Čije je svačije

Statistički izveštaj Ministartva unutrašnjih poslova Srbije za period od 1. aprila 2006. do 31. marta 2007. godine ukazuje na sve češća krivična dela krađe materijala i predmeta preprodavanih kao sekundarne sirovine. Vinovnici ovih krađa su, prema izveštaju, pripadnici najsiromašnijih društvenih slojeva, najčešće romske nacionalnosti. Naglašeno je da se u svim do sada obrađenim slučajevima radilo o pojedinačnim incidentima, bez elemenata organizovanog kriminala.

Krađa saobraćajne signalizacije, u poslednje vreme postala je gotovo redovna pojava, a donekle se može smatrati i tradicionalnim hobijem Srba. Tokom prošle godine, samo na teritoriji Beograda ukradeno je oko 90 „treptača“, nešto manje od 600 saobraćajnih znakova, i oko 350 horizontalnih i 200 vertikalnih barijera. U nadležnosti Javnog komunalnog preduzeća „Beograd put“ nalazi se preko 100.000 saobraćajnih znakova i 500 semaforizovanih raskrsnica. Dragica Ševkušić, zamenica direktora sektora saobraćajne signalizacije „Beograd puta“, kaže da je problem krađe saobraćajne signalizacije odavno poznat, ali je češći u poslednjih pet do deset godina. Prema saznanjima „Beograd puta“ broj krađa na putevima je u stalnom porastu. Krade se sve, od prečki do vozačkih lanterni, pa čak i tzv. ležeći policajci.

„Šteta je ogromna. Ja trenutno ne raspolažem preciznim podacima, ali znam da smo u toku proteklih godinu dana proizveli više od 2000 prečki koje su nestale, a koje po komadu koštaju 7200 dinara u materijalu. Godišnje nam ukradu pet-šest vozačkih lanterni koje koštaju oko 30.000 dinara po komadu. U tu cenu nije uračunat naš izlazak na teren i rad, to je samo materijal“, kaže Dragica Ševkušić.

PAPRIKE I PILIĆI: Ovome možemo dodati i prošlogodišnji primer krađe kompleta od petnaest „treptača“ kod Kvantaške pijace na Novom Beogradu, kojom je „Beograd putu“ naneta šteta od oko 242.000 dinara. Što je još bitnije, uklanjanjem skupe signalizacije, osim materijalne štete, svi učesnici u saobraćaju izloženi su većem riziku od udesa. U „Beograd putu“ kažu da je upravo neadekvatna signalizacija, kao posledica krađa, uzrok velikog broja saobraćajnih nezgoda, često sa tragičnim posledicama.

„Na osnovu mog iskustva dugog 28 godina, najveći broj znakova kradu ljudi koji obezbeđuju gradilišta. Mi nismo jedina firma koja se bavi izvođenjem poslova niskogradnje. Tu su i druge firme koje su podizvođači gradske Direkcije za puteve. Osim toga, tu je i veliki broj ljudi koji se bave visokogradnjom, a koji su takođe dužni da obezbede svoja gradilišta. Njima je najjeftinije da u tu svrhu skinu znakove sa terena, ne razmišljajući o tome šta se sve može dogoditi dok se znakovi ponovo ne montiraju. Postavljanje signalizacije koje mi vršimo obračunava se po gradskom cenovniku, i to nije velika suma. Ono što mnogo košta je taksa za zauzeće kolovoza koja se plaća Sekretarijatu za saobraćaj, a mora se imati i saglasnost republičke Direkcije za puteve. U slučaju da tom trasom prolaze vozila javnog prevoza, potrebna je saglasnost i GSP-a“, ističe Dragica Ševkušić. Aluminijum i bakar iz kablova semaforske signalizacije veoma su traženi na tržištu sekundarnih sirovina, pa je i to jedan od mogućih uzroka ovakvih krađa.

