Big mama

Preko svake ograde u južnom Teksasu uvek se mogao čuti bluz, ali bilo je zabranjeno pripadati mu.

Kad je 1963. napustila državu Usamljene zvezde, jedna devojka nije znala ni kuda ide, niti šta traži, osim da je bila usamljenija od usamljene zvezde. Port Artur, u kome je rođena, po svim navodima bio je debakl od grada, uskogruda čaršija koja nije opraštala nikakvu različitost niti uspeh. Za decu u školi, malo slobodnija Dženis, koja je slušala bluz, pisala pesme, te slikala, bila je i fizički meta za gađanje – kamenjem.

Nije drugačije bilo ni na koledžu gde je ismevana zbog običaja da hoda bosa i u farmerkama, u doba kad su dame nosile samo suknje i ravne cipele – sve je to bilo poprilično nepoćudno u vremenima pre hipika, kada se ženama uglavnom govorilo šta tačno da rade i kako. Dodajmo tome i njen običaj da svuda sa sobom nosi usnu harmoniku i zasvira kad god ima inspiraciju, i dobijate potpunu sliku otpadnika kome nema spasa. A uz to možda i voli crnce.

Dženis Džoplin nije se uklapala.

Odlaskom u Kaliforniju, posle par godina lutanja gore i dole, uspela je da dođe na mesto koje kao da je samo nju čekalo. Sa bendom Big Brother and the Holding Company, polako je, tokom 1966. i 1967. gradila reputaciju najbolje koncertne hard–bluz pevačice Zapadne obali SAD – od nebrojenih klupskih nastupa do eksplozivne pojave na Monterej pop festivalu, prvom velikom rok festivalu do tada… sve dok njihovim albumom Cheap Thrills nije postala nacionalna, a zatim i svetska zvezda.

Kad je potom doživela veliku slavu, mnogi su se setili kako je pre toga morala da žicka pare, kako jedva da je imala prijatelje, kako se razvlačila po kauču sa omiljenim viskijem kad je mogla da ga priušti i pitali su se – zar nije ona jedna od nas, a eno je gore na sceni?

U tome je i bila poenta: Dženis jeste bila jedna od nas.

ALBUM ZA SVE: Cheap Thrills nije običan album, nije čak ni ako ga smatramo egzemplarom rok muzike hipi ere, što svakako jeste. Kritika je jedinstvena u stavu da je ova ploča uhvatila apsolutno sve od atmosfere vremena u kom je nastala, sa svojom do maksimuma pojačanom čulnošću koju nosi bluz rok muzika i njenim nesputanim gruvom, ovde u pozitivnom balansu sa povremenim psihodeličnim tripovanjem, odnosno „otkačinjanjem“. Svakako da je još samo na istovremeno izdatim albumima Džeferson erplejna ta „vibracija“ zabeležena sa jednakom srceparateljnom ubedljivošću i telesnom toplinom. Naravno, jasno je: da na njemu nema one posvećene, tu i tamo mahnite pevačice, sve ovo ne bi bilo tako senzacionalno posebno.

Dženis je bila prava pobednica ovog muzičkog dešavanja: svako ko ju je slušao u ono doba, imao je taj osećaj kao da je uvek postojala, samo mi nismo znali za nju, kao da se pojavila baš kad je trebalo i onako kako je trebalo, te da ju je trebalo izmisliti da se nije sama pojavila. Njen opus velikih pesama ranjenih žena počinje ovde sa nezaboravnom Piece of My Heart, prvim number one hitom koji je imala, ali tu su i neutešno žudna I Need A Man To Love, kao i barski razvaljena Turtle Blues, koje – svaka na svoj način – tvore mikrokosmos u kome se Dženis kretala, suvereno predstavljajući devojački bluz kakav nikad ranije, ali ni do dana današnjeg, nije predstavljen sa ovakvom krvavom uverljivošću.

