Bože, samo da ne umrem od sreće

Pučini već više od veka dominira u repertoaru svih svetskih operskih kuća. Njegova popularnost je tako velika ne samo zbog izvanredne muzike i sjajnog osećaja za orkestraciju, nego i zbog specifičnog načina na koji je Pučini dramaturški predstavljao svoje glavne protagoniste. Naročiti afinitet je imao ka savršeno nijansiranom kreiranju heroina. Upravo su njegove heroine glavno obeležje čitavog njegovog stvaralaštva.

foto: promo

Termin “Pučinijeve heroine” prisutan je duže od jednog veka u krugovima muzikologa i muzičke kritike i u osnovi opisuje ženu koja pateći zbog ljubavi ne preza od samožrtvovanja, pa čak ni od smrti. Uglavnom su sve one žrtve okrutne sudbine i drugim rečima “žive i umiru zbog ljubavi”, po čemu se približavaju nekim od najslavnijih ženskih junakinja svetske literature uopšte.

Prve dve Pučinijeve opere, Vile i Edgar nisu ostavile većeg traga u istoriji operske muzike.

Tek treća, Manon Lesko, predstavlja njegovu prvu zrelu operu koja ga je vinula u sam svetski vrh operskih kompozitora. Bila je velika smelost uzeti isti siže kao što je to učinio Žil Masne deset godina pre njega, ali Pučini je i u poslu, kao i u životu imao odvažan i neustrašiv stav i vodio ga je isti onaj njegov avanturistički duh zbog koga su mu, osim muzike, najvažnije stvari na svetu bile njegove bezbrojne ljubavne avanture, brzi automobili, čamci i lov. Nije se plašio poređenja sa Masneom govoreći da je Masne doživeo Manon sasvim u francuskom stilu, a on u italijanskom maniru, prepunu očajničke strasti… I zaista, strast je bila ta koja je vodila Manon kroz sve njene avanture, sve do smrti u američkoj preriji gde u poslednjoj ariji, iako iscrpljena i na samrti, pokazuje istu ogromnu strast za životom.

foto: promo

Ima li ikoga ko je odgledao operu Boemi, a da se nije odmah vezao za boemsku družinu koja gladna i smrznuta preživljava vesele studentske dane u pariskom potkrovlju? Mimi je za publiku širom sveta jedna od najdražih Pučinijevih junakinja. Verovatno zato što svako na ovom svetu može da se identifikuje sa njom i sa junacima ove opere. Kad se nesrećna Mimi u poslednjem činu oprašta od života, to je ujedno i Pučinijev oproštaj od sopstvene mladosti. Svako u publici može da se identifikuje sa tim osećanjem. To je bio tipičan Pučinijev način da takne publiku u dubinu duše. Zbog tolike sentimentalnosti mnogi kritičari su ga osuđivali, ali upravo zbog toga ga je publika toliko volela i voli ga i dan-danas.

Od svih Pučinijevih junakinja, Toska je možda najcelovitija. Dijapazon emocija koji joj je podario maestro nadmašuje sve ostale. U istoj ženi, u toku samo jedne noći, previre toliko toga – od prvog čina kad uđe u hram kao žena zaljubljena u slikara Kavaradosija i predana vernica koja pobožno celiva kip Madone, da bi je u drugom činu pretvorio u ženu koja je toliko očajna da je spremna čak i da ubije svog mučitelja samo da bi spasla voljenog čoveka. Pučini razvija njen lik u žestokom krešendu sve do samog kraja, kad Toska čini ono najgore što jedna vernica može da učini – skokom sa tvrđave oduzima sebi život.

Uprkos katastrofalnom i nezapamćenom neuspehu koji je doživela na premijeri u Teatru Milanska skala, opera Madam Baterflaj već čitav jedan vek oduševljava ljubitelje opere širom sveta svojom egzotičnom melodioznošću. Bez obzira na rasu i boju kože, svako na ovoj planeti se već kod ulazne arije saživi sa uzbuđenjem malene gejše Ćo-Ćo-san, sa njenom skoro detinjastom pojavom u prvom činu kad sa detinjom ljupkošću vadi svu svoju imovinu iz džepova u rukavima kimona. Publiku uvek dirne i ponese čuvena arija u drugom činu “Un bel di vedremo” u kojoj ona čeka svoj susret sa voljenim. Zamišlja da će prvo ugledati tračak dima koji se nazire iz daljine, zatim uplovljavanje broda u luku oglašeno topovskim đuletom, pa dolazak Pinkertona koji će je obasuti zagrljajima i nežnim rečima (“Bože, samo da ne umrem od sreće…” – kaže Ćo-Ćo-san na vrhuncu arije). A na kraju opere, u ariji kojom se ona oprašta od svog jedinčeta moleći te plave oči da zapamte majku koju nikad više neće videti, nema ni najtvrđeg srca u sali koje nije dirnuto nesrećnom sudbinom male Japanke.