Postoje i mnogo maštovitiji primeri upotrebe otuđene saobraćajne signalizacije. Prema rečima Dragice Ševkušić, smerokazi (vertikalna signalizacija za obeležavanje ivice puta, posebno bitni u toku noćne vožnje) jednom su dovitljivom domaćinu u blizini Smederevskog puta poslužili kao hranilica za piliće. Gospodin koga su uhvatili u poduhvatu krađe pešačkog semafora, objasnio je da mu je, zbog velikog broja članova domaćinstva, takav semafor bio neophodna signalizacija kada je toalet slobodan. S druge strane, Ševkušićeva navodi da postoje i izuzetno savesni građani, koji obaveštavaju o lokacijama uništenih znakova. Ponekad se događa da se i sami upuste u okršaje sa potencijalnim lopovima. Osim toga, ukradena signalizacija se prema podacima „Beograd puta“ koristi i za sklapanje prikolica, pečenje paprika, pravljenje ograda, pokrivanje objekata za čuvanje domaćih životinja.

OPASNOST NA PUTU: U slučaju saobraćajnih incidenata odgovoran je „Beograd put“, a svu štetu nadoknađuje sama firma, budući da je jedino oprema semaforske signalizacije osigurana. Dragica Ševkušić navodi da je zbog učestalosti i lakoće kojom se saobraćajna signalizacija može otuđiti, počiniocima jako teško ući u trag, ukoliko nisu uhvaćeni na licu mesta, kao i da su krađe ove vrste svakodnevna pojava u Beogradu.

Situacija nije mnogo bolja ni van prestonice. Ilustracije radi, na teritoriji Opštine Sremska Mitrovica tokom 2006. oštećeno je ili ukradeno 70 saobraćajnih znakova, što čini štetu od oko 400.000 dinara. Table koje obeležavaju ulaz u opštinu u proseku koštaju 80.000 dinara, za naseljena mesta 30.000, a običan saobraćajni znak košta 2500 dinara.

Javno preduzeće „Putevi Srbije“, zaduženo za održavanje i projektovanje regionalnih i magistralnih puteva se, pored krađe saobraćajne signalizacije, suočava i sa velikim problemom krađe odbojnih i žičanih ograda. Odbojne ograde sprečavaju izletanje automobila sa puta, dok žičana ograda obezbeđuje odsustvo svakog kontakta divljih životinja i automobila u saobraćaju, čuvajući tako bezbednost i jednih i drugih. Ograde se ponekad uklanjaju i zbog lakšeg priključenja glavnom putu, što znatno uvećava rizik od saobraćajnih nezgoda.

U JP „Putevi Srbije“ navode da je za njih gotovo nemoguće da pokriju 17.500 kilometara regionalne putne mreže Srbije adekvatnim obezbeđenjem. Jedino rešenje vide u neprekidnom apelovanju na svest i savest građana da je primarna funkcija saobraćajne signalizacije omogućavanje što efikasnijeg i što bezbednijeg protoka saobraćaja, kao i pooštravanje sankcija prema počiniocima koji vrše krivično delo teškog narušavanja bezbednosti saobraćaja. Kao vid borbe protiv krađe saobraćajne signalizacije JP „Putevi Srbije“ navodi primer Švedske, gde jedan kradljivac saobraćajne signalizacije, inače švedski državljanin, nije prosleđen sudu već instituciji za kontrolu mentalnog zdravlja.

Bez obzira na to da li su u pitanju saobraćajnice prvog i drugog reda ili opštinski putevi i ulice, sve nadležne institucije se slažu u jednom – ekipe često ne mogu da postignu blagovremeno postavljanje nove signalizacije, te su pojedine deonice puteva i po dve nedelje neadekvatno obeležene.

Što se mostova tiče, zasad je zabeležen samo jedan slučaj pokušaja krađe. U pitanju je neuspeli pokušaj otuđenja delova čelične konstrukcije Varadinskog mosta u Novom Sadu, srušenog tokom NATO bombardovanja 1999. godine.

