Čemu knjige u neknjižno doba?

Da se kidaju, seckaju, šaraju, lepe, dube, ugrađuju i prerađuju, da pevaju i ispuštaju razne druge zvuke, da iz njih iskaču predmeti, da budu lepe i privlačne, da blešte i poziraju za slike… da se jedu… svašta se moglo i može napraviti od knjige, sa knjigom i u obliku knjige. A danas je sve više toga što (može i hoće da) liči na knjigu, neku posebno ili knjigu uopšte – od sitnog nakita do monumentalnih umetničkih instalacija i čitavih građevina. O njima – i ne samo o njima – piše ruska filološkinja Julija Ščerbinjina u knjizi Vreme biblioskopa, u prevodu (i s komentarima) Andreja Lavrika (Clio, 2024).

...

Šta pritom veoma različiti mada srodni načini na koje se tvorci i korisnici knjiga odnose prema knjizi kao predmetu, mediju i predstavi/simbolu govori o savremenoj kulturi i statusu kulture pod pritiskom da neprestano inovira svoje “proizvode”, zapitala se autorka proglasivši naše doba za doba biblioskopa – onih koji knjige (i sve ono što knjiga podrazumeva i asocira) pre svega gledaju, posvećujući, svako iz svog razloga (stvaralačkog, estetskog, marketinškog, konzumentskog…), najviše pažnje, vremena i truda izgledu knjige i/ili teksta i vidljivosti knjige i (iskustva) čitanja.

Zapitala se, pre desetak godina (na ruskom je knjiga objavljena 2016), kako se sve i od čega danas knjige, knjigocentrični i knjigoliki objekti i događaji proizvode, gde se, kako, zašto i radi čega knjige prikazuju, kakvim se jezikom i pomoću kojih metafora o njima piše i diskutuje, te kako se sve, u rasponu od bibliomanije do bibliofobije, na samo postojanje knjige u savremenoj kulturi reaguje. I “oplela” je, što vrednosnim stavovima, što duhovitim poređenjima, sve redom: od izdavača, dizajnera i grafičkih dizajnera, ilustratora, umetnika poput knjigorezaca i drugih koji se knjigama služe kao sirovinom ili pak modelom, preko bibliotekara, kolekcionara, hobista, do književnih kritičara i amatera književne kritike. Naravno, ne samo u posebnom poglavlju o današnjim stvaralačkim “anomalijama” već i u vezi s drugim, naročito postmodernističkim pojavama iz sfere široko shvaćene, odnosno banalizovane, tržišno orijentisane i nametljive kreativnosti, dohvatila se i samih pisaca i spisateljica identifikujući usput i čitav niz novih profesija u vezi s knjigom, od kojih je takozvani pisac iz senke možda najpoznatija. I u svemu je našla primere i dokaze za postestetsko rastelovljenje knjige (i teksta, razume se, ako ga u knjizi uopšte ima), za primat forme nad sadržajem koji knjige dovodi u ravan s igračkama, za neograničenu, neupitnu samovolju izvođača, zabavljača, prozumera ili kako god da nazovete ljude čiji su rad i stvaralaštvo u najboljem slučaju samo drugostepeni, u najgorem doslovno parazitski.

Na više od 600 strana, bogato ilustrovanih ne samo reprodukcijama raznovrsne vizuelne građe – od samih predmeta o kojima se piše do karikatura i satiričnih slika određenih pojava u knjiškom i književnom svetu – nego i citatima o knjigama, pisanju i čitanju, Ščerbinjina je (p)opisala, prokomentarisala i delimice klasifikovala skoro sve recentne i aktuelne fenomene u neposrednoj vezi s knjigom i predstavama o knjizi, tragajući istovremeno i za njihovim pretečama ili korenima u nekadašnjim eksperimentalnim, izdavačkim, umetničkim i književnim praksama, povremeno upoređujući učinke i funkcije takvih praksi i ideja u različitim kulturnoistorijskim kontekstima.