Onda stvari postaju strašne: Summertime je ona pesma nad pesmama, koju smo svi slušali u tišini mračnih soba sa nekim dragim društvom, gledajući u pod pred spoznajom da u životu postoji nešto tananije i osetljivije od onog što smo do tad bili sposobni da doživimo. Ipak, himna ovog dela njenog stvaralaštva svakako je Ball And Chain, pesma u kojoj doslovce plače pevajući, o čemu drugom, nego o neizvesnoj ljubavi i njenoj propasti, dok joj se urlajuće gitare stropoštavaju na glavu kad god zaćuti. Ukleta dramatičnost ove skoro deset minuta duge kompozicije ne može se prepričati, i svojom razdirućom duševnošću nadmašuje sve što je rokenrol mogao da ponudi te 1968. Bolje rok muzike jednostavno nije bilo.

I pravi dečaci su to znali.

ZNAK VREMENA: Cheap Thrills je, u stvari, običan album, kakav je trebalo snimiti čisto da bi se zabeležilo da su u hipi vremena ljudi živeli običnim životima punim čežnje. U to vreme svakako sa nadom da se nešto novo i sasvim dobro može desiti sa svetom, jer još nisu znali šta ćemo sve uspeti da izgubimo od onog što su oni imali.

Zahvaljujući ogromnoj koncertnoj reputaciji Dženis Džoplin i Big Brother and the Holding Company – bio je to jedan od najviše iščekivanih albuma svog doba, i redak primer potpuno ispunjenih očekivanja… ploča koja je obeležila trenutak čak i pre nego što se pojavila. Od pevačice kao glasnogovornice generacije do jednog od najboljih omota u istoriji omota ploča, Cheap Thrills beše prepun znakova vremena. Do kraja godine 1968. uspeo je da se proda u tada neverovatnih milion primeraka, definišući modernu rok muziku i usput kreirajući potražnju na tržištu za još istog.

To nije kraj živopisnim specifičnostima koje ga okružuju: originalno ime Sex, Dope and Cheap Thrills odbila je izdavačka kuća Kolumbija pod izgovorom da je previše izazovan, kao i originalan omot na kome su članovi grupe ležali goli u krevetu. Pošto je umetničko oblikovanje konačne verzije omota uradio Robert Kramb za muzičare kao prijatelje (prvobitno je njegova priča u slikama trebalo da bude pozadina istog) – dosledan svojoj andergraund reputaciji, legendarni strip crtač nije hteo da primi nikakav iznos Kolumbijinih „prljavih para“. Njihov pomenuti ugled koncertnog benda bio je toliki da je producent namerno dosnimio između pesama reakcije publike sa nekih nastupa, tek da album zvuči kao da je snimljen uživo, dakle „verno“. Kritike u štampi u početku su bile podeljene i tek je sa protokom vremena nepobitno utvrđeno da se radi o remek-delu, da bi 2012. konačno bio uvršten u Kongresnu biblioteku, kao civilizacijski važan artefakt. Do kraja te iste godine, 1968, ova neobično uspešna ploča uspela je da rasturi grupu, i Dženis je otišla svojim putem u pravcu samostalne karijere, kako su je mnogi savetovali – pošto je oko nje vladalo mišljenje da su Big Brother and the Holding Company dragi momci, ali ne baš savršeni muzičari… Nažalost, bolji bend nije uspela da nađe, sve do konačnog odlaska 1970.

BLUZ JE ŽENA: Bluz je glavno uporište Dženis Džoplin, i ona mu se vraćala u svim periodima karijere, kao jedinoj kući koju ima.

Izmišljajući sebe, Dženis je očigledno u sebi pokušavala da rekreira sve one bluzerke od Memfis Mini do Besi Smit – i kao takva predstavljala je najuverljiviju interpretaciju bluza iz perspektive bele ženske osobe do tad i posle. Slično onome što je Elvis Prisli uradio prevodeći na jezik razumljiv belcima nešto od afroameričkog nasleđa, tako je i Dženis uspela isto za belkinje. Od tad je bluz postao opšteprihvatljiv deo ženskog govora o sopstvenom iskustvu.