POLOVNO CVEĆE: Odavno je poznato da su i groblja mesta bizarnih krađa. Nedostatak materijalnih sredstava može naterati naše sugrađane da kupe već oplakano, i ne baš sveže cveće. Milan Maljković, pomoćnik generalnog direktora Javnog komunalnog preduzeća Pogrebne usluge kaže da su u poslednjih četiri-pet godina groblja suočena sa učestalim krađama, koje su poprimile novi oblik. „Najviše se kradu bakar i bronza, dok su ostali metalni predmeti, recimo od gvožđa, zasad pošteđeni. Najviše stradaju bakarne ograde oko grobova. Osnovni je problem što otkup obojenih metala na otpadima nije pod kontrolom i to bi morao da bude zadatak policije. Kradljivci ne samo što oštećuju grobove već ukradeni materijal dalje prodaju otpadima, koji bez ikakve kontrole to dalje prosleđuju livnicama. Još veći problem predstavljaju krađe bronzanih bista, koje se rasparčavaju i jeftino prodaju. Novo groblje je spomenik od velikog kulturnog značaja za Republiku Srbiju i na njemu se nalazi više od 2000 skulptura poznatih umetnika, čija krađa i preprodaja predstavljaju neprocenjivu štetu.“ Najskoriji primeri su skulptura Anđeo s lirom, nestala u oktobru 2006. sa niškog Novog groblja, delo vajara Ivana Studina, kao i skulptura U jezgru dva, u februaru 2007. sa beogradskog Novog groblja, delo Ota Loga.

Milan Maljković naglašava da je groblja veoma teško adekvatno obezbediti. Ukupna površina u nadležnosti JKP-a Pogrebne uluge iznosi 350 hektara, odnosno 600.000 grobnih mesta, a ograde oko groblja nisu predviđene za odbranu od kradljivaca i provalnika, već su zamišljene kao objekat razgraničavanja dve ambijentalne celine – stambene i groblja. Prema rečima Milana Maljkovića, dodatnu smetnju predstavlja i to što se groblja vode kao javne površine, odnosno imaju isti status kao i gradski parkovi pa je, gledano sa zakonske, ali i etičke strane, teško sprovesti legitimisanje i kontrolu građana koji posećuju groblja. Osim toga, niko u JKP-u Pogrebne usluge nije mogao da pretpostavi da će se suočiti sa sistematskim krađama obojenih metala. Pravno gledano, svako nezakonito prisvajanje predmeta sa groba tretira se kao krađa, ali i skrnavljenje, čak i kada su u pitanju cveće i sveće. Vlasnici grobnih mesta su dužni da prijave svaki ovakav slučaj policiji, a uz krivičnu prijavu može se podneti i odštetni zahtev.

„Nijedna zemlja nema problem ove vrste – da policija i obezbeđenje groblja čuva groblje od sugrađana. A mi smo, nažalost, prinuđeni da radimo upravo to. Počeli smo da uvodimo video-nadzor, ali preduslov njegovog uspešnog funkcionisanja je regulisana rasveta na svim grobljima. Plan i program javne rasvete radi Skupština grada. Moramo biti strpljivi dok se sve to ne završi. Videćemo kakve će to rezultate dati. Gradska groblja dnevno u proseku poseti 8000–10.000 ljudi, subotom taj broj prelazi 20.000, a za vreme Zadušnica ili nekih drugih praznika, i preko 800.000 ljudi. Apsolutno je nemoguće obaviti kontrolu svakog grobnog mesta i ustanoviti šta je gde ukradeno,“ ističe Milan Maljković.

Osim beogradskih grobalja, na meti su i groblja širom Srbije. Redovno se kradu ograde, kandila, čak i mesingana slova sa nadgrobnih spomenika. Iako se ovakvi incidenti događaju u svim gradovima, najdrastičniji primer je Niš, gde je prošle jeseni na Novom groblju ukradeno 37 bronzanih bista u toku dve noći, a na groblju u niškom naselju Komren oštećeno desetak spomenika.

SMETNJE NA VEZAMA: Da nisu jedino groblja pogođena ovim problemom svedoči i prošlogodišnji slučaj krađa bronzanih, mesinganih i bakarnih ploča sa zidova osam novosadskih institucija, među kojima se našla i zgrada Odeljenja SANU-a.