Radnja opere Devojka sa zapada smeštena je u Kaliforniju u vreme zlatne groznice. Bio je to potpuno nov pristup operi, avantura koja se dešava na Divljem zapadu, stvaranje novog tipa heroine kakav se do tada nije pojavljivao u njegovim operama – žene koja nosi pantalone, vodi salun i kocka se okružena grubim kopačima zlata. Kakva suprotnost nežnoj Mimi, krhkoj Baterflaj i strastvenoj divi Toski! A i sama scenografija Divljeg zapada predstavljala je potpunu novinu.

foto: promo

Pučinijeva opera Turandot, kao svojevrstan scenski spektakl, potpuno odstupa od njegovog uobičajenog stila koji je dosledno pratio tokom čitave dotadašnje karijere. Prvi put, i to na kraju života, kompozitor se odlučio da u operu ubaci grandiozne efekte i masovne scene. Princeza Turandot će se udati samo za onog prosca koji odgovori na njene tri zagonetke. Da bi sačuvala život voljenog gospodara, mala robinja Liu oduzima sebi život uz jednu od najsuptilnijih arija operske literature. Nasuprot hladnoj princezi Turandot, stoji topla i verna Liu.

Mnogo je priča ispleteno oko lika robinje Liu. Većina biografa prihvata teoriju da je lik Liu maestro i stvorio samo zbog toga da bi ga posvetio svojoj nesrećnoj služavki Doriji Manfredi, koja je sebi oduzela život ne mogavši da podnese sramotu koju su joj nanosile teške optužbe Pučinijeve ljubomorne supruge Elvire da ima aferu sa Pučinijem. Da sve bude još strašnije, obdukcijom je utvrđeno da je nesrećna devojka bila nevina i Elvira je osuđena na kaznu zatvora zbog klevete koja je rezultirala smrću. Uz pomoć veza i uz veliku sumu isplaćenu porodici Manfredi, tužba je povučena i Elvira oslobođena, ali su taj skandal i suđenje mesecima punili stupce svih italijanskih novina. To je bila senka koja se kao crni oblak nadvila nad Pučinijev brak i nikada se više nije povukla.

Mnogi analitičari Pučinijevog dela idu toliko daleko da princezi Turandot pripisuju Elvirine osobine – okrutnost i bezosećajnost. U svakom slučaju, u ovom delu Pučini ne samo da je u liku Turandot napravio lik koji potpuno odstupa od njegovog dotadašnjeg slikanja toplih i krhkih heroina, nego je napravio i otklon od svog verističkog stvaralačkog pristupa odlazeći u sasvim drugu krajnost, odnosno u bajku.

Nažalost, umro je pre nego što je stigao da završi operu, 29. novembra 1924. Na prvom izvođenju opere Turandot u Milanskoj skali, posle scene smrti robinje Liu, Toskanini je prekinuo izvođenje i, poštujući Pučinijevu želju, tiho se obratio publici rečima: “Ovde se opera završava, na ovom mestu je maestro spustio svoju palicu.” Bio je to oproštaj od velikog maestra, a ujedno i oproštaj od zlatne ere italijanske opere koja se, po jednoglasnoj oceni svih istoričara muzike, završila upravo operom Turandot.

Genijalni Pučini je svojim likovima uspeo da ulije potpuno iskrene i stvarne emocije, jer to više nisu tipizirani likovi iz ranijeg perioda, to su heroine čije sudbine imaju svoju logiku i čiji se emotivni uspon dešava pred očima gledalaca. Te emocije su bile neuobičajene za norme tadašnjeg poimanja scenske umetnosti, ali upravo su zbog toga njegovi likovi bili toliko životni. On je paletu emocija koje doživljavaju njegovi likovi na sceni proširio do neslućenih granica, time je obogatio opersku umetnost i svojim likovima udahnuo nov život. Pučini je pravio junakinje “od krvi i mesa”, a činjenica je da su u njegovim operama upravo junakinje stožer oko kojeg se vrti radnja.

Od dvanaest opera koliko ih je napisao, njih sedam je nazvao po svojim junakinjama, a skoro sve one umiru na kraju. Pučini smatra smrt svoje junakinje centralnim konceptom opere iako je jasno da je osećao veliku naklonost prema svakoj od njih.

Ostaje pitanje zašto je Pučini smatrao da je neophodno da svaka od njih umre. Kako objasniti činjenicu da je Pučinijeva pasionirana ljubav prema svakoj od njih uvek bila praćena sadističkim impulsom? On je i sam aludirao na to kada je u šali svoju tendenciju da ubije svoje heroine nazvao “Neronski instinkt”. Pre bi se mogao podržati stav da je Pučini svoje heroine kreirao snažnim potezima, zatim ih bacao na sceni u vrtlog života i ljubavnih strasti, a potom ih često dovodio i do smrti i to najčešće tragične, da bi ispunio tri zakonitosti koje pozorišni komad mora da poštuje, odnosno, kako on sam kaže: “Pozorišni komad mora da zainteresuje, da iznenadi, da uzbudi ili zasmeje”. Ovim Pučinijevim kredom može se i odgovoriti na pitanje o razlozima za surove sudbine koje doživljavaju Pučinijeve heroine. On je sve svoje stvaralačke napore usmerio samo ka tome – da po svaku cenu dopre do srca publike.

Pučinijevo muzičko pismo je bilo potpuno unikatno. Njegova muzika je imala jedinstven pečat koji joj je dao njegov strasni temperament. Neverovatan teatarski osećaj koji je posedovao omogućio mu je da stavi na scenu čitavu galeriju heroina oblikujući ih sa toliko ljubavi i posvećenosti da se svaka od njih zauvek ureže u pamćenje gledalaca i da svaka od njih ostavi emotivni pečat u njihovim srcima. Pri pomenu njihovih imena, kao sene ne promiču samo vizuelne, nego i emocionalne uspomene na nežnu i mladu Mimi, strastvenu i odvažnu Tosku, ledenu princezu Turandot i detinjastu ali beskrajno ljupku Baterflaj.