Brod za bolju budućnost

„Pre tačno sto godina jedan brod prešao je kratku razdaljinu između Avra u Francuskoj i Sautemptona u Engleskoj, prevozeći grupu srpske dece uzburkanom vodom kanala Lamanš u Veliku Britaniju, gde ih je čekala, kako su se svi nadali, bolja sudbina od one koju su, nažalost, iskusili u prethodnim godinama.“ Ovo je prva rečenica predgovora knjige „Izbeglištvo u učionici“, koja je nedavno objavljena u izdanju Centra za sportsko nasleđe Jugoistočne Evrope, uz podršku britanske ambasade u Beogradu. Podnaslov knjige glasi „Srpski studenti i đaci u Velikoj Britaniji za vreme Prvog svetskog rata“, a autori su četiri mlada istoričara: Miloš Paunović, Milan Igrutinović, Dejan Zec i Filip Baljkas.

Kako sami autori kažu u predgovoru, na istraživanje sudbine 350 srpske dece koja su se u aprilu 1916. iskrcala na tlo Velike Britanije, podstakao ih je raniji istraživački projekat o sportskim kontaktima Srbije i Velike Britanije. Tada su naišli na ogromnu istorijsku građu koja se bavi sudbinama ove dece, a niko joj se do sada nije ozbiljno posvetio. Iako su se odnosima Srbije i Britanije bavili brojni ozbiljni istoričari (Andrej Mitrović, Čedomir Antić), grupa koja je 1916. stigla na Ostrvo svuda je pominjana tek ovlaš. „Izbeglištvo u učionici“ je knjiga koja se temeljno bavi životnim putevima ove dece, poslate u nepoznatu zemlju, da se obrazuju na jeziku koji do tada nisu znali, a sve sa idejom da se u Velikoj Britaniji podučava buduća intelektualna elita Srbije. Poseban kvalitet ove knjige je što daje potpunu sliku putešestvija dece: od međunarodnih sporazuma koji su doveli do njihovog puta u Britaniju, preko načina pribavljanja pomoći i finansiranja njihovog boravka tamo, do, širokoj javnosti možda najzanimljivijeg dela – svakodnevnog života srpskih đaka u Britaniji.

Autori bezrazložno skromno kažu kako se ovaj poduhvat čini „nevažnim u kovitlacu političkih, vojnih i diplomatskih procesa koji su obeležili Prvi svetski rat“. U kontekstu tako velikog istorijskog događaja kakav je Veliki rat, sudbina nekoliko stotina dece možda jeste nevažna. Ali, ako ovu priču izmestimo iz konteksta rata i postavimo pitanje zašto su jugoslovensku i srpsku elitu između dva rata činili anglofili i frankofili, ova knjiga je jedno od mesta gde se nalazi iscrpan odgovor. Ogroman broj obrazovanih i angažovanih Srba tog vremena školovan je baš u Britaniji i Francuskoj, što se odrazilo i na kasnije odnose Srbije i ove dve zemlje, a to nipošto nije nevažno.

Iako je „Izbeglištvo u učionici“ nesumnjivo ozbiljna i temeljna istorijska knjiga, autorima je uspelo nešto što je u ovakvoj literaturi retkost: silna faktografija, imena, toponimi i datumi nisu zatrpali ljudsku, jednako toplu i gorku stranu priče.

Sve je počelo od lične tragedije: Miodrag Davidović, sin Ljubomira Davidovića, ministra prosvete u vladi Nikole Pašića, poginuo je na Kajmakčalanu. Zato se Davidović snažno zalagao za to da mlade ljude koji su još u životu treba što pre povući sa fronta i poslati na školovanje u savezničke zemlje. Osim toga, veliki broj dece školskog uzrasta bio je razasut u izbeglištvu. Na brodu koji je stigao do Britanije bila su deca iz zbegova rasutih po čitavom Mediteranu, od Soluna do Korzike. Nakon uspešnih pregovora srpske vlade i Srpskog potpornog fonda iz Londona, od kraja 1915. do proleća 1916. sakupljana su deca iz izbeglištva. U političkim krugovima bilo je sumnji da će roditelji pristati da se odvoje od dece. No te su se sumnje pokazale neosnovanim.

Dečaci odabrani za školovanje u Britaniji okupljeni su na Krfu odakle su počeli putovanje. Još na brodu počelo je njihovo približavanje britanskom načinu života. Naravno, najviše ih je fascinirala britanska ljubav prema sportu. Prva grupa srpskih dečaka, njih 45, stigla je u Britaniju 25. aprila 1916. Iskrcali su se u Sautemptonu. Kasnije su pristizali i ostali, te su uz pomoć Srpskog potpornog fonda raspoređivani po koledžima širom Britanije.