Sve su češći i prekidi telekomunikacionih veza kao posledica krađa kablova. Poslednji primer je, kako saopštava preduzeće Telekom Srbija, krađa koja se dogodila 15. aprila 2007, kada je na Novom Beogradu bez telefona ostalo više od 4000 korisnika – građana, privatnih firmi i državnih institucija. Krađa se dogodila u bloku 29 i to je šesti put u toku ovog meseca da korisnici ostaju bez telefonskih veza. U decembru 2006. su nepoznati počinioci pokrali telekomunikacione kablove u više stambenih blokova zbog čega je pričinjena ogromna materijalna šteta, a oko 7000 pretplatnika ostalo je bez telefonskih i internet veza. „Nepoznata lica su tokom ove diverzije nasilno otvorila podzemne objekte Telekoma i isekla pretplatničke kablove velikog kapaciteta“, stoji u saopštenju Telekoma. U saopštenju se navodi da se MUP Srbije dodatno angažovao na ovom slučaju, intenzivno tragao za počiniocima, a osim toga i prekontrolisao sve firme koje se bave otkupom sekundarnih sirovina, naročito bakra. Kablovi i šahtovi se masovno kradu širom Srbije, a štete koje nastaju kao posledica tih krađa uvek su veće od dobiti koju donose počiniocima. Prema podacima koje je sakupila služba za spoljne odnose Telekoma, u poslednjih osam meseci ovo preduzeće je 36 puta bilo na meti takvih krađa, dok je u poslednjih devet meseci više od 50.000 korisnika imalo prekid na vezama. Kako „Vreme“ saznaje, na meti vandala već godinama su bakarni kablovi. Kradljivci najčešće ulaze u podzemna okna, tamo testerama seku snopove kablova i kasnije ih prodaju. Novi Beograd je najviše na udaru kradljivaca, a razlog tome je veliki broj podzemnih okana na ovom području. Samo u okolini autoputa postoji trinaest kritičnih mesta.

Milan Zdravković, šef službe za pristupnu mrežu Telekoma, kaže da se kablovi uglavnom kradu iz okana, ali se dešavalo da budu skinuti i provodnici sa bandera, koji imaju bronzano-silicijumske žice. Na udaru su bili i kablovi slične strukture, postavljeni na banderama. Dešavalo se da čitave trase budu poskidane. Optički kablovi u oknima stradaju kao kolateralna šteta. Počinioci ih seku iz neznanja, pošto i bakarni i optički kablovi spolja izgledaju isto. „Poslednji incidenti na Novom Beogradu pokazuju elemente organizovanog delovanja. Okno se ne može razvaliti ručno, već samo uz pomoć mehanizacije. Prvi put, umesto dosadašnjeg sečenja kablova unutar okna, kablovi su isečeni između dva okna, izvučeni celom dužinom, što iznosi 35 metara kabla. Oni po metru teže deset kilograma, a to se ne može izvući bez mehanizacije. To je mogao da organizuje samo neko ko ima mašinu koja može da povuče takav teret“, ističe Zdravković.

Zamena kablova, ne računajući cenu rada dežurnih ekipa, košta između 150.000 i 2,5 miliona dinara, a oštećeni kabl se mora zameniti na čitavom rastojanju između dva otvora. To nije jedini problem sa kojim se Telekom suočava. „Dešavalo se da naši ljudi tokom dana promene kablove, a neko ih odmah sledeće noći iseče. Sa policijom jako dobro sarađujemo, uvek su prisutni i naprave zapisnik. U nekoliko navrata su uhvatili počinioce, ali su nam rekli da su počinioci veoma brzo bili pušteni“, kaže Milan Zdravković.

Početkom meseca je zbog paljenja optičkih kablova na mostu Gazela u Beogradu došlo do prekida telefonskih i internet veza u Surčinu, Batajnici, Aerodromu „Nikola Tesla“, u Sremskoj Mitrovici i Šapcu, a otežano se telefoniralo i u Novom Sadu. Milan Zdravković ističe da Telekomov sistem prenosa iznajmljuju i drugi korisnici, kao što su MUP, vojska, ili aerodrom, te da ne treba smetnuti s uma kakve posledice može imati prekid telefonskog saobraćaja kad su takvi korisnici u pitanju. Po njegovim rečima, teško je doći do podataka koliki je stvarno gubitak, jer Telekom nema kome da fakturiše sopstvene gubitke. Osim toga, „svima je najbitnije da što pre uspostave prekinute telekomunikacione veze, dok izračunavanje gubitaka, koji se neprekidno uvećavaju, pada u drugi plan. Ni kućišta izvoda nisu pošteđena – sa njih se otkidaju vratanca teška oko jedan i po kilogram, izrađena od silumina, ali sporadično nastradaju i poklopci okana, izrađeni od gvožđa.“ Popravka i instalacija novog ormana košta oko 15.000 dinara, koliko košta i novi poklopac šahta.