Dženis je najčešće izvodila pesme drugih autora i u tom smislu bila je interpretator bluza spakovanog za rok generaciju, bluza predstavljenog kao poetski pogled na svet. Njen vredan autorski pokušaj – Turtle Blues – govori sa tih pozicija, o ženi koja sebe smatra zaštićenom od ružnih stvari u životu, jer je svašta preživela, i uspešno se krije iza oklopa – ipak, čini se da oklop u startu ima pukotinu, te da je istina očigledno suprotna iznetom. Kao što znamo, Dženis je i sama bila izuzetno ranjiva i stalno ugrožena, ali nije prestajala da živi u svojoj jedinoj slobodi koju je ikad osvojila i da tu činjenicu svuda sa strašću predstavlja.

Zakucavanje kraja albuma Cheap Thrills prevratničkim izvođenjem Ball And Chain ima dublje značenje kad se zna da se radilo o sveže objavljenoj numeri legendarne Big Mame Tornton, koja – očekivano – nije doživela nikakav uspeh sve dok tu numeru nije snimila bela pevačica, jednako kao što mnogo ranije njena verzija Hound Dog nije postala hit, a Elvisova jeste. Dženis se revanširala tako što ju je redovno dovodila da nastupa kao predgrupa, konačno smeštajući karijeru Big Mame u uspešan kontekst, predstavljajući je novoj publici i dajući joj priliku da dođe do zasluženih priznanja, mada je to bila mala kompenzacija za ovu kriminalno potcenjenu bluz autorku i pevačicu izuzetnog uticaja na popularisanje tog zvuka, te davanje dubine rokenrolu i stvaranje soula.

Uostalom, Dženisin odnos prema bluzerkama, koji jasno pokazuje odakle je smatrala da muzički potiče, ovekovečen je kada je finansirala postavljanje nadgrobne ploče Besi Smit. Činjenica da je mala teksaška devojka od 27 godina bila toliko samosvesna da se seti nečeg takvog i odvaži na čin koji je možda trebalo da učini neka državna organizacija, govori sve o specijalnom mestu Džoplinove na sceni. Ali, u leto 1970, američka vlada imala je drugačije prioritete i nije mnogo marila da podigne pristojno obeleženo grobno mesto jednoj od svojih najslavnijih ćerki.

ISPRAVITI SVET KOJI JE KRENUO NAOPAKO: Dženis je svakako od sebe napravila ono što je želela i koliko god da se mučila da bi došla do tog statusa, ona je objektivno bila zvezda svog doba, od 1967. do 1970. Par godina koje je pre toga provela u siromaštvu tražeći put kroz svoj san na kalifornijskoj sceni stavljaju je u pravu perspektivu – kao i hiljade drugih koji su pohrlili u zemlju celodnevnog šou biznisa, i Dženis je žudela za tim da sebi da oblik koja sama želi, još neimenovan, ali svakako mimo pisanih društvenih normi. Bile su to godine čekanja da tvoja zvezda zasija, godine nepristajanja na svakodnevicu rutinskih poslovnih karijera. Danas znamo da su deo njenog samootkrivanja bili – u nejednakom odnosu – pevanje bluza, alkohol, nastupanje na sceni, biseksualnost, narkotici i učenje da se pišu pesme.

Ni za šta od toga nije joj bila potrebna nikakva ideologija ženskog samooslobođenja, samo želja za životom, koja se sudarala sa konzervativnim normama što nisu trpele nikakvo ispoljavanje drugačijih pogleda na bilo šta – kako za devojčice, tako i za dečake. Posle originalne pojave rokenrola i „engleske invazije“, Amerika je bila pripremljena da njeni mladi, zajedno, ruku pod ruku, odbiju sve što je činilo konglomerat utvrđenih građanskih vrednosti koje su se prodavale kao „američki san“, a zapravo su utiskivale milione sudbina u kapitalistički san o životu u beskonačnoj potrošnji. Devojke i mladići su se u ovome našli zajedno, na istoj liniji fronta, i da nije bilo tako, da nije među njima solidarno izgrađeno novo humanije razumevanje rodnih uloga, danas ne bi bilo nikakvog pokreta za istinsku ravnopravnost žena i muškaraca. U stvari, čak je i tajna o ekonomskoj potlačenosti žena u navodno slobodnim zapadnim društvima razobličena upravo do kraja šezdesetih – postalo je jasno da je seksualno zlostavljanje sa pozicije moći omogućeno ekonomskim izrabljivanjem žena, i njihovom potčinjenošću i onemogućenošću da zauzmu bolje proizvodne pozicije u društvu.