Analizirajući savremenu kulturu knjige i sistematizujući karakteristike i(li) tipove pojedinih fenomena, Ščerbinjina piše i o samim predmetima, materijalnim, digitalnim ili hibridnim, o njihovom izgledu i opremi, o njihovim vrstama, nazivima i naslovima, ali i o fenomenima u vezi s autorstvom (o “kloniranju” knjiga, plagiranju, pirateriji i pseudonimima, na primer), kao i o različitim a simptomatičnim pojavama u stvaralačkom, recepcijskom i kritičkom govoru o knjigama. Za sve o čemu govori autorka daje veliki broj primera, ali nije reč o pojavama specifičnim za određenu kulturu. Bilo da opisuje nove formate štampanih i/ili elektronskih, hibridnih ili “proširenih” knjiga i druge izdavačke, marketinške, bibliotečke i stvaralačke, uključujući spisateljske mode i tendencije potekle, uglavnom i najčešće, iz angloameričkih sredina, bilo da analizira ruske književne primere i primere čitalačkih i kritičkih odziva na knjige, Ščerbinjina piše o široko rasprostranjenim kulturnim (pa i jezičkim) pojavama povezanim, prema njenom mišljenju i “genealogiji”, s postmodernističkom, potrošačkom i tehnološkom relativizacijom, trajnom i konstantnom destabilizacijom i dezintegracijom Kulture, njenih kultova i simbola, među kojima je, razume se, knjiga najistaknutija. Utoliko Vreme biblioskopa zalazi i u domen aktuelnih polemika o kulturnim i književnim vrednostima i ciljevima (oblik–proces; delo–izvedba; očuvanje–prerađivanje; razdvajanje–mešanje itd.), kao i institucionalnih funkcija, odnosno funkcionalne opravdanosti savremenih aktivnosti u kontekstu popularizacije knjige i čitanja: od trejlera za knjigu preko svetlosnih instalacija tekstova, murala, grafita i drugih vidova skretanja pažnje na knjigu i književnost u javnom prostoru do književnih tekstova na mobilijaru ili ambalaži i organizacije sve domišljatijih, često spektakularnih i masovnih, ponekad tehnološki podržanih ili posredovanih ali, prema autorki, suštinski ispraznih komunikativno-animacionih i zabavnih događanja u vezi sa knjigama/književnosti.

Kritike nisu pošteđeni ni jednako zanimljiva ali kulturno nivelišuća i u osnovi antičitalačka sredstava i postupci preobražavanja biblioteka u zabavna mesta i multifunkcionalne prostore, a čitanja u igru, takmičenje, potragu ili bilo šta drugo što navodi na pomisao o nedostatnosti samog čitanja. Doduše, iz drugačije ideološke perspektive a u nedostatku inspiracije, popisi načina na koje se zvanični i nezvanični propagatori i propagandisti knjiga, kao i čitaoci različitog kova zabavljaju i igraju s knjigama, među knjigama i povodom knjiga, možda bi se mogao čitati i kao spisak takozvanih najboljih praksi.

Čitanje u kontekstu novih tehnologija kao stimulansa za afirmaciju moći, prava i značaja recepcije, Ščerbinjina povezuje sa svojim pokušajem klasifikacije čitalaca na mreži na osnovu njihovih objava, kulinarskim i gastronomskim metaforama koje je u njima pronašla, pravnim i ideološkim sukobima u vezi sa autorskim pravima i intelektualnom svojinom, pojavom fanfikcije i mogućnosti da čitaoci direktno učestvuju u stvaranju knjige, razmahom biblioterapije i raznim manifestacijama svesne ili nesvesne, frojdovski rečeno sublimirane bibliofobije. Otud i njena klasifikacija libricidâ, u koje ubraja i sve kreativne deformacije fizičke knjige i(li) njenog sadržaja.

Posebno razrađena i detaljna, ali i podsticajna za komparativno istraživanje jeste njena analiza jezika književne kritike, koja se, prema autorki, u velikoj meri izobličila, do (žanrovske) neprepoznatljivosti, ali i “ukiselila” od zajedljivosti, kritizerstva, neodgovorne arogancije, ekstremnih a nepotkrepljenih sudova, rečju: od invektokratije, koliko i od opštih mesta, stereotipnih oznaka, narcisoidnih retoričkih ispada. Kao i u vezi sa proizvođačima/prerađivačima knjiga, piscima i (kvazi)čitaocima, autorka klasifikuje i aktuelne tipove književnokritičkih aktera i sistematizuje karakteristike dominantnih ali negativnih pojava u stavovima i izrazima književnih komentatora, prikazivača, parakritičara i postkritičara, da bi poglavlje i čitavu knjigu završila pozivom na poštenu, racionalnu, analitičku apologetsku (ne i servilnu ili reklamnu) kritiku.

Ma kakvi da su stavovi i interesi svih u knjizi spomenutih ili nepomenutih, novonastajućih aktera u “životu” knjige, sam opseg knjiških i književnih tendencija koje je autorka detektovala, povezala, analizirala, protumačila i ocenila u vrednosno jasno profilisanom kontekstu jeste ne samo impresivan već i vredan kritičke pažnje, promišljanja i (pre)vrednovanja.