Zdravković kaže da nemaju nijedan primer adekvatne zaštite od ovakvih krađa u zemljama zapadne Evrope, budući da se taj problem tamo nije pojavio. Telekom je dosad razvio sistem dvostruke zaštite specijalnim bravama, koji nije bio u potpunosti efikasan. U Beogradu je eksperimentalno uveden sistem elektronske zaštite na oko 200 nasumično odabranih okana, koji će alarmirati svako zlonamerno otvaranje. Najavljeno fizičko obezbeđivanje okana je prema Zdravkovićevim rečima teško sprovesti, pošto samo u Beogradu njihov broj iznosi 10.000.

VISOKI NAPON: Prema podacima Javnog preduzeća Elektroprivreda Srbije, uvećava se broj krađa električnih kablova, ali i električne energije. Samo u periodu od avgusta do novembra 2006. u Privrednom društvu za distribuciju električne energije Jugoistok d.o.o. Niš, dogodile su se mnogobrojne krađe bakarnih sabirnica i električnih kablova. U periodu između 22. i 24. jula 2006. u zaključanoj i ograđenoj trafo-stanici „Zaječar 2“ oštećena su četiri energetska trafoa i odneta bakarna jezgra, a vrednost novih transformatora je oko 1.190.000 dinara. Ukupna šteta kao posledica ovih krađa samo u ovom periodu iznosi oko 6.000.000 dinara. U periodu od 25. aprila do kraja novembra 2006. ukupna šteta od krađe električne energije dostigla je sumu od oko 185.000.000 dinara.

Direktora Direkcije za upravljanje u Elektrovojvodini Žarko Mićin kaže da je u aprilu 2007. uočena krađa neizolovanih bakarnih pletenica za pogonsko uzemljenje stubova dalekovoda u Banatu na 15 stubova, kao i na 81 stubu dalekovoda od Alibunara do Novog Sela. Procenjena i prijavljena šteta iznosi oko 390.000 dinara. Žrtava na svu sreću nije bilo, ali nedostatak pogonskog uzemljenja na stubovima za slučaj kvara onemogućava korektan rad merno-zaštitnog uređaja, što ima za posledicu neisključenje dalekovoda u kvaru, pa zbog toga dolazi do ispada energetskog transformatora. Posledica toga je prestanak napajanja električnom energijom celog konzumnog područja (široke potrošnje i primene). Opasnost od takve krađe za izvršioce je velika, jer je reč o pogonskim uzemljenjima dalekovoda pod naponom. Prijave MUP-u su podnete, a u Elektrovojvodini smatraju da bi za počinioce bila adekvatna krivična, a ne prekršajna odgovornost.

PLEMENITI MULJ: Na jednom od internet foruma iskusni učesnik kaže: „U Srbiji lopovi sada manje ginu od strujnog udara, jer posao obavljaju mnogo profesionalnije: odšrafe više elemenata sa nosećeg stuba dalekovoda, čime ga znatno oslabe. Nakon toga im preostaje samo da sačekaju olujnu noć i da vetar „završi“ posao koji su započeli. Kad stub padne, zaštita u trafo-stanici ili dispečer isključe napon, a maheri samo pokupe kabl (bilo je čak i priča o miniranju stubova dalekovoda zbog krađa). Korist je trostruka – niko ne gine, a prodaju i bakar i gvožđe od stuba.“

Rudarski baseni su takođe meta lovaca na sekundarne sirovine. Bakar, mesing i bronza masovno se kradu iz Rudarsko-topioničarskog basena Bor. Provalnicima ide naruku to što na pojedinim mestima gotovo da nema zaštitne ograde. S druge strane, obezbeđenje je u proteklih godinu i po dana sprečilo krađu više od 30 tona bakra. Zbog svega toga čuvari borske Zaštite koji obezbeđuju 6000 hektara RTB-a Bor imaju pune ruke posla. Dnevno privode oko 30 do 40 počinilaca. Otkupna cena bakra je pet evra po kilogramu, a lopovi prosečno iznose oko 30 kilograma ovog metala po osobi, tako da za samo nekoliko minuta mogu da zarade i do 150 evra. Zanimljivo je da otkupljivači u Boru od privatnih lica otkupljuju katodni bakar i delove katoda koji se jedino proizvode u RTB-u, a zatim taj isti bakar prodaju tamo odakle je i ukraden.