Kad je Pink 2004. gostovala u Beogradu, u svoj koncert je udenula medley čuvenih pesama Dženis Džoplin, skrećući pažnju devojčicama da je upravo ona otvorila vrata za sve žene na sceni. Ništa ne može biti tačnije rečeno od toga – Dženis je dolazila iz sveta u kome su važila skroz drugačija pravila. Potpuno je pogrešno iz perspektive današnje devojčice ili dečaka razmatrati, pa čak i pokušavati doživeti ženske sudbine iz nekadašnjih vremena – prosto je nemoguće prebaciti se u doba kad je ekonomska sloboda žena bila tanka, kad je njihova mobilnost bila samo uslovna, kad su stege vaspitanja bile svakodnevne i teške kao đule: stege religijske, stege partijarhalnih porodica, čak i stege uigranih muško-ženskih uloga i odnosa u svakodnevnoj komunikaciji. Bila su to dva sveta razdvojena, u kojima je svako znao gde mu je mesto, a preko granica se nije išlo, osim ako ste imali ozbiljnu podršku nekog moćnijeg, odnosno pripadali klasi kojoj su ludovanja bila dopuštena. Tek iz te perspektive, u kojoj su rodne uloge bile podeljene od pamtiveka, a sudbine dodeljene mnogo pre rođenja, možemo malo bolje shvatiti dramu iz koje je nastao rokenrol. Činjenica da je muzički izraz protresao same temelje ovog konzervativnog ustrojstva dovoljno govori o tome da se takve tvorevine ruše samo sa one strane od koje se najviše boje, u ovom slučaju od dvadesetogodišnjaka koji se slobodno seksualno izražavaju iz čiste potrebe za samoodređenjem.

Zato je pojava Dženis Džoplin bila nekako očekivana – generacija čiji je pogled na svet ona osvetlila, bila je prva moderna generacija koja je ne samo želela drugačije odnose između žena i muškaraca, nego je počela i da ih živi. Niko se u to vreme nije zanosio mišljenjem da će se sve promeniti preko noći, jer se vekovi ekonomske rodne neravnopravnosti i njihove posledice ne mogu tako obrisati – ali tada postavljene koordinate postale su ideal kome se do danas krećemo. Život sam – a ne teorija i još manje ideologija – menjao je svet, a Dženis je bila oličenje tih promena.

OŽILJCI: Zgodno je ovom prilikom setiti se kako su hipici – uz sav žensko oslobodilački karakter pokreta, kakav se ranije nigde nije video sa tom širinom i globalnim zamahom – sami po sebi ipak često bili samo jedno muško društvo u kome su žene bile tretirane kao smelije obučeni objekti ljubavnog i seksualnog interesovanja, i ne mnogo više i bolje od toga. Ima dosta toga na ovu temu upravo u biografiji Dženis Džoplin Scars of Sweet Paradise („Ožiljci slatkog raja“) Alis Ekols (1999)… Ali, tako je bilo – sa hipijima su se promenili ideali i postavile norme za budućnost, no, nažalost, ne toliko i svakodnevna praksa. I dalje su muškarci o svemu odlučivali.

Zato je Dženis bila još usamljenija pojava. U svoj svojoj usamljenosti, u sred kulture u kojoj su sve žene bile pomalo objekti, Dženis je zasijala kao osoba koja živi stvarno i slobodno, baš onako kako vidimo da je pevala i skakutala na koncertima. Bez stage persone, nego zaista ona sama kakva je bila. I to je ono što je ostalo za večnost.

Kad budu počeli da kloniraju slavne ljude, nekako sam siguran da Dženis neće biti prva klonirana žena – bilo bi suviše opasno.

Jer svim šampionima probitačnih i pragmatičnih rešenja u ovom životu uvek zvoni u ušima od nezaboravne rečenice koju je učinila slavnom pred kraj života, a sa kojom se naprosto ne može trgovati:

„Freedom’s just another word for nothing left to lose“