U Novom Pazaru ništa lakše nego naći Basara Čarovca. Svi ga poznaju, naročito posle dočeka koji su mu priredili sugrađani nakon osvajanja Mont Everesta. „Basko? Evo ti broj telefona, zovi ga i hoće da priča, dobar je sagovornik“, kaže novinar Sto plus radija. Tako je i bilo. U restoranu motela koji se nalazi u centru Novog Pazara, čiji je vlasnik, pedesetpetogodišnji alpinista Basar Čarovac priseća se svog detinjstva. Kaže da je kao dete bio veoma radan i da je od rane mladosti imao jaku volju da radi sve i svašta. Dodaje da ga je volja za radom uvek držala, bilo da je u pitanju škola, sport ili biznis. Trudio se da stvara i mimo onoga što su mu roditelji omogućili. Prapočetak Basarovog sporta bio je „lokalni“ biciklizam, zatim maratonsko plivanje. U obe ove discipline imao je uspeha.
„Maratonsko plivanje i planinarenje su slične discipline, ma koliko to čudno zvučalo. U oba ova sporta ide se na duge staze“, kaže Basko. On se priseća kad je obelodanio ideju o osvajanju najviših vrhova sveta. Kaže da svi koji su ga poznavali nisu ni sumnjali, čak su bili ubeđeni da će uspeti u tome. Poslednji vrh koji je osvojio Mont Mekinli posvetio je unucima kojih je petoro: „Najveća mi je nagrada to što je porodica ponosna na mene.“
Mont Everest je krov sveta koji je Basar uspeo da nagazi. Vođa ekspedicije odredio je timove. Njegov partner u tom poduhvatu bio je Dragan Petrić iz Prijepolja. Najstariji ali i najdisciplinovaniji tim stigao je prvi na cilj. Od devet članova ekspedicije sedam je osvojilo Mont Everest. „Kiseonik smo počeli da koristimo tek kad smo stigli na 7800 metara i to u ograničenim količinama. Nismo bili u nekom posebnom riziku, sem što je boravak na toj visini rizik po sebi. Prvo što sam osetio kad sam se popeo na najviši vrh bio je jak umor“, iskren je Basar. Nakon toga ostaje nekoliko minuta za uživanje na vrhu. „Kad smo bili na vrhu, bio je lep dan i mogli smo da vidimo oko dvesta kilometara naokolo. To ne može da se opiše onome ko se alpinizmom ne bavi. U tom trenutku ne razmišljaš ni o čemu. Mi smo tu, zbog toga smo boravili u podnožju dva meseca. Ne misli se na domovinu, ni na porodicu, ni na posao, samo se uživa.“ Basar je u Himalajima osvojio i Čo Oju, koja je visoka 8201 metar. Kaže da je taj vrh osvojio bez kiseonika, ali ne svojom voljom. „Počeli smo da koristimo kiseonik u trećem visinskom kampu na 7600 metara. Podesili smo boce i krenuli, a tad još nisam imao iskustva na tim visinama. Bilo mi je neverovatno naporno, a to sam ustanovio na osnovu napredovanja drugih. Ipak, svi u ekspediciji znamo koliko ko može da izdrži. Rekao sam šerpasima da mi to poprave i dali su mi drugu bocu. Na toj boci nije radila maska ali, malo pomalo, stigao sam na vrh bez kiseonika.“
Poslednji vrh koji je Basar osvojio, Mont Mekinli. Osvajanje ovog vrha je kompletno alpinističko visokogorsko penjanje na kom je potrebna sva tehnika i sve znanje koje alpinista ima. Uslovi za privikavanje su surovi. Treba dvadesetak dana živeti na temperaturama oko minus 40, a vetrovi na Mont Mekinliju duvaju i do 160 km/h. „Najlošije vreme nas je zateklo na trećem visinskom kampu. Tu nisam izašao iz šatora 24 sata. Šator smo morali dobro da ogradimo ledenim blokovima“, kaže Basar. Na takve ekspedicije nosi se dehidrirana hrana. Deo osnovne opreme čine dva para naočara i još dva rezervna, jedne za sunce, druge skijaške, oboje s maksimalnim faktorom zaštite. „Pravilo je da bez njih ne smete da budete ni u šatoru preko dana, zbog slepila“, kaže Basar. U kampovima uvek ima posla, od svakodnevnog čišćenja snega do odlaska na aklimatizacione šetnje. Dani predviđeni za odlazak do sledećeg kampa donose nekad i vraćanje u prethodni zbog nemogućnosti da se iznese sva oprema. Deset do jedanaest sati dnevno mora se provesti u horizontali.
Prvi vrh u nizu kontinentalnih vrhova koje je Basar osvojio je Kilimandžaro u Tanzaniji. Basar kaže da mu je to penjanje bilo najveće zadovoljstvo. Vrh nije tehnički zahtevan i ne zahteva posebne napore, ali nailazi se na velike hladnoće. Na šest hiljada metara snežna oluja lako može da priredi iznenađenje. Na Arktiku i Antarktiku sistem penjanja je sličan. Doleće se lakim avionom do podnožja, a zatim je ekspedicija prepuštena sama sebi. Svaki alpinista nosi opremu tešku između šezdeset i sedamdeset kilograma.
Basar Čarovac se trenutno priprema za osvajanje poslednjeg vrha u nizu. To su Karsten piramide u Indoneziji. Svakog dana prepešači petnaestak kilometara s rancem na leđima, trči i pliva. Za Karsten piramide kaže da se ide sedam dana kroz džunglu prilikom odlaska i još toliko prilikom odlaska. Basarove kolege kažu da u toj džungli ima kanibala, ali se rasprava vodi jedu li se pripadnici plemena međusobno ili napadaju i alpiniste koji idu u osvajanje vrha. Ova džungla se može preleteti helikopterom, ali troškovi takvog leta iznose dodatnih 11.000 dolara. Ukoliko u avgustu Basar Čarovac osvoji Karsten piramide, onda je, zbirno, osvojio 43.324 metra nadmorske visine, ako ne računamo Čo Oju, Musalu, Olimp, Triglav, Ararat i još mnoge vrhove na koje se ovaj sandžački alpinista popeo.