Svakodnevne su krađe anodnog mulja iz kojeg se elektrolizom dobijaju zlato, srebro i platina. U proseku se dnevno iznese sedam do 15 kilograma. Jednom prilikom izneto je čak 700 kilograma anodnog mulja iz kojeg se može dobiti do 3,5 kilograma zlata, više od 20 kilograma srebra i određene količina platine i drugih plemenitih metala.

Borska policija je u više navrata uspešno rešila i krađe spomen-obeležja. Budući da se ove krađe ponavljaju, pronađene biste nisu vraćene na svoje mesto, već se nalaze u depou Borskog muzeja. Poznavaoci okolnosti u Boru kažu da bi se obim krađa drastično smanjio češćim kontrolama otkupljivača bakra. Eskalacija ovakvih krađa može se objasniti činjenicom da je u Boru oko 10.000 nezaposlenih. Većina onih koji rade nalaze se na ivici siromaštva. Od juna do avgusta 2006. samo u Majdanpeku napravljena je šteta u vrednosti 3,25 miliona dinara iznošenjem kablova, raznih rotora i statora, aluminijumskih klipova dizel motora, a tokom devedesetih godina, u vreme sankcija, i nafte.

ČUVAJ SE PSA: Opšta služba Rudarskog basena Kolubara je izračunala da je broj krađa u prošloj godini neznatno povećan (243 prijavljene krađe), ali se šteta popela na blizu 400.000 evra. Ukradeno je na stotine metara kabla, a u jednom metru kabla ima do osam kilograma bakra. Sporadično su kradeni ugalj, nafta, drvo i gvožđe, mada je njihov obim zahvaljujući merama bezbednosti bitno smanjen. Interesantno je da počinioci ovih krađa tačno znaju koji kablovi nisu pod naponom, što upućuje na mogućnost da su iz redova zaposlenih ili u nekakvoj sprezi sa njima. Niske kazne (od uslovnih do tri meseca zatvora) zanemarljive su u odnosu na eventualnu dobit od krađa. Pa ipak, kop „Drmno“ obezbedio je specijalno dresirane pse za čuvanje visokonaponskih kablova kojima će se obezbeđivati i lokalitet arheološkog nalazišta Viminacijum. Za rad sa dresiranim psima koji mogu da otkriju i počinice krađe obučeno je nekoliko radnika ovog preduzeća. Razlog za uvođenje ovog sistema čuvanja kablova je veliki broj krađa koji se tokom prošle i pretprošle godine dogodio, posebno sa sečom visokonaponskih kablova na odvodnjavanju. Tom prilikom je pričinjena milionska šteta. Psi su dresirani u specijalizovanoj ustanovi policije i mogu na nekoliko kilometara da primete kretanje i aktivnost ljudi na objektima. Nabavljeno je i terensko vozilo koje će stalno nadzirati sve objekte i mašine na Površinskom kopu „Drmno“.