Iako se ova knjiga ne osvrće na 1300 kaplara, važno je podsetiti: samo dve godine ranije, Srbija, suočena sa daleko moćnijim neprijateljem, Austrougarskom, kao i sa padom borbenog morala u svojim redovima, poslala je na front 1300 studenata i đaka koji su se dobrovoljno prijavili za front. Isprva je trebalo da prođu vojnu obuku u Skoplju, ali zbog poraza na Drini i austrougarske okupacije Beograda, nedovoljno obučeni, dobili su činove kaplara i upućeni su na front. Kao kaplari, bili su nadređeni vojnicima mnogo starijim i u borbi iskusnijim od sebe. Pred rat su poslati na školovanje da budu buduća elita male, seljačke zemlje. U ratu su postali jedna od najtragičnijih žrtava koje je Srbija podnela, šaljući na front ono najbolje što je imala.

Priča o 1300 kaplara dodatno pojašnjava zašto je školovanje mladih u Prvom ratu i posle njega bilo od sudbinskog značaja za Srbiju. A koliko su mladi bili oni koji su sakupljeni iz zbegova i poslati na školovanje u Veliku Britaniju govori podatak da su najmlađi među njima imali šest godina, a samo ih je 20 bilo starije od 17. Jedan od starijih među njima, Branko Kocić, u časopisu „Čovečanstvo“ iz 1940. objavio je članak „Od Brača do Londona“, u kom je opisao svoje iskustvo dečaka izbeglice u Britaniji. U Sautemptonu, dečake koji su se tek iskrcali dočekao je gradonačelnik, dok su ih britanska deca pozdravljala tradicionalnim engleskim „hip-hip-hura“. Dečaci iz Srbije nisu znali za ovaj pozdrav ni kako se na njega odgovara, pa su zapevali „Marseljezu“ i popularnu englesku pesmu „It’s a long way to Tipperary“, koju su naučili na putu do Velike Britanije.

Đaci iz Srbije isprva su se čudili engleskoj kuhinji, naročito običaju da se čaj pije s mlekom. Izvesni učenik Milorad pisao je roditeljima kako Englezi za doručak jedu „poreč“ (poridž, tj. ovsena kaša), ali je generalno bio zadovoljan jer je uz svaki obrok služeno dosta hleba i putera. Branko Kocić kao svoj najveći kulturološki šok zabeležio je prvi doručak u Britaniji: pržena slanina, kuvana jaja, kajgana, grilovani paradajz, pržene pečurke, kobasice, pasulj… „Ti Britanci ručaju ujutro“, zabeležio je Kocić.

Idila sa obilnom ishranom nije dugo potrajala. Rat je doveo do iscrpljivanja i same Velike Britanije, nedostatak radne snage oslabio je poljoprivredu, a dopremanje hrane iz prekookeanskih kolonija brodovima ometali su napadi nemačkih podmornica. Kako bi u tim uslovima srpskim đacima bila omogućena kvalitetnija ishrana, Srpski potporni fond prihvatio je predlog Komiteta za ratne izbeglice da hranu nabavlja preko Nacionalnog fonda za hranu, državne organizacije zadužene za distribuciju i racionalizaciju hrane, po povlašćenim cenama. Rešenje nije bilo idealno, jer je u ratnim uslovima kvalitet te hrane bio loš, ali autori knjige beleže da je iz ovih izvora nabavljan samo deo namirnica, a da su veći deo vlasnici pansiona i hostela u kojima su đaci bili smešteni, nabavljali – regularnim putem. Na koncu, autori zaključuju da je ishrana srpskih đaka u najvećoj meri bila zadovoljavajuća, te da su se mladi Srbi u Britaniji mnogo lakše prilagodili tamošnjem načinu ishrane nego njihove kolege u Francuskoj.

Prema zvaničnim podacima Srpskog potpornog fonda, od 1916. do 1924. u Britaniji se školovalo 370 srpskih đaka i studenata (238 dečaka u školama, 13 u tehničkim školama, 44 na koledžima, 50 na univerzitetima, četiri na kursevima za oficire i 21 dečak koji je radio u privredi. Britanija je prihvatila i oko 100 srpske siročadi, a Komitet za ratne izbeglice pomagao je sedamdesetak mladića i devojaka koji su se od rata sklonili u Britaniju.

U zaključku, autori ističu suštinu čitavog poduhvata, citirajući Milana Ćurčina, sekretara srpskog poslanstva u Londonu, koji je pribeležio da je cilj dovođenja srpskih đaka u Britaniju bio „da ih spasimo što više za budućnost naše zemlje“. Autori kažu da to nije puka fraza, nego izraz užasne istine da su generacije i hiljade mladih Srba košene ratom, bolestima, glađu i drugim nedaćama, te da su ovaj i slični poduhvati zapravo bili prvoklasno društveno i političko pitanje od kog su zavisili opstanak i budućnost Srbije.

»Serbian Herioters«