdanje prodato je u roku od nekoliko dana. Ukupni tiraž na kraju je premašio 10 miliona primeraka sa prevodima na više od 30 svetskih jezika (uključujući srpski). Knjiga se godinama nalazila na raznim listama najvećih svetskih bestselera, dugo i na prvom mestu, a njen autor postao je popularan i prepoznatljiv baš kao i Albert Ajnštajn.
Da li je Hokingova knjiga zaista tako dobra? Da, ali su popularne naučne knjige koje su pre njega napisali nobelovci Ričard Fejnman i Stiven Vajnberg verovatno bolje. Da li je na popularnost uticala činjenica da je knjiga napisana iz invalidskih kolica i da se autor sve vreme borio s teškom bolešću? Sigurno! Da li je to knjiga koju ćete s lakoćom pročitati za jedno popodne, ubeđeni da ste konačno shvatili kako kosmos funkcioniše? Naravno da ne!
Podrugljivci bi rekli da je Kratka povest vremena verovatno najprodavanija knjiga koju niko nije pročitao do kraja. Jer, i pored toga što je Hoking konačno prihvatio savete izdavača i pobrisao praktično sve jednačine iz nje osim one najčuvenije (E=mc2), knjiga je i dalje mestimično naporna za čitanje, čak i za one koji su iz fizike imali više od skromne dvojke. Hoking u svojoj knjizi priča o poreklu prostora i vremena, evoluciji vasione i njenoj konačnoj sudbini pokrivajući čitavu skalu univerzuma, od najsitnijih gradivnih čestica materije do crnih rupa i galaksija, a potku te priče čine dve najvažnije fizičke teorije: kvantna mehanika i opšta teorija relativiteta. Hoking je čitavog života pokušavao (baš kao i mnogi drugi) da objedini ove dve teorije u jedinstvenu „teoriju svega“ i tragovi tog nastojanja jasno su vidljivi u tekstu. Ipak, kako odmičete kroz knjigu, ona postaje sve zahtevnija i kada Hoking počne da vas šeta kroz konuse prostor-vremena, sasvim je moguće da vam se deo mozga pretvori u pihtije.
Karl Sagan je u predgovoru (koji možete da pročitate samo u prvom izdanju) lepo primetio da je ovo istovremeno i knjiga o Bogu, manje o Božijem prisustvu, više o njegovom odsustvu: „Reč ‘bog’ se na stranicama ove knjige pojavljuje mnogo puta. Hoking pokušava da odgovori na fundamentalno pitanje koje je toliko mučilo Ajnštajna: da li je Bog imao ikakvu ulogu u stvaranju univerzuma? Hokingov pokušaj da pronikne u Božiji um završava se prilično jasnim zaključkom: u kosmosu bez granica i u vremenu bez početka i kraja – Bog nema šta da traži“.
Mundijal 2026. biće prvi na kojem će učestvovati 48 reprezentacija, pa će Evropa umesto dosadašnjih 13 imati 16 predstavnika. Reprezentacija Srbije igraće u grupi K protiv Engleske, Albanije, Letonije i Andore
Da bi se obeležila stogodišnjica prvog Mundijala, koji je organizovan 1930. u Urugvaju, FIFA je odlučila da 2030. godine Argentina, Urugvaj i Paragvaj prve utakmice u grupnoj fazi odigraju kod kuće
Dan nakon otvaranja Notr Dama, u štampi širom sveta više su komentarisali kome se Tramp srdačno javio nego što su analizirani radovi na kamenu, drvetu i staklu u samoj katedrali
U Narodnom muzeju Srbije otvorena je retrospektivna izložba vajara Jovana Kratohvila, čije inovacije u umetnosti njegovi savremenici nisu umeli da vrednuju. Izložba je priređena povodom stote godišnjice umetnikovog rođenja, jedina dosad. Njena autorka je Lidija Ham Milovanović, muzejska savetnica
Oksfordova reč godine izraz je onoga što svi već dugo znamo i osećamo, ali ne umemo da se odupremo
Dok dezavuiše najbliže saradnike i pokušava da uplaši narod kukanjem na „hibridni rat“ i zazivanjem tajnih službi, u obraćanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića sve više se oseća smrad sumpora iz Šešeljevih dana
Šta se krije iza eksplozije u Vojnotehničkom institutu koja je u ponedeljak, 9. cecembra, uzbunila Žarkovo i dima koji se nadvio iznad Ceraka
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