Dr Aleksandar Jugović, docent Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju na predmetu Socijalna patologija, navodi da ovaj tip krađa spada u tzv. kriminal siromašnih, vrstu socijalne devijantnosti označenu kao adaptivna devijantnost. On dodaje da je tu reč o pojedincima iz marginalnih društvenih grupa. „Utisak je da je u pitanju oblik neorganizovanog ili poluorganizovanog kriminala, gde se polazi od pretpostavke da ova vrsta krivičnog dela neće biti predmet drastične istrage, što je još jedan od razloga zbog kog se počiniocima čini da neće doći u situaciju u kojoj će snositi sankcije zbog svog ponašanja.“ Dr Aleksandar Jugović dodaje da je veoma veliki broj maloletnika koji učestvuju u ovoj vrsti kriminala. Na pitanje o odnosu prijavljenih, optuženih i osuđenih maloletnika od početka devedesetih do danas, on odgovara: „Tipična slika maloletničkog kriminala u poslednjih petnaestak godina u Srbiji je bez oscilacija što se tiče strukture krivičnih dela: maloletnici u preko osamdeset odsto slučajeva vrše imovinske delikte. U pitanju su teške i lake krađe. Oko osam do devet procenata su krivična dela protiv života i tela, a preostalih desetak odsto otpada na sva druga krivična dela. Maloletnici u Srbiji čine dvadeset procenata svih krivično sankcionisanih. Visoko je učešće maloletnika u ukupnom broju sankcionisanih za imovinske delikte kao što su krađe. Negde oko sedamnaest odsto svih sudski zvanično krivično sankcionisanih su maloletnici, a to su adolescenti od 14 do 18 godina. Interesantno je da iz godine u godinu raste broj krivičnih dela sa elementima nasilja. Tu je i vandalizam sa motivom krađe u ovom slučaju, a ne ostavljanja poruka.“

Na pitanje o socijalno-demografskim obeležjima maloletnika, dr Aleksandar Jugović naglašava da najveći broj potiče, što je vrlo zanimljivo, iz potpunih porodica, a samo šest procenata iz nepotpunih. „To razbija predrasude da je nepotpuna porodica temelj maloletničkog kriminala. Ipak, za pojedine tipove kriminala kao što je ovaj, reč je o porodicama koje su materijalno deprivirane u ozbiljnom pogledu“, dodaje Jugović. Kada je reč o strategijama za unapređivanje statusa i obrazovanja pripadnika marginalizovanih grupa iz socijalno depriviranih sredina Jugović odgovara: „O tome se stalno priča, ali se suštinski malo toga preduzima. Država je odgovorna, jer još nema razvijen potpuno adekvatan program zdravstvenog zbrinjavanja i edukacije. Nema ozbiljne državne strategije u rešavanju ovih problema.“ Dr Aleksandar Jugović komentariše i krivično-kazneni model, kada je reč o ovoj vrsti kriminala: „Naše pravosuđe donosi blage sankcije. Često je sporo i neažurno, procesi traju dugo, pa se osećaj pravde samim tim u društvu gubi. Lično mislim da su pripadnici marginalizovanih društvenih slojeva mnogo brže i lakše osuđivani, lakše bivaju predmet sankcionisanja od nekih drugih društvenih slojeva. To je ovde jedna sociološka zakonitost – što ste u marginalnijem društvenom položaju, veća je verovatnoća da ćete biti predmet društvenog sankcionisanja. Generalno postoji dezorganizacija institucija, slabost rada, pa i korumpiranost. Po zakonu, postupak prema maloletnicima mora da bude hitan, brz, a sudija za maloletnike predsednika suda mora svake dve do tri nedelje da izveštava zašto nešto kasni, da izveštava o toku i trajanju postupka. Neki postupci traju i po nekoliko godina, pa se prosto izgubi svrha samog postupka, jer maloletnik često pređe u punoletstvo, posle čega se postupak obustavlja. Tako se podstiče kriminal i recidivizam. Negde oko osam procenata je onih koji su recidivirali, tj. počinili dva ili više krivičnih dela i zbog toga kasnije sankcionisani. Tamna je brojka onih koji prođu kroz zvanični postupak. Protiv oko 4200 maloletnika godišnje podnesu se krivične prijave, a 2600 maloletnika je u proseku u Srbiji sankcionisano ili osuđeno i tu je uglavnom reč o vaspitnim merama.“

Ostaje nam pitanje: javno dobro – ekonomska i/ili etička kategorija? U zemlji sveopšte tranzicije nadamo se da je ono što je promenljivo u odnosu na javna dobra svest o njima, znanje i odnos prema njima kao i stepen organizovanosti u obezbeđivanju javnih dobara. Istorija nas uči da su zajednice na nižem stepenu razvoja imale razvijeniju svest o značaju javnih dobara. Ova pojednostavljena paralela navodi na zaključak da je visoka svest i na nju naslonjen moral bliska onim zajednicama koje su u pogledu ličnog razvoja ili na vrlo niskom ili na vrlo visokom nivou. Da li je u Srbiji ničije zato što je svačije? Ili pak javno – a naše